Ni šest nedelja od održavanja parlamentarnih izbora Srbija nije dobila novu vladu. Zavisno od ugla gledanja, ona je ili podjednako daleko, ili isto toliko blizu kao što je bila i 7. maja ujutro. Srpski politički paradoks ili srpska politička praksa, kakogod, tek horski vapaj svih političkih činilaca da je brzo formiranje vlade od najvišeg nacionalnog interesa, do sada nije doneo ni očekivane, a kamoli željene efekte. Neko je vrlo tačno izračunao da će na predizborne i postizborne aktivnosti Srbija potrošiti, cinici tvrde i protraćiti, dve trećine godine.
Ispod takođe horskog izjašnjavanja da ovakav politički vakuum nikome ne odgovara, provlače se i tonovi stranačkih kratko ili dugoročnijih ciljeva, trgovine na veliko i malo, inače legitimne iako ne visokomoralne prakse u dnevnoj politici. Sasvim bi drugačije bilo, jedna je struja javnog mišljenja, da su rezultati drugog kruga predsedničkih izbora bili drugačiji, ovako su i pobednici i poraženi ostali zatečeni, samim tim i nespremni za „promenjeni“ kontekst. Naprednjaci su, u tom smislu, od formiranja vlade i pre drugog kruga digli ruke, što zbog objektivnih okolnosti, što zbog subjektivnih slabosti. Na neki način, ovaj prazan hod njima stranački sasvim odgovara jer trenutno drže jedinu instituciju vlasti u punom kapacitetu, onu predsedničku. Istovremeno su loptu prebacili u susedno dvorište i mirno gledaju kako posao pregovora i dogovora ide teško, što se sa sigurnošću moglo i pretpostaviti. Po tom korpusu mišljenja, oni će tu priskočiti „u pomoć“ ili ne, zavisno od procene koliko im to odgovara.
Po drugom aspektu, demokrate, u čijim je rukama vrući krompir stožera buduće vlade, kao da još nisu podvukli liniju do koje se mogu rastegnuti kompromisi, uslovi i strančarenja. Iako su sa socijalistima minule sedmice formulisali ključne principe buduće vlade, čini se da i svi drugi eventualni partneri barataju samo potrebnim a ne neophodnim uslovima da se u to kolo uhvate. Čini se da možda po prvi put u modernoj višestranačkoj istoriji Srbije, kadrovska pitanja nisu ključna i prelomna. Vlast jeste cilj političke borbe, u ovim uslovima tome treba dodati - ali ne po svaku cenu, i to ne samo strateških interesa i programskih ciljeva, već upravo zbog političkog sutra koje se predviđa znatno pre nego što bi mandat određivao. Nekako između redova na političku scenu se uvukao i strah od vlasti, koja u vremenu teške krize mnogo više preti posledicama nego što kiti privilegijama.
Sada već neskriveno pominjanje uticaja stranih faktora na koalicione pravce u formiranju vlade, situaciju samo usložnjava. U principu, nije loše znati kakvi su interesi moćnih kad smo mi u pitanju, ali je nužno znati koliko je naših interesa u tim predračunima. I da li će bilo koji obećani „plus“ makar pokriti već izračunati dnevni „minus“ svakog dana dok vlada ne bude formirana.
Autor Slađana Pavić
