Zapad načelno podržava evropski put Srbije i ne traži od Beograda formalno priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije. Međutim, signali koji stižu iz Vašingtona i Berlina, nagoveštavaju da Srbiju na tom putu očekuje težak posao. Neizvesnost da li će Beograd do kraja godine dobiti datum za početak pregovora sa EU sve više raste.
Formalno, primena postignutih dogovora i nastavak dijaloga s Prištinom su glavni politički uslov za dobijanje datuma za početak pregovora Beograda sa EU. Međutim, spekulacije da vodeće zapadne diplomatije SAD i Nemačka očekuju da Beograd normalizuje odnose s Prištinom otvaraju i pitanje da li će nova vlada uspeti da pomiri te zahteve i Ustav Srbije.
Domaći analitičari nisu optimisti da će Srbija do kraja godine dobiti datum za početak prepristupnih pregovora za članstvo u EU i podsećaju da je svaki od kriterijuma za prijem nove članice, ili grupe članica u Evropsku uniju pre svega politička odluka. Odnosno, da zavisi od trenutne konstelacije snaga i interesa u EU. Jedno je sigurno, Srbiju čeka dosta posla i na unutrašnjem i na diplomatskom planu. Najpre rešavanje naizgled marginalnih pitanja kao što je ratifikacija Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji je potpisan još 2008. godine, a koji ne može da se primenjuje jer ga nije ratifikovala samo još jedna članica Unije- Litvanija. S druge strane, podvlače analitičari, tu su i mnogo ozbiljnija pitanja kao što je zahtev Nemačke o povlačenju srpskih policajaca sa Kosmeta i otvaranju međusobnih kancelarija u Beogradu i Prištini. Prema tome, novu vladu očekuje dosta posla koji neće spadati samo u nadležnost diplomatije i svakako će tu biti još puno zapleta dok se ne iskristališe odgovor na postavljeno pitanje.
Iz vrha vlasti sve češće se čuju i ocene da će nova vlada morati da bude spremna da uradi mnogo toga što baš i nije popularno. Jedno je sigurno - od Beograda se neće tražiti da formalno prizna Kosovo, iako će možda biti pritisaka. Međutim, u svetu postoji mnogo država koje nisu prihvatale neku realnost, nego su čekale decenijama, a nekad i vekovima da je promene. Kina je čekala više od sto godina da vrati Hong Kong i Makao pod svoj suverenitet, a tu je i pitanje Tajvana. Neki analitičari smatraju da upravo odnos Kine i Tajvana može biti model za one koji traže kompromis za kosmetsko pitanje. Peking ne priznaje Tajpej, a ni Tajpej ne priznaje Peking, ali i jedni i drugi se slažu da postoji jedna Kina, iako svako sebe vidi u ulozi predstavnika te jedne Kine. To međutim ne utiče na obim njihove međusobne razmene koja se meri desetinama, a u poslednje vreme i stotinama milijardi dolara. To je možda dobar model, ali je teško je reći da li na njemu počivaju i spekulacije o zahtevima za otvaranje kancelarija nediplomatskog karaktera u Beogradu i Prištini. Traženje kompromisnog modela svakako je teško pitanje za Beograd. S druge strane, odnos albanske političke javnosti prema nastavku dijaloga ukazuje da u Prištini baš i ne postoji raspoloženje za normalizaciju odnosa sa Beogradom.
Deo analitičara zastupa tezu da bi brže uvođenje regiona Zapadnog Balkana u porodicu evropskih naroda doprinelo konkretnom rešavanju kosmetskog problema. Međutim, sve češće se čuju ocene da EU nije ono što je bila pre dvadeset godina, već organizacija u teškoj egzistencijalnoj krizi. Odnosno, da EU u ovom trenutku nema onaj potencijal koji je imala 90-tih godina kada je u svoje članstvo primala Austriju i na taj način dala podsticaj rešavanju problema južnog Tirola.
Autor Ivana Subašić
