Uslovi za pojavu prvih prostih životnih formi su se u nekim galaksijama pojavili pre oko 10 do 12 milijardi godina, u ranom periodu istorije našeg Univerzuma - navodi se u izveštaju tima fizičara sa Univerziteta u Kopenhagenu. Razvoj teleskopske tehnologije je omogućio analizu snimaka veoma udaljenih galaksija čija je svetlost do nas putovala više od 10 milijardi godina, što znači da fizičari i astrobiolozi imaju priliku da putem svojevrsnog "vremenskog prozora" proučavaju ta tela kakva su bila u veoma dalekoj prošlosti - ukazuje šef danskog tima Johan Finbo. On navodi da su naučnici bili iznenađeni rezultatima spektralnih i drugih analiza svetlosti sa 10 veoma starih galaksija, jer su rezultati pokazali neočekivano veliko prisustvo težih hemijskih elemenata - kako gasova, tako i metala. S obzirom na činjenicu da posmatrane galaksije potiču iz perioda najranijih zvezdanih generacija, očekivali smo da će one obilovati samo lakšim elementima koji na periodičnoj tablici ne idu mnogo dalje od vodonika i helijuma, ali su analize pokazale prisustvo značajnih količina kiseonika, ugljenika i mnogih drugih težih elementa koji su već tada omogućavali formiranje planetarnih sistema i stvaranje osnovnih uslova za razvoj života - kaže Finbo. Prema njegovim rečima, novi nalazi ukazuju da je ceo proces formiranja hemijski složenijih struktura u nekim galaksijama tekao mnogo brže nego što su kosmolozi do sada pretpostavljali, čak i u veoma optimističkim procenama. Osim toga, dosta posla će imati i astrobiolozi koji će najverovatnije morati da svoje teorije o vremenskom okviru prve pojave života pomere mnogo dalje u prošlost, što samim tim povlači i bitne promene u hipotezama o nužnim uslovima za nastanak bioloških sistema, odnosno o verovatnoći razvoja složenijih životnih formi - smatra danski naučnik.
Fizičari i kosmolozi su do sada smatrali da je od Velikog Praska i početka širenja Univerzuma (pre oko 13,7 milijardi godina) bilo potrebno znatno više vremena za razvoj galaktičkih i planetarnih sistema, u periodu posle formiranja prvih jednostavnih zvezda koje su u svojim jezgrima fuzionisale vodonik i helijum u teže elemente. Nakon neizbežnog gravitacionog kolapsa zbog manjka fuzionog materijala, te zvezde su u kolosalnim eksplozijama izbacivale elemente iz jegra u kosmički prostor i stvarale ogromne oblake bogate složenijim hemijskim strukturama. Gravitaciono sažimanje i zgrušnjavanje je u centru tih oblaka formiralo objekte ogromne mase u kojima je ponovo započeo proces nuklearne fuzije, odnosno stvaranja nove i hemijski bogatije solarne generacije. U svakom ponovljenom ciklusu, oblak rasutih materija je raspolagao sve težim i težim elementima, tako da je od nekog momenta bilo moguće i formiranje planetarnih sistema od preostalih delova materije koja nije "usisana" prilikom stvaranja zvezde.
Naučnici nemaju jedinstven stav o tome koliko je stelarnih generacija naš svemir izrodio, mada pretežna većina autora pominje najmanje tri, a najviše pet pokolenja ; sledstveno tome, nema ni opšteprihvaćene hipoteze o najmanjem protoku vremena koje je bilo potrebno da se u nekom planetarnom sistemu stvori bazična hemijska "laboratorija" sa svim neophodnim elementima za nastanak prvog biološkog kompleksa. Međutim, apstraktan multidisciplinaran model (koji obuhvata sve relevantne kriterijume i konstante iz najrazličitijih oblasti prirodnih nauka) do sada je uglavnom bio zasnivan na okvirnoj cifri od najmanje tri do četiri milijarde godina od stvaranja primordijalnih oblaka koncentrisanog vodonika, helijuma i litijuma iz kojih je nastala prva generacija zvezda. Novi nalazi će, po svemu sudeći, radikalno sniziti tu granicu jer prilično ubedljivo pokazuju da je u nekim delovima Univerzuma proces stvaranja i razvoja složenijih jedinjenja tekao izuzetno brzo. S druge strane, to indicira i moguću potvrdu hipoteze da život kao takav nije morao da prolazi kroz bezbroj eksperimentalnih početnih faza na mnoštvu različitih mesta, već da je nastao brzo i sa lokacije originalne Geneze se procesom takozvane "panspermije" širio po kosmosu izbacivanjem materijala u svemir nakon velikih udarnih eksplozija ili gigantskih erupcija, odnosno putem kometa, asteroida i sličnih tela. Još relevantniji podaci se očekuju u bliskoj budućnosti, kada u orbiti budu instalirani novi veliki kosmički teleskopi, odnosno kada bude realizovan projekat SKA - gigantski sistem zemaljskih radio-antena sa tehnologijom koja omogućava više hiljada puta veću brzinu prikupljanja i obrade podataka.
Autor Miroljub Nikolić
