Tvorac kosovske "države", u formalno pravnom smislu, finski diplomata Marti Ahtisari, nakon nešto duže hibernacije, ponovo je aktivan "u poslu" koji je svojevremeno započeo. Pre nekoliko dana, naime, praktično odmah nakon formirnja Vlade Srbije, oglasio se preporukom Evropskoj uniji da ne primi Srbiju u svoje redove dok Beograd ne prizna nezavisnost Kosova! Ahtisari još tvrdi da se Srbija, kako on kaže, loše ponašala prema Kosovarima, da je izgubila pravo nad Pokrajinom i da, sledom njegovog stava, Srbima nigde ne treba popuštati, naročito ne u BiH.
Od vremešnog finskog diplomate, za koga ne samo dobro obavešteni krugovi tvrde da je albanski lobista, neurostenični istupi prema Srbima nisu novi i uvek se mogu očekivati. Nekorektnost i tvrdoglavost prema srpskom narodu, koja se u nekim fazama njegove „mirotvorne“ misije, mogla slobodno okarakterisati i kao mržnja, Ahtisari je demonstrirao u niz navrata. I njegov svojevremeno obelodanjen plan za Kosovo plod je takve pozicije i stava da Albancima treba dati sve, a Srbima sve oduzeti.
Ipak, najnoviji Ahtisarijev istup, vrhunac je u najmanju ruku nekorektnosti i nepoštovanja nekih osnovnih ljudskih i diplomatskih normi. Ahtisari, van svake sumnje ima razloge za to, a oni su, na žalost i očigledno, van diplomatije i uljudnosti. Šta je u stvari, uznemirilo i probudilo Finca? Srbija je nakon skoro tromesečnog izbornog procesa, dobila novu vlast i pred njom su ozbiljni izazovi. Jedan od najvećih je svakako kosovsko-metohijska problematika, nastavak pregovaračkog procesa Beograda i Prištine, ali i evrointegracije. Svet je sa pažnjom pratio kojim putem će krenuti Srbija i dobio jasan odgovor u koalicionom sporazumu vladajuće većine i u programskim smernicama Vlade. Jasno je istaknuto proevropsko opredeljenje, spremnost na nastavak dijaloga s Prištinom i podizanje tog procesa na viši nivo, moguće uključivanje predstavnika UN u pregovore, kao i neke nove ideje i modeli o rešavanju pitanja severa Pokrajine, očigledno su uznemirile finskog diplomatu. Saznanje da sve to može ugroziti temelje njegove kosovske kvazi države, navelo ga je, po svoj prilici, da reaguje.
Glas Martija Ahtisarija više se, međutim, ne čuje kao nekada. Mnogo je razloga za to, ali su u prvom planu pomenuta nedoslednost i patološka jednostranost, praktična neprimenjivost njegovog „državnog“ modela, prećutkivanje zločina nad kosmetskim Srbima i nastavka etničkog čišćenja umesto povratka raseljenih. Finac je imao prilike da bar odglumi neutralnost, da osudi brutalna ubistva i ranjavanja kosmetskih Srba koja su opet učestala u poslednje vreme, da apeluje na to da bar neko od zločinaca i nasilnika bude otkriven i kažnjen, da se u rasvetljavanju nekih ranijih masovnih zločina nad Srbima krene s mrtve tačke, da budu otkrivene ubice svedoka zločina. Mogao je, dakle, ako je hteo da glumi korektnost, da bar javno zatraži nametanje uslova prištinskim vlastima, da zločini budu rešeni. Ali umesto tih neophodnih pritiska, Tačijevoj vladi se podgreva san o evropskoj budućnosti, u čemu i Ahtisari ima određenu ulogu. Po finskom diplomati će zbog svega toga, možda slično kao i slučaju Bila Klintona, neka ulica u Prištini dobiti ime, ali mu je oreol mirotvorca, ako ga je ikad među objektivnim svetom i imao, sada sve dalji.
Autor Vukomir Petrić
