Povodom obeležavanja sedamdeset godina od tragične smrti jednog od najznačajnijih srpskih slikara Save Šumanovića (1896 – 1942), u Galeriji Doma Vojske Srbije u Beogradu, postavljena je izložba slika „Poslednja decenija“. Prateći program izložbe je postavka „Sava Šumanović – lično, porodično, nacionalno“, koja obuhvata izbor fotografija i dokumenata o umetniku i nejgovoj široj porodici, čime su predstavljeni manje poznati detalji iz umetnikovog života, stvaralaštva i okruženja u kome se kretao. Autori izložbe „Poslednja decenija" su Vesna Burojević i Ljubica Jukić. Izložba obuhvata izbor dela iz poslednje decenije Šumanovićevog stvaralaštva u Šidu od 1931. do 1942. godine, rekla je Ljubica Jukić.
Roditeljski dom Sava napušta kao desetogodišnji dečak, kada upisuje gimnaziju u Zemunu. U potrazi za znanjem, školovao se u Zagrebu i Parizu. Tokom prvog boravka u Parizu 1920. godine, prihvatio je savremene tendencije u slikarstvu i postao najznačajniji predstavnik konstruktivizma u srpskom slikarstvu, ističe Jukić. Za vreme drugog boravka u Parizu, od 1925. do 1928. godine, dobijao je priznanja od najuglednijih francuskih kritičara. „Biti u pariskim uticajnim krugovima hvaljen u to vreme, nije bio mali signal da se radi o izuzetnom talentu“, pisao je kritičar umetnosti i književnosti Milan Kašanin.
Poslednjih dvanaest godina života Sava Šumanović proveo je u Šidu, rekla je Jukić i dodala da je u tom periodu naslikao više od tri stotine slika. Kao tema, u poslednjoj deceniji ubedljivo dominira pejzaž. Druga omiljena tema je akt, ističe Jukić. Prema njenim rečima, dok su drugi umetnici u potrazi za inspiracijim putovali u egzotične karajeve, Sava je ono što želi pronašao u Šidu. Njegov desetogodišnji rad svojevrstan je letopis sremskog kraja, rekla je Jukić. Ona dodaje da prvi pejzaži, koje je umetnik radio po povratku u Šid datiraju iz 1932. i 1933. godine. Već od tih prvih radova jasno se uočava koliko je boja postala dominantna, kaže Jukić i objašnjava da je umetnik boju na tim radovima nanosio u gustim slojevima, slikarskim nožićem. Najčešće su ga inspirisali proleće i jesen, verovatno zbog raskošnog kolorita. Iako je to bio tek početak stavaranja jedne poetike, neke od tada nastalih slika svrstavaju se među njegova najbolja ostvarenja. Tada nastaju „Šidski sokaci“, „Proleće u šidskim baštama“...
Naša sagovornica ukazuje da je svetlost važna komponenta Savinih slika i da je umetnik „naš najveći slikar svetlosti“. „Često slika bele krošnje rascvetalih voćki, ukomponovane tako da poput oblaka plove nebom, skrivajući pritom gde nebo počinje. Prolazeći kroz njihove krošnje svetlost se širi, postaje bela, Šumanovićeva“, slikovito opisuje Jukić slikarev umetnički postupak. Prema njenim rečima, čest motiv na Šumanovićevim slikama su putevi. Na ovim platnima, slikar uspeva da posmatrača uvede u sliku i tako postane deo umetničkog sveta.
Na izložbi „Poslednja decenija“, posetioci su u prilici da vide platna iz Šumanovićevog ciklusa „Šidijanke“ - aktovi u prirodi. Jukić ukazuje da je da bi se sagledao ovaj ciklus, potrebno ukazati na neke činjenice. Naime, Šumanović prvih pet godina u Šidu nije imao model za akt. Kasnije je kao model pronašao jednu devojku. Ovaj ciklus je Sava započeo slikama sa jednim aktom, postepeno je povećavao dimenzije slika i istovremeno uvećavao broj aktova, što govori da je umetnik imao potpuno definisanu viziju ciklusa, ukazuje naša sagovornica. Najveći formati su 250 x 190, na kojima je rasporedio pet ili sedam aktova. Ciklus „Šidijanke“ predstavljen je na izložbi u Beogradu 1939. godine.
Od aprila 1941. godine, kada Šid potpada pod vlast NDH, umetnik prestaje da se potpisuje na svojim platnima, ali nije prestao i da stvara. Neka od njegovih najboljih dela nastala su baš u tih ratnih godina, ukazije Jukić. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine, Savu su, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, oko 6 sati ujutru, uhapsile ustaše i odvele u Sremsku Mitrovicu. Svi oni su posle mučenja streljani, posle čega su sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. Šumanović je slikao do samog kraja. Kada su došli po njega, na štafelaju je ostala dovršena slika „Beračice“.
Autor Dušica Maticki
