Samo u našoj galaksiji Mlečni put postoji više hiljada milijardi slobodno lutajućih terestrijalnih planeta koje su utočište jednostavnih životnih formi i ponašaju se kao njihovi svemirski "sejači" - navodi se u studiji britanskih naučnika sa Univerziteta u Bakingamu. Zahvaljujući naglom razvoju kompjuterskih softvera za detekciju i proučavanje ekstrasolarnih sistema, naučnici su se približili zaključku da je broj planeta u našoj galaksiji u najmanju ruku podjednak broju zvezda i da iznosi minimalno 200 milijardi ; međutim, britanski eksperti su posle analize brojnih faktora sada jako podigli "lestvicu" i izašli sa mnogo većim brojem objekata približno Zemljine veličine. Oni obrazlažu da su lutajuće planete nastale u relativno ranom periodu razvoja Univerzuma i da je njihov broj kontinuirano povećavan tokom nebrojenih eona, tako da bi upravo one mogle činiti veći deo fenomena "nedostajuće mase" u svemiru ; to bi, između ostalog, značilo i barem delimično razrešenje misterije koja već duže vremena zadaje teške glavobolje astrofizičarima i kosmolozima, bez obzira na uvođenje kompromisnog (i prilično rogobatnog) termina "tamne materije".
Sa druge strane, "slobodni strelci" imaju veoma značajnu ulogu i sa astrobiološkog aspekta, jer prilikom svakog prolaska kroz neki solarni sistem prikupe značajnu količinu interplanetarne prašine u kojoj ima dosta vode i "restlova" tla bogatog složenim organskim strukturama, uključujući i primitivne žive organizme - navodi se u studiji. Engleski naučni tim tvrdi da neka lutajuća planeta prođe Sunčevim sistemom svakih 26 miliona godina u proseku, kao i da tokom svake "posete" akumulira najmanje 1.000 tona interplanetarne prašine. S obzirom na činjenicu da u tom materijalu van svake sumnje ima mnogo hibernirajućih mikroorganizama sa Zemlje (a možda i sa nekih drugih lokacija poput Evrope, Enceladusa ili Marsa), eksperti ističu da to veoma dobro pokazuje kako se život širio po galaksiji, ali i van nje.
Neki naučni krugovi ocenjuju da je u studiji verovatno prenaglašen prosečan broj "samostalnih" planeta u svakoj galaksiji, pa tako i njihovo učešće u fenomenu nedostajuće kosmičke mase ; takođe, neki eksperti ukazuju da teza o redovnom prolasku takvih objekata kroz ceo Sunčev sistem nije održiva i da može važiti samo u slučaju "rubne šetnje" po pojasu iza Neptuna, zato što bi u suprotnoj soluciji orbite svih planeta do sada bile veoma poremećene. Međutim, teza o lutajućim planetama kao prenosiocima životnih klica je izazvala veliko zanimanje i pozitivan prijem - već i s obzirom na nedavno senzacionalno otkriće kosmičke DNK u meteoritu sa Antarktika, odnosno na sve veći broj dokaza da složena organska jedinjenja putuju svemirom unutar asteroida, kometa i sličnih tela. Moglo bi se reći da je nova ideja možda i u određenoj prednosti, zbog toga što su "samostalne" planete neuporedivo masivniji objekti koji raspolažu mnogo većim količinama i varijacijama elemenata neophodnih za preživljavanje mikrobioloških formi. Takve planete, naravno, ne primaju mnogo svetlosti, ali u najvećem broju slučajeva imaju unutrašnji izvor toplote (zbog radioaktivnog raspada materija u unutrašnjosti), što je još jedan bitan faktor u korist potencijalnog opstanka ili možda čak i razvoja "prikupljenih" primitivnih organizama.
Autor : Miroljub Nikolić
