Plamen Arapskog proleća preneo se do Sirije, gde se vode možda i još krvavije borbe od onih koje su zabeležene u Libiji, Tunisu ili Egiptu, preteći uništi da najstariji grad sveta Damask i kolevku civilizacije. Krvoproliće u Siriji ujedno je podelilo regionalne i svetske sile, miniralo je mirovne napore i paralisalo Savet bezbednosti UN u rešavanju situacije u toj zemlji.
Prema navodima pobunjenika u 18 meseci borbi do sada je poginulo više od 20.000 ljudi. Sirija je evidentno,vidljivo je na brojnim primerima, i poligon na kom se sukobljavaju interesi velikih sila. Međunarodni mirovni izaslanik Kofi Anan podneo je početkom meseca ostavku zbog neuspeha mirovne misije, tako da će Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija narednih dana raspravljati o sudbini misije, kojoj za nekoliko dana i službeno ističe mandat. Anan je izrazio žaljenje što misija nije imala podršku velikih sila u Savetu bezbednosti. Podsetimo,Vašington je ultimativno zahtevao odlazak predsednika sirijskog predsednika Bašara al Asada sa vlasti, okrivljujući ga za stanje u zemlji i krvoproliće, dok su se Moskva i Peking, smatrajući da je reč prvenstveno o nastojanju SAD da ostvari svoje interese u toj zemlji i regionu, usprotivile tome i u Savetu bezbednosti blokirale tri zapadna nacrta rezolucije u kojima se, kako stoji, osuđuje represija sirijskog režima nad pobunjenicima.
U međuvremenu sukobi u zemlji uzimaju sve veći danak. Američki bezbednosni zvaničnici optužuju i susedni Iran da se sve više meša u sukobe u Siriji, nastojeći da podupre posustale sirijske vojne snage, iscrpljene od 18 meseca borbi s pobunjenicima, Ministar odbrane SAD Leon Paneta u utorak uveče na pres konferenciji u Pentagonu precizirao je da Iran formira i obučava posebnu miliciju, uglavnom sastavljenu od sirijskih šiita, da pomogne režimu Asada u borbama protiv pobunjeničkih snaga. Istovremeno, SAD razgovaraju s Jordanom i Turskom o mogućem uvođenju bezbednosne zone, jer u te dve zemlje stižu brojne sirijske izbeglica, bežeći od borbi. S druge strane, Rusija i Kina optužuje vodeće zapadne zemlje da traže promenu režima u Siriji i da, zbog povećane podrške pobunjeničkim snagama u građanskom ratu u toj zemlji, narušavaju solidarnost u Savetu bezbednosti UN.
Oružani sukobi uvek za posledicu imaju veliki broj izbeglica. Kancelarija Visokog komesara UN za izbeglice saopštila je u sredu da je skoro 157.600 Sirijaca pobeglo pred nasiljem i otišlo u Liban, Jordan, Tursku i Irak. Valerija Amos, podsekretar UN zadužena za humanitarna pitanja, razgovarala je sa brojnim zvaničnima Sirije, kao i novim premijerom Val al-Halkijem, o tome kako pomoći Siriji koja se, prema pojedinim izvorima, suočava sa humanitarnom katastrofom. Prema podacima njene kancelarije, dva miliona ljudi u Siriji pogođeno je direktno ili indirektno ratnim sukobima koji ne jenjavaju, a više od milion je interno raseljenih. To pokazuje da su međunarodne sankcije protiv sirijskog režima, kako je istakao premijer al-Halki, "pogodile samo nedužne Sirijce". On je ujedno ocenio da njegova zemlja “ima snagu da izdrži, prevaziđe krizu i uspostavi pomirenje, bezbednost i stabilnost širom zemlje", i da sudbina više od milion raseljenih nije "pitanje UN".
Iskustvo Sirije, kao i Libije pre toga, ili NATO agresija na SR Jugoslaviju 1999. godine, pokazuje šta se sve dešava kad se demokratija, ma šta ona podrazumevala, uspostavlja bombama. Dobri poznavaoci prilika isticali su da se stanje ljudskih prava na Kosovu i Metohiji pre bombardovanja ne razlikuje bitnije od stanja ljudskih prava u mnogim drugim regionima i da je tek NATO proizveo humanitarnu katastrofu na terenu (Dajana Džonson, nezavisni novinar iz SAD). Drugi su upozoravali da se navodna briga za prava manjina koristi kako bi se od očiju javnosti skrili stvarni interesi i razlozi koji pokreću događaje, ruše i prekrajaju granice (Jan Olberg, direktor Međunarodnog instituta iz Osla), dok su treći tužili Međunarodnom sudu pravde glavne vinovnike tog napada (Remzi Klark, nekadašnji državni tužilac SAD).
Spomenimo i da su bombardovanju u navedenim slučajevima, prethodile ekonomske sankcije. Iskustva iz prošlosti govore da se takva praksa nije pokazala delotvornom, odnosno da je ceh uglavnom plaćalo stanovništvo, a ne režim. Dodajmo i podatak da su SAD u više od 100 slučajeva u poslednjih pola veka nametale sankcije pojedinim državama, uz ocenu da sankcije, kao način ekonomske prinude, nikako nisu primerene tržišnoj privredi! Međutim kad je reč o SAD i njenim interesima, ni ta pravila nisu sveta. Na taj način, ljudska prava i slobode, odnosno «demokratski razvoj« na način na koji ga kroz prizmu sopstvenih interesa sagledavaju i selektivno primenjuju SAD, u savremenim međunarodnim odnosima prerastaju u glavni princip međunarodnih odnosa. Takvi, nazovi principi, ujedno su zamenili principe o prijateljskim odnosima i saradnji među državama, na kojim insistira Povelja UN!
Autor Mladen Bijelić
