U Beogradu je nedavno održana treća konferencija Srpske medicinske dijaspore na kojoj su učestvovali medicinski stručnjaci srpskog porekla iz celog sveta, kao i lekari i profesori Medicinskog fakulteta Beogradskog univerziteta i članovi Srpskog lekarskog društva. Razgovarali smo sa jednim od učesnika Konferencije, dr Ivanom Ćirićem, koji je više od 40 godina radio kao redovni profesor neurohirurgije na Nortvestern univerzitetu u Čikagu.
Konferencija Srpske medicinske dijaspore u Beogradu bila je prilika da se lekari iz Srbije i dijaspore upoznaju i razmene iskustva. Šta mislite o toj vrsti saradnje?
Konfencija u Beogradu je samo jedan od načina da se dopuni saradnja, pre svega, u sferi informisanja o razvoju srpske medicine i dostignuća iz oblasti medicine u zemljama iz kojih dolaze lekari srpskog porekla, jer je ta saradnja na individualnom nivou veoma plodna i održava se već godinama. Tako je prof dr Petar Vuleković, direktor Neurohiruške klinike u Novom Sadu bio gost na Nortvestern Univerzitetu u Čikagu, a ja sam, ove godine, treći put posetio Kliniku na kojoj on radi. Takođe, prof dr Žika Pavlović iz Čikaga, često organizuje boravak u tom gradu za radiologe iz Srbije, sa kojima rado razmenjuje iskustva, a poznato je i da je prof dr Miodrag Radulovački iz Čikaga, pomogao mnogim mladim srpskim lekarima, tokom rada na postdoktorskim studijama.
Kada se uporedi rad lekara u SAD sa načinom lečenja u Srbiji, koliko se razlikuju ta dva pristupa?
U Srbiji rade izvanredni lekari, koji su veoma obrazovani. Oni prate sva svetska dostignuća i trude se da obezbede što savremeniju medicinsku opremu. Iako, obezbeđivanje te opreme nije jednostavno, s obzirom na ekonomsku krizu, postoje primeri u Srbiji da se neke intervenicije obavljaju na način na koji se to danas radi u bogatim zemljama u svetu. Tako sam, u Novom Sadu, prisustvovao operaciji tumora hipofize, koja je obavljena endoskopom, što je najsavremeniji pristup toj vrsti hiruških zahvata. Dakle, stručnost i odnos lekara prema pacijentima se ne razlikuju u SAD i Srbiji, ali je u Americi usavršavanje tehnologije iz oblasti medicine gotovo svakodnevno. Koliko se vodi računa o opremljenosti svake medicinske ustanove najbolje govori primer da u pojedinim američkim državama, samo u jednom okrugu, možete pronaći više magnetnih rezonanci nego što ih ima u celoj Engleskoj ili Nemačkoj. Takođe, u SAD se već odavno koristi "gama najf" zračenje u lečenju tumora na mozgu, dok u Srbiji pacijenti još uvek moraju da potraže pomoć u inostranstvu. Međutim, iako je u Americi medicinska oprema na najvišem tehnološkom nivou, medicinska služba je veoma skupa i neefikasna. Kao primer želim da istaknem takozvanu defanzivnu medicinu, što znači da lekari prilikom dijagnostikovanja nisu fokusirani na rešavanje konkretnog problema kod pacijenta, već, da bi izbegli eventualne greške, a samim tim i tužbe pacijenata, rade mnogo nepotrebnih analiza. Koliko je defanzivna medicina skupa, svedoči podatak da je samo prošle godine u tu svrhu potrošeno 55 milijardi dolara više nego što je bilo potrebno.
Da li tako dobro razvijena zdravstvena zaštita stiže do svakog građanina u SAD?
Ne, jer 20 miliona američkih građana još nisu osigurani. Predsednik Barak Obama, kao demokrata, smatra da socijalna mreža zaštite treba da bude suštinski deo američkog društva. Zato se on zalaže da zdravstvena zaštita bude dostupna svim građanima. Jedan od načina da se obezbedi novac u budžetu za socijalnu i zdravstvenu zaštitu, za koji se zalažu demokrate, je povećanje poreza za bogate građane. Ali, u Americi nema tako mnogo bogatih ljudi koji bi, putem poreskih davanja, mogli da utiču na saniranje socijalne mreže. Republikanci se, s druge strane, zalažu za smanjenje poreza, jer bi tako ljudi imali više novca za trošenje, kao i za delimičnu privatizaciju socijalne mreže, koja bi bila efikasnija i jeftinija.
Da li je, barem kada je reč o pokrivenosti medicinskim uslugama, u Srbiji bolja situacija, nego u SAD?
Da, bolja je, ali ovde ljudi moraju dugo da čekaju na specijalističke preglede. Postoji i zapadno-evropski model tzv. dvoklasne medicine, ali onaj koji bi to predložio u Americi, koja je egalitarno društvo, sigurno ne bi dobio izbore. Iako, ta vrsta usluga podrazumeva da oni koji imaju više novca mogu da dobiju, na primer, sobu sa jednim krevetom, ili bržu, ali ne i bolju medicinsku uslugu.
Neke statistike pokazuju da su Srbi zdravstveno ugroženiji od drugih naroda u Evropi. Kakvo je zdravstveno stanje građana SAD, koja je jedna od najrazvijenijih zemalja u svetu?
Amerika je, po mortalitetu novoređene dece 48 u svetu, čak iza Slovenije, a u poređenju sa industrijski najrazvijenim zemljama ona je gotovo na zadnjem mestu. Takođe, po proseku života građana, koji iznosi 78 godina, Amerika je na 50 mestu u svetu. Međutim, 80 odsto Amerikanaca može da omogući sebi zdravstvene preglede na najsavremeniji način. Sada se o tome vodi velika debata, jer tako skupa zdravstvena služba teško da se još dugo može održati.
Da li je, bez obzira na sve negativne uticaje klime i zagađenja prirodne sredine, zdravlje današnjeg čoveka bolje nego u prošlosti?
Apsolutno. Mnoge bolesti se danas mogu izlečiti. Svuda se propagira zdrav način života, zdrava ishrana. U Americi se na svakom javnom mestu zabranjeno pušenje, čak se pušači smatraju drugom klasom ljudi. U Srbiji je zabranjeno pušenje samo u preduzećima, ali i to je nešto .
Koja grana medicine je, po Vašem mišljenju, najrazvijenija u Srbiji?
Neurohirurgija je u Srbiji veoma razvijena, a srpski neurohirurzi su izuzetno stručni. Zato, po mom mišljenju, pacijenti nemaju razloga da putuju u evropske zemlje da bi se podvrgli nekim intervencijama, osim ako ih ne uputi sam lekar.
Šta su osnovni zaključci treće konferencije Srpske medicinske dijaspore?
Svakako, da je potrebno nastaviti saradnju, pre svega, da bismo razmenili iskustva, jer srpski lekari, koji žive u inostranstvu, nemaju razloga da uče lekare u Srbiji.
Autor Olivera Milovanović
