Nije naš problem što se dugo pregovara o budućoj vladi Srbije, već što su rezultati tih pregovora neizvesni. Niko nam ne garantuje da će političari, koji uspeju da je sastave, biti uspešniji od prethodnih.
Slučaj je hteo da se osim u Srbiji, nova vlast konstituiše još u dve paradigmatične zemlje, u Grčkoj i Francuskoj. Pogled prema Grčkoj može nam pokazati kako izgleda zemlja koja je izgubila kontrolu nad svojom sudbinom, koja zavisi od pomoći drugih, u kojoj stanje moraju da popravljaju partije koje su je u krizu i uvele. Pogled prema Francuskoj nam pokazuje kakav odgovor na krizu daju birači koji shvataju uzročno-posledične odnose u politici, odnosno činjenicu da samo kompaktna vlast može zaštititi francuske interese unutar heterogene zajednice kakava je EU. Ubedljiva pobeda socijalista na parlamentarnim izborima osnažila je novog predsednika Fransoa Olanda, što dobro razumeju i njegovi evropski partneri.
Kada pogledamo te primere i uporedimo sa situacijom u Srbiji, nije teško zaključiti kome modelu pripadamo. Velika konfuzija zavladala je na političkoj sceni Srbije, ne samo jer su na pozornici ista lica, već i zato što birači u Srbiji teško povezuju predizborne i postizborne procese. Ono što se dobije kao krajnji rezultat posle izbora, daleko je od slike koja se stvara pred izbore. Zato običan glasač odmahuje rukom i tvrdi – svi su oni isti. Pritisak javnosti da se što pre formira vlada je veliki, ali sva je prilika da on neće doneti ništa dobro.
Mediji su već izračunali da su sve prethodne vlade od 2000. godine do danas sastavljane dugo, da je jedna obnarodovana poslednjeg dana na isteku trećeg meseca, koliko ustav dozvoljava da traju pregovori. Srbija je poslednju deceniju napredovala veoma sporo, a na izborima se po pravilu glasalo za iste ljude, u sličnom odnosu snaga. Postoji, ipak, jedna razlika –vreme ne radi za politčare, iste greške narušavaju njihov autoritet. Sa time se, po svemu sudeći, suočava i predsednik Demokratske stranke Boris Tadić, koji se javnosti požalio da lična i partijska korist prevladavaju opšti interes. On je stalno “na korak” da formira vladu, ali je to, čini se, veliki korak.
Kriza autoriteta postoji i na drugoj strani, jer Srpska napredna stranka deluje skoro pa zbunjena mogućnošću da postane stožertna stranka za formiranje vlade. Ukoliko bi sva važna mesta, kako se špekliše, prepustila koalicionim partnerima, zaista se nameće pitanje čija bi to vlada bila. Tako se može dogoditi da u Srbiji sve zavisi ne od izbornih pobednika, već upravo suprotno, od partija koje su dobile mnogo manje glasova. Ukoliko bi lider socijalista Ivica Dačić i mogao da se pozove na značajan rast broja glasova, to se za koaliciju oko G17, sadašnji URS, ne bi moglo reći. Taj paradoks srpske političke scene, mogao bi skupo da košta čitavo društvo.
Šta je preostalo da Srbija isproba? Ono čega se sete sve zemlje koje su u ozbiljnoj krizi – vladu tehnokrata. Tehnokratska vlada je ona u kojoj ministri nisu političari. Umesto toga, trebalo bi da budu „eksperti“ u oblastima svojih ministarstava. Kada se tehnokratska vlada uspostavi, ona kao “nedemokratska” tvorevina može opstati kratak vremenski period do novih izbora, ali takve vlade mogu sprovesti potrebne bolne reforme, a da zbog njih ni jedna stranka ne snosi posledice. Ono što je u ovom trenutku možda još značajnije, to bi bila prilika da se partijska scena pročisti i da se vrati autoritet političara.
U kom trenutku bi se u Srbiji pojavila tehnokratska vlada? Čini se da smo još daleko od toga. Ukoliko se postigne dogovor o novoj vladi, ona će preuzeti veliku odgovornost, pre svega odgovornost da ne uletimo u “grčki scenario”. Ukoliko se naša počitička elita pokaže kao nesposobna da zemlju izvuče iz krize, ne bi trebalo da se beži od ideje o “tehnokratama”. To bi bila još jedna lekcija u demokratskom sazrevanju birača u Srbiji.
Piše Anđelka Marisavljević
