Mačvanski okrug - Šabac

Zapadni region čini tri okruga: Mačvanski, Zlatiborski i Raški. Mačvanski okrug čine gradovi Šabac i Loznica i opštine Bogatić, Vladimirci, Koceljevo, Mali Zvornik, Krupanj, Ljubovija. Zlatiborski okrug čini grad Užice i opštine Bajina Bašta, Kosjerić, Požega, Čajetina, Arilje, Priboj, Nova Varoš, Prijepolje, Sjenica. Raški okrug čine Kraljevo, Novi Pazar i opštine Vrnjačka Banja, Raška, Tutin.

Podelom Rimskog carstva, cela oblast je uključena u Vizantiju. Krajem 5. i početkom 6. veka, na ove prostore se masovno doseljavaju slovenska plemena. Tokom ranog srednjeg veka, severoistočnim delovima ove oblasti su uglavnom dominirale Bugarska i Vizantija, dok su se jugozapadni delovi oblasti nalazili u sastavu Raške. Na severu regije, u Mačvi, širi se srednjovekovna ugarska država, koja na ovom području formira pokrajinu Mačvanska banovina. 1282. godine, nakon sabora u Deževu, severni delovi oblasti ulaze u sastav Sremske kraljevine, pod vlašću kralja Dragutina, a sredinom 14. veka, cela oblast je u sastavu Dušanovog srpskog carstva. Posle propasti Srpskog carstva, regija postaje središte države Nikole Altomanovića, a zatim i središte Moravske Srbije i Srpske Despotovine. Padom Srpske Despotovine 1459. godine, celokupno područje regiona dolazi pod tursku vlast. U kratkom periodu, između 1718. i 1739. godine, severni deo oblasti ulazi u sastav Austrijske Kraljevine Srbije.

Proširenjem granica Srbije 1833. godine, u sastav Srbije ulaze još neki južni i zapadni delovi regiona, dok pod turskom vlašću ostaje samo područje Sandžaka, koje će takođe ući u sastav Srbije 1912. godine. Posle formiranja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca1918. godine, područje regiona je bilo podeljeno na nekoliko okruga i oblasti. Sa formiranjem banovina 1929. godine, područje regiona je podeljeno između Drinske, Dunavske, Moravske i Zetske banovine. Tokom okupacije Jugoslavije od strane Sila osovine u Drugom svetskom ratu, ovo područje je uglavnom bilo u sastavu Nedićeve Srbije, dok se deo Sandžaka nalazio u sastavu Crne Gore. U toku narodnooslobodilačke borbe protiv okupatora, na zapadu regiona je 1941. godine formirana Užička republika. Posle oslobođenja, region ulazi u sastav SR Srbije u okviru nove socijalističke Jugoslavije.

U današnje vreme, domaćini u selima Zapadne Srbije prvi su počeli da primaju turiste kao goste svojih domaćinstava. Od Šapca, preko Tršića, mioničkog i užičkog kraja, od Povlena, preko Zlatibora, Tare, Šargana, Zlatara i Ivanjice, do Kamene gore i Jabuke, planine pune četinarskih šuma i potoka, smestila su se mnogobrojna turistička seoska domaćinstva. Tu su i specifični etno parkovi poput Sirogojna i Drvengrada. Zapadna Srbija je bez sumnje najpopularniji turistički region u zemlji. Tu se nalazi nacionalni park ’’Tara, park prirode ’’Golija’’ i rezervat ’’Uvac’’, a praktično svaka planina predstavlja manje ili više popularnu turističku destinaciju. Čuvena ’’Drinska regata’’ krajem jula je posebno druženje više od 5000 ljudi na vodi, dok se na drvenim splavovima, uz trubače, spuštaju rekom. Svakog januara u selu Mačkat, na pola puta između Užica i Zlatibora, održava se Pršutijada, Sajam suhomesnatih proizvoda, koji se na isti način pripremaju već vekovima. Međunarodna kolonija umetničke keramike ’’Zlakusa’’, u malom selu u blizini Užica,  svakog leta, krajem avgusta, privlači umetnike iz čitavog sveta. Srednjovekovni manastir Mileševa nalazi se u blizini Prijepolja, a širom sveta poznat je po fresci Belog anđela. Vožnja vozom ’’Šarganska osmica’’ na Mokroj gori, po staroj vijugavoj železničkoj pruzi uzanog koloseka, prava je turistička atrakcija Potpećka pećina, spomenik prirode u blizini Užica, jedinstvena je po monumentalnom ulazu u obliku potkovice. Među više od 1000 biljnih vrsta Nacionalnog parka ’’Tara’’, Pančićevoj omorici, kao prirodnoj retkosti, pripada počasno mesto. Zapadni region nudi i posmatranje beloglavih supova u njihovom prirodnom staništu, kanjonu reke Uvac.

Šabac je središte mačvanskog i kolubarskog okruga, a zahvaljujući intenzivnom razvoju u poslednjoj deceniji postao je lider razvoja zapadne Srbije. U tom gradu, poslednjih godina veliki broj kompanija investiralo je preko 63 miliona evra, uglavnom kroz privatizaciju. Jedna od najznačajnijih investicija u ovoj godini u opštini Šabac je početak radova na izgradnji autoputa Novi Sad - Ruma - Šabac - Loznica, koji će povezivati Vojvodinu i Republiku Srpsku. Prvo će biti izgrađena deonica između Šapca i Rume sa novim mostom na Savi. Investicija je vredna 90 miliona evra, a radovi bi trebalo da budu okončani do 1. maja 2012. godine. Gradnju brze saobraćajnice,Vlada Republike Srbije je svrstala u prioritet broj dva, odmah posle „Koridora“ 10. Trasa je odabrana, a u završnoj fazi je izrada kompletne dokumentacije i eksproprijacija zemljišta.Ona 'e imati ukupno četiri trake, po dve u svakom smeru - širine po 3,75 metara. Od prvog autoputa razlikovaće se samo po tome što će joj nedostajati zaustavne trake sa strane.Vrednost puta dužine 30 kilometara, između Rume i Šapca, procenjuje se na oko 60 miliona evra, dok bi most na Savi trebalo da košta oko 24 miliona evra.Dužina mosta biće 690 metara, a širina više od 20 metara. Glavni otvor biće 160 metara, što je uslov za plovidbu rekom Savom. Predviđena je čelična konstrukcija, sa šipovima velikog prečnika. Rok za izgradnju mosta je oko 20 meseci. Od ostalih značajnijih investicija u planu je da se ojača kapacitet luke, u okviru Slobodne carinske zone Šabac, gde je pripremljen teren od 600 hektara za podizanje nove fabrike. Za stvaranje povoljnog poslovnog ambijenta, najbitnija je politička stabilnost, što je Šabac potpuno ispunio, s obzirom da ovim gradom deset godina upravlja isti tim ljudi. Podrška, koju imaju biznismeni u Šapcu je osnov uspeha mačvanske privrede.

Osim toga, Šabac je na 50 kilometara udaljen od „Koridora 10“, a reka Sava ga povezuje sa Beogradom i otvara mogućnost jeftinijeg transporta robe. Šabac je administrativni i privredni centar Mačvanskog okruga, a prema arheološkim nalazištima na tom prostoru su postojala naselja još u mlađem kamenom dobu. Prema istorijskim spisima, na tom području su u raličitim periodima bili prisutni Rimljani, Sloveni i Turci. Upravo u vreme turske vladavine podignuta je tvrđava, čiji ostaci i danas privlače pažnju znatiželjnika. Današnji Šabac je za Otomansku imperiju imao veliki značaj, jer je u njemu bila razvijena trgovina. Tuda su trgovački karavani prevozili egzotičnu robu sa Bliskog istoka, preko Turske, u Ugarsku i Austriju. Turci su 1470. godine podigli tvrđavu, nedaleko od centra grada, koja je imala oblik pravougaonog ravničarskog utvrđenja sa ugaonim kulama i bila opasana rovom kroz koji je prolazila reka Sava, tako da se ulazilo preko drvenog mosta. Po načinu izgradnje, tvrđava je jedinstvena ne samo u Srbiji nego i na Balkanu. Naime, zidine su sa dve strane pletene, a unutrašnjost je bila napunjena zemljom. Čitavo zdanje je građeno sistemom kula, rovova, zemljanih bedema i palisada. Debljina bedema bila je između dva i dva i po metra dok je njihova visina bila oko osam metara, a prečnik kula iznosio je jedanaest metara. Stara tvrđava bila je izgrađena od drveta sa zemljanim bedemima, dok je novija, izgrađena u 16. veku na temeljima prvobitnog zdanja, zidana opekom. Sa unutrašnje strane tvrđave podignut je zid debljine oko šest metara, koji je imao sedam većih i jedan manji otvor. Taj izgled tvrđava je dobila posle rekonstrukcije rađene 1788. godine, za vreme Austo -Ugarske vladavine. Šabac je imao veliki značaj i za vreme Prvog srpskog ustanka 1804. godine kada se na tom području odigralo nekoliko važnih bitaka između turske vojske i srpskih ustanika. Najznačajnija je ona iz 1806. godine, poznata kao Boj na Mišaru. Posle Drugog srpskog ustanka Šabac počinje dinamičan razvoj. Za vreme upravljanja gradom Jevrema Obrenovića, brata kneza Miloša, Šabac polako od turske kasabe postaje varoš. U periodu od petnaestak godina, Jevrem Obrenović je uspeo da u taj grad donese evropski duh. U drugoj polovini 19. veka, uporedo s privrednim razvojem, u Šapcu se otvara veliki broj kafana po kojima postaje poznat. A taj boemski duh i bogat i raznovrsan kafanski život donosi mu naziv „Mali Pariz“. To je bilo dovoljno da privuče turiste, koji su rado obilazili i jedno od najstarijih utvrđenja na ovim prostorima – šabačku tvrđavu. 

(16. oktobar 2013.) ZA NAVODNJAVANJE U MAČVI 22 MILIONA EVRA Prva sredstva kreditnog fonda Ujedinjenih Arapskih Emirata, namenjena investiciji u navodnjavanje, biće usmerena u region Mačve. Iz prve tranše kredita iz UAE jedna četvrtina će biti usmerena u region Mačve za navodnjavanje 8.000 hektara, a to je oko 22 miliona evra. Za to su zaslužne lokalne samouprave Šapca i Bogatića, koje su prve uradile studije izvodljivosti projekta. Kredit fonda UAE je s godišnjom kamatnom stopom od 2,5 odsto, na period od 20 godina, i grejs periodom od pet godina. Cilj projekta navodnjavanja je da poljoprivrednici uvećaju višestruko prinose bez "gledanja u nebo". Ovaj projekat će pomoći Srbiji da poveća svoj izvoz poljoprivrednih proizvoda, jer sada izvozi tri puta manje proizvoda po hektaru obradive površine od Hrvatske, a 30 puta manje od Holandije.

"ŠABAČKI VAŠAR" - TRADICIJA GRADA "Hoćemo li u Šabac na vašar? Hoćemo!" Ovo su reči pesme, koja je proslavila šabačku malogospojinsku svetkovinu, a vašar je najverovatnije i prva asocijacija na Šabac. Iako se zvanično svake godine održava 21. septembra, najveći vašar u regionu počne već polovinom meseca, potraje i po pet dana duže, a na poljanu Mihajlovac, pored Save, smesti se i do 400.000 posetilaca. Nigde kao na šabačkom vašaru nema tako raznolike ponude. Ovde se mogu naći novi i polovni proizvodi, od ručnog rada do najmodernije tehnike. Od igračaka do starog ordenja, od varjača do liciderskih srca i orasnica. Šapčani tvrde da se na vašaru obavezno mora nešto pazariti, i da svakoga, ko se vrati praznih ruku, tera maler cele godine. Tokom 19. veka, Šabac je imao vašare o Đurđevdanu i Mitrovdanu, koji su održavani do Prvog svetskog rata, a od početka 20. veka ustanovljen je malogospojinski. Šabački vašar bije glas i da je najveseliji, što svakom posetiocu postaje očigledno čim kroči na Mihajlovac. Bombondžije, bačvari, prodavci zlatiborskih džempera, travari sa grlatim reklamerima pozivaju da kupite čudotvorne čajeve. Masa naroda. Šatre sa muzikom uživo. Mešaju se mirisi dima, pečenja i raznih đakonija. Trešteća muzika pretvara se u zaglušujuću buku, ali nikome ne smeta. Ipak, i šabački vašar pretrpeo je promene i inovacije. Nema više mečke Božane, ni miša belog što sreću deli, a posle četiri decenije izostao je i Ćira sa "Zidom smrti". Nema ni pola žene - pola zmije, ali uvek za šalu raspoloženi Šapčani tvrde da ona nije otišla u istoriju, već im se naselila u kuće, jer svaki od njih, navodno, ima - ženu zmiju. Kuća straha sada nosi savremeni naziv "Mega horor", što je, kažu vašardžije, u skladu sa evropskim standardima. Modernizacija je ovde kontinuirana, a svake godine pojavi se neki novi vašarski izum, čudo ili pronalazak, poput, na primer, "švalerskih dozvola", koje mrtav ozbiljan prodaje jedan brka sa šeširom. Da vašar bez blata nije vašar, pokazalo se i ove jeseni, jer je Mihajlovac dva dana zaredom zalivala kiša. Raskaljani "bulevari" oko šatri nisu ometali posetu, a stariji se sećaju da su ovde, pre nekoliko decenija, gubili i cipele i čizme, i opet su dolazili, ponekad i dvaput dnevno.

(14. februar 2013.) Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) finansijski će podržati prvu koncesiju u Srbiji za javno-privatno partnerstvo. Ta međunarodna finansijska institucija će obezbediti kredit u iznosu od 4 miliona evra koncesionaru, koji bude spreman da gradi javnu parking – garažu u Šapcu. Kako je reč je o prvom projektu te vrste i lokalna samouprava će, kroz subvenciju, doprineti njegovoj realizaciji. Evropska banka za obnovu i razvoj je u poslednjih desetak godina u Srbiji finansirala projekte u vrednosti od oko tri milijarde evra. Ta međunarodna finansijska institucija izrazila je spremnost da podrži projekte u okviru javno – privatnog partnerstva, a cilj je da se pruži podrška tom obliku saradnje. EBRD je do sada u zemljama, u kojima je prisutna, podržala javno – privatna partnerstva sa 2,7 milijardi evra, a u narednom periodu će finansirati takve projekte i u Srbiji. Prvi projekat je izgradnja javne parking-garaže u Šapcu, za koji će koncesionaru obezbediti kredit u iznosu od 4 miliona evra. Prema rečima gradonačelnika Šapca Miloša Miloševića, za realizaciju tog projekta iz gradske kase će biti obezbeđena subvencija u iznosu od 1,2 miliona evra, a uskoro se može očekivati i raspisivanje tendera za koncesionara. Gradske vlasti su 2005. godine izradile Strategiju lokalnog ekonomskog razvoja i tada je doneta odluka da se izgradi velika podzemna garaža, po modelu javno-privatnog partnerstva. Razvijanje tog oblika saradnje ima za cilj da Šabac osnaži kao administrativni, finansijski i trgovinski centar u tom delu Srbije. Predviđeno je da podzemna parking-garaža ima 236 mesta za automobile, a biće izgrađena u centru grada. Koncesionar će preuzeti obavezu projektovanja i finansiranja izgradnje garaže, kao i upravljanja i održavanja u periodu, koji ne može biti duži od 30 godina. Garaža bi trebalo da bude završena za godinu dana, a koncesionar će imati pravo da obavlja i druge delatnosti, poput pranja automobila i prodaje reklamnog prostora.   

Investicija italijanske kompanije „Danieli“ u izgradnju čeličane u Šapcu, mogla bi značajno da podstakne oživljavanje srpske privrede. Poznata italijanska kompanija „Danieli“ planira da u Šapcu, u Slobodnoj zoni, izgradi čeličanu, u koju će uložiti 500 miliona evra. Predviđeno je otvaranjeoko hiljadu radnih mesta, a očekuje se proizvodnja, vredna između 750 miliona i milijardu evra. U čeličani bi se proizvodile specijalne vrste i profili čelika, namenjeni, pre svega, za inostrano tržište. Prema procenama, ta kompanija bi učestvovala u ukupnom izvozu Srbije sa 13 odsto.  Kompanija „Danieli“  ima najveći mogući kvalitet proizvodnje, a njeni proizvodi će biti ugrađivani u novi model „Fiat“-ovog automobila, koji će se proizvoditi u Srbiji. Osim otvaranja novih radnih mesta i doprinosa povećanju izvoza, ta investicija je značajna i u tehnološkom smislu. Reč je o uvođenju najkvalitetnije i najmodernije proizvodnje u domaći metalski sektor, što će doprineti reindustrijalizaciji zemlje. Šabac je kompaniji „Danieli“ obezbedio 110 hektara u Slobodnoj zoni na obali Save za izgradnju čeličane. Osim što će ta investicija rešiti problem zapošljavanja, obezbedila bi i veće prihode lokalnom budžetu. Italijani su tražili da se obezbedi plovnost Save, kao i da se izgradi saobraćajnica, koja će povezati Šabac sa autoputem Beograd - Zagreb, što je inače, u interesu i lokalnih vlasti, jer će na taj način privući i nove investitore. U Šapcu očekuju da će „Danieli“ biti magnet i za ostale italijanske kompanije, pogotovo što je završeno infrastrukturno opremanje Slobodne zone, na površini od 600 hektara, u šta je uloženo oko 10 miliona evra. Italijanska kompanija „Danieli“ je osnovana 1914. godine, a danas je treća po veličini među dobavljačima opreme za čeličane i metalsku industriju na svetu. Posluje u SAD, Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Švedskoj, Holandiji, kao i Indiji, Kini, Japanu i zapošljava oko šest i po hiljada ljudi. Zanimljivo je da je ta kompanija uspela da zaokruži proizvodni ciklus od vađenja rude do proizvodnje čelika.     

U mačvanskom selu Lipolist, nedaleko od Šapca, održava se polovinom juna festival ruža, manifestacija posvećena tom cveću.  Festival po tradiciji počinje podelom 1000 ruža u centralnoj pešačkoj zoni Šapca, a nastavlja se posetama ružičnjacima, u fijakerima i čezama, i kulturno-umetničkim programom. U ovom selu godišnje se proizvede preko milion sadnica ruža na 20 hektara površina. Ruža je i glavni izvozni proizvod sela, a kupci su mahom iz Rusije, Holandije, BiH i Hrvatske.

L O Z N I C A

Dolina reke Jadar u Srbiji jedino je mesto na svetu u kome je potvrđeno postojanje  dragocenog minerala jadarita, koji sadrži veliki procenat sve traženijeg metala  litijuma. Prema procenama geoloških stručnjaka firme “Rio Sava“, kćerke vodeće svetske rudarske kompanije „Rio Tinto”, koja vrši istraživanja, ovo nalazište moglo bi da zadovolji 20 odsto svetske i 80 odsto evropske tražnje za litijumom.  Dragoceni mineral jadarit pronašla je grupa domaćih i američkih geologa 2004. godine. Dosad je kompanija „Rio Tinto” investirala više od 20 miliona dolara u istraživačke aktivnosti u jadarskoj dolini, a prošle godine odobrila je dodatnih 27 miliona dolara za izradu studije predizvodljivosti, čiji će pozitivni rezultati omogućiti da se pređe na izradu studije izvodljivosti. Posle toga mogli bi da uslede radovi na otvaranju ležišta i otpočinjanje proizvodnje u rudniku. Ceo ovaj proces mogao bi da traje oko pet-šest godina. Kako se procenjuje jadarita, koji je ime dobio po reci Jadar u Lozničkoj opštini, ima i na prostoru Valjeva, kao i na teritoriji okolnih opština Mionice, Uba i Belanovice Inače. On je monoklinični neradioaktivni mineral, koji liči na izmrvljenu kredu, a hemijska građa mu je veoma slična izmišljenom mineralu kriptonitu iz filma o Supemenu. Novi mineral, za razliku od izmišljenog kriptonita, ne sadrži fluor, bele je boje, a ne zelene i postaje fluorescentan kad je osvetljen ultraljubičastom svetlošću. Ovaj mineral sadrži litijum i bor, koji su glavne i ekonomski isplative komponente. Na osnovu dosadašnjih istraživanja, potvrđeno je postojanje oko 125,3 miliona tona jadarita sa prosečnim sadržajem od 1,85 odsto litijum-oksida i 16,2 miliona tona borne kiseline.

Litijum je najvažniji element u proizvodnji baterija za električne i hibridne automobile, mobilne telefone, prenosne računare i druge elektronske uređaje. Stručnjaci procenjuju da će do  2017. godine tražnja za ovim metalom u svetu biti udvostručena. Drugi element - bor primenjuje se u proizvodnji stakla, keramike, lakih legura, mineralnih đubriva, termoizolacionih materijala, deterdženata i materijala za zaštitu drveta. Ima više od stotinu mogućnosti primene, a može da se koristi i u proizvodnji vatrometa i raketnih goriva. Postoji više nalazišta litijuma u različitim oblicima uglavnom lociranih na prostoru južne Amerike, odnosno u takozvanom ABC trouglu koji čine Argentina, Bolivija i Čile. Za njim traga oko 60 rudarskih kompanija spremnih da u rudnike ulože više od milijardu dolara. Rio Tinto eksplorejšn” kroz svoje dve srpske ćerke, kompanije „Rio Sava eksplorejšn” i „Rio Tinto Ibarski borni minerali” , borne i druge industrijske minerale istražuje na nekoliko lokacija u Srbiji, posebno u Jadarskom basenu kod Loznice i Jarandolskom kod Raške. Projekat „Jadar“ je značajna alternativa postojećim snabdevačima iz Južne Amerike koji, crpeći litijum iz tzv. slanih jezera, daju oko 73 odsto svetske ponude, dok oko 79 odsto globalne tražnje za litijumom dolazi iz Evrope i Azije. Jadar je, inače, jedino poznato ležište litijuma, locitrano izvan američkih kontinenata u blizini evropskih i azijskih tržišta, a koje ima potencijal da postane siguran alternativni izvor sposoban da zadovolji rastuću regionalnu tražnju. Na svega dva sata od Beograda i sa relativno jednostavnim pristupom evropskom autoputu E – 70 i solidnoj železničkoj mreži, uz mogućnost brodskog transporta Savom i Dunavom može se reći da je projekat »Jadar« jedan od logistrički najpristupačnijih izvora litijuma danas u svetu.

T R Š I Ć

Malo mesto u Srbiji u kome se rodio velikan kulture Vuk Karadžić, sa Spomen- kućom tvorca srpske azbuke i objektima narodnog graditeljstva iz prošlih vremena, predstavlja svojevrstan muzej na otvorenom, koji tokom godine poseti na desetine hiljada ljudi iz Srbije i sveta. Sam Vuk je zapisao da za njega nema lepše zemlje od Srbije ni lepšeg mesta od rodnog Tršića, čiji su meštani sa žiteljima Jadra, Podrinja i Srbije 1933. godine u znak poštovanja i zahvalnosti, na mestu nekadašnje podigli novu kuću Karadžića i održali prvi Sabor. Tako je zasnovan muzej na otvorenom, vremenom obogaćivan autentičnim objektima tradicionalnog neimarstva i programskim sadržajima i utemeljen Vukov sabor, najstarija tradicionalna manifestacija u kulturui, koja se održava svake godine u septembru. Značajan deo prostora Tršića i obližnjeg manastira Tronoša, gde je muzej Vukovog ranog školovanja, ima različite stepene i vrste državne zaštite. Vukova spomen - kuća sa okućnicom 1979. godine proglašena je za spomenik kulture, a Tršić je 2002. godine dobio status znamenitog mesta. Posle 1964. godine, najviše objekata, povezanih u jedinstvene ambijentalne i etnoceline, Tršić je dobio 1987. godine, povodom godišnjice rođenja srpskog velikana obeležene pod nazivom „ Dva veka Vuka“. Od 2007. godine, u muzejskom kompleksu Tršića počelo je razvijanje novih sadržaja od radionice starih zanata, abadžijske radnje, multimedijalne učionice „Vuk i nauka“ do postavke o Vukovim saborima. Agencija američke vlade USAID je 2007. godine sa dva miliona dinara pomogla revitalizaciju tri vajata na saborištu, a godinu dana kasnije i Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj – sektor za turizam izdvojio je šest miliona dinara za konzervanciju Vukove spomen – kuće i okućnice. Isti sektor je u 2009. godini uložio tri i po miliona dinara za renoviranje pozornice i saborišta u Tršiću, a asfaltiran je i put u najužoj zaštićenoj zoni do saborišta. Ministarastvo kulture je u 2010. godini Vulov sabor proglasilo manifestacijom od od nacionalnog značaja i izdvojilo 500.000 dinara za Muzej jezika i pisma u Tršiću. Tršić svake godine ima 80 hiljada posetilaca, a najviše ih je iz Srbije i Republike Srpske i to prvenstveno učenika.

K O C E L J E V A

„Rauch Serbia“ trenutno drži deset odsto srpskog tržišta sokova, polovina ukune proizvodnje se prodaje u Srbiji, a ostalo u okolnim zemljama – Makeodniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Albaniji, kao i na Kosovu i Metohiji. Firma zapošljava 120 radnika, od toga 90 u proizvodnom pgoonu u Koceljevi, ostatak u komercijalnoj službi u Beogradu. Inače „Rauch Serbia“ je nastao nakon što je poznati austrijski koncern 2006. godine kupio pogone „Voćara“ u Koceljevi i 2007. ih kompletno renovirao uloživši 12 miliona evra. U prvoj fazi proizvodnje koja je počela u oktobru 2007. startovalo je novo PET postrojenje za punjenje sokovima flaša od 0,5 i 1,5 litara, kapaciteta 15 hiljada boca na sat. Zatim su počela da rade tetra postrojenja za pakovanje od 1 i 0,2 litra, kapaciteta po šest hiljada pakovanja na sat. U prvoj godini je proizvedeno 40 miliona gotovih proizvoda i ostvaren promet od 20 miliona evra. Na pitanje zašto je njegova kompanija investirala u Srbiji, Hajnc de Mihei navodi da je odavde, na osnovu CEFTA sporazuma, moguće izvoziti u zemlje iz okruženja bez carine, da i van velikih gradova ima na rasplaganju puno visokoobrazovanih ljudi, kao i da troškovi radne snage još uvek nisu visoki.

DRAGINJE – GRUDOBRAN ŠUMADIJE Nije lako pronaći selo u Srbiji koje iz geografije nije bežalo u istoriju, a takvo je idilično Draginje, smešteno devet kolometara severozapadno od Koceljeva, u Mačvanskom okrugu. Odavde su dve silno motivisane srpske vojske krenule u razbijanje znatno brojnijih neprijateljskih trupa. Verovatno jedini živi svedok pobede na Mišaru nalazi se na ovdašnjem brdu Dizdarevači. U pitanju je drevni hrast, gde je Karađorđev vojvoda, pop Luka Lazarević, pričestio konjicu, koja je tog dama, 14. avgusta 1806. godine, krenula na bosansku ordiju Sulejman-paše Skopljaka. Pop Luka, iz obližnjeg sela Svileuve, sveštenik školovan u Austriji, nikad se nije rastajao od rasnih konja i dobrog oružja. Bilo je to u maniru tadašnje socijalne elite, kada su konji i kočije bili pasija i statusni simbol, uz obavezne kremenjače i kubure bez kojih, prema tadašnjim merilima, nije bilo ’’čoveka’’. Prota Lazarević, u boju na Mišaru, komandovao je jednim od dva krila srpske konjice koja je, ukupno, brojala dve hiljade ratnika na atovima. U jednom vrbaku, kod rečice Dumače, sukobio se sa atlijama čuvenog Kulin-kapetana iz Bosanske Krajine. Kulin je izgubio glavu, a Lazarević je, kako tvrde hroničari, zadobio jednu od svojih petnaest ratničih povreda. Stotinu osam godina kasnije, opet u avgustu, na Srbiju su udarile austrougarske divizije generala Oskara Poćoreka. Kada je general Stepa Stepanović, po naređenju Vrhovne komadne, gormirao Cersku udarnu grupu, s ciljem da krene u protivudar, delovi te grupacije iz sastava Druge armije, pod komadnom generala Mihaila Rašića, preko Draginja, nastupali su razvođem Save i Tamnave prema selu Tekerišu na Ceru. Tako je i počela Cerska bitka. Tih dana, za jednim kamenim stolomu dvorištu popovske kuće u Draginju, ispod stabla kestena, sedeo je general Stepa, bistreći topografske mape i komandujući  jurišnim trupama. S tog mesta, pucao mu je pogled na cerske visove, kose i proplanke. Za tom kamenom pločom, Stepanović je zaradio čin vojvode i najavio krah habzburške imperije. Danas, ta ploča stoji pedesetak metara dalje, uklopljena u spomenik vojvodi Stepi, pored seoske škole. Na bočnim stranama stola, uklesan je ćirilični tekst koji glas: „Spomen-ploča sa koje je vojvoda Stepa Stepanović komandovao Cerskom bitkom 1914.“ Prema predanju, slova su urezana još u toku rata.

Međutim, današnje ime sela, koje se nekad zvalo Veliki Bošnjak, beleg je udvorištva dinastiji Obrenovića. Prema tumačenju meštana, Draga Lunjevica, kasnije Mašin, velika ljubav kralja Aleksandra Obrenovića, ovde je u devojačkim danima navraćala kod prijateljice, što je za neke bio dovoljan razlog da selo preimenuje po ovoj fatalnoj dvorskoj dami. Dve i po hiljade stanovnika Draginja bavi se poljoprivredom, voćarstvom i drugim delatnostima. Kako kažu meštani, oni nisu bogati, ali ne oskudevaju u osnovnim životnim potrebama. I ovde važi standardna formula za današnja ruralna naselja – neoženjeno je više od četrdeset starih momaka, koji su zašli u petu deceniju života. Osnovna škola, sa predškolskim odeljenjem, broji tri stotine đaka. Novu Crkvu Vaznesenja Hristovog podigao je draginjski odseljenik iz Kanade. Kako kažu, da nije Roma, selo bi, iz godine u godinu, beležilo pad stanovništva. Oko hiljadu Roma živi od trgovine stokom, sakupljanja sekundarnih sirovina i od rođačkih doznaka iz inostranstva. Mešani brakovi su retki, ali, ako se izuzmu sitne kafanske čarke, u Draginju nema etničkih razmirica.

M A L I  Z V O R N I K

(29. oktobar 2013.) Lokalitet Orlovine, nadomak Malog Zvornika, godinama je ostajao izvan pažnje arheologa. Najnovije otkriće crkve iz 6. veka iznenadilo je stručnjake i pobudilo njihovu znatiželju da taj prostor podrobnije istraže. Budući da se sa druge strane Drine nalazi velika tvrđava Zvornik, iz poznog srednjeg veka, stručnjaci su očekivali da će i na ovom lokalitetu pronaći objekte iz tog perioda. Na njihovo iznenađenje, otkrili su veliki ranovizantijski kompleks, čija gradnja odgovara vladavini cara Justinijana. Reč je o izuzetno velikom utvrđenom kompleksu, koji se pruža sa vrha brega i zahvata sve padine, koje idu prema Drini. Pretpostavka istraživača je bila da će naći utvrđenje, koje je iz istog vremena kao i zvornička tvrđava, ali su našli tragove iz znatno starijih epoha. Pojedinačni nalazi pokazuju da je vrh brega bio nastanjen još u praistoriji, a arheološki materijal pokazuje da je čitav kompleks sagrađen u 6. veku. U doba cara Justinijana, koji je rođen na našim prostorima, mnogo se gradilo na Balkanu. Osim Justinijane Prime, koji je nesumnjivo najveći kompleks podignut u to doba, obnovljene su mnoge stare tvrđave, a građene su i nove. U sklopu te graditeljske aktivnosti podignuta je i tvrđava na Drini. Dosadašnja istraživanja potvrdila su da je reč o kompleksu, koji se može svrstati u red većih tvrđava tog vremena na teritoriji Srbije. Sagrađena je na raskrsnici važnih puteva, a, kako je ta oblast bogata rudama, jedna od funkcija tvrđave bila je kontrola rudnika.

Objekti, koji postoje unutar tvrđave, dobro su očuvani. Za sada je najznačajnija crkva, koja, po svojim dimenzijama, spada u red većih sakralnih objekata tog vremena poznatih na teritoriji Srbije - duga je dvadesetak metara, što je svrstava u red većih. Definisana je njena osnovu, zna se gde je bio ulaz, oltarski prostor, kako je stajala, ali bez ozbiljnih sistematskih istraživanja istraživači ne mogu da daju precizne podatke o izgledu, načinu zidanja, eventualnim fazama i pouzdanom datovanju, a pouzdano se ne zna i da li kompleks ima objekte rezidencijalnog tipa. Utvrđeno je da se u sklopu kompleksa nalazi i ogroman rezervoar za vodu, prečnika 15 metara, što govori o velikom broju stanovnika i strateškom značaju tog mesta. Među pokretnim arheološkim nalazima, otkrivena je grnčarija, kuhinjska i trpezna, gvozdene i koštane alatke, kao i drugi predmeti za svakodnevnu upotrebu. Pronađene su lepe staklene posude, koje potvrđuju visok standard stanovništva, a posebno je interesantno što su svi prozori bili zastakljeni u to vreme. Arheolozi kažu da će nalazi biti bogatiji kad počnu iskopavanja, a očekuje se da će u crkvi, sudeći po njenim dimenzijama, pronaći vredan crkveni nameštaj i mobilijar. Takođe, arheolozi su tokom istraživanja otkrili da je utvrđenje nastavilo da živi i u ranom srednjem veku - pronađena je grnčarija, koja ne može biti mlađa od 9. ili 10. veka. To znači da potiče iz vremena srpske srednjovekovne države, koja se razvija na tim prostorima.

B O G A T I Ć

(8. februar 2014.) GEJZIR ZAGREVA MAČVU  Na lokalitetu Bair u Bogatiću počeli su radovi na geotermalnom izvoru, čija je temperatura ovih dana dostigla 76 stepeni Celzijusovih, a samoizliv 37 litara u sekundi. Praktično, ovo je završnica pripreme za pionirski projekat izgradnje daljinskog grejanja, vredan 2,6 miliona evra, za koji je mačvanska opština aplicirala u okviru IPA programa Evropske unije. Radi se o eksperimentalnoj bušotini, nastaloj osamdesetih godina prošlog veka, koja je zbog protoka vremena delimično bila zapušena. Temperatura je bila 50 stepeni, ali čim su je radnici otvorili, popela se na 76, a lokalna samouprava očekuje da će i voda biti toplija i napominju da nema više ni razloga ni opravdanja da se ovakvo prirodno bogatstvo ne iskoristi. Geotermalne vode Mačve otkrili su davne 1981. godine radnici beogradskog „Geozavoda“, dok su bušili arteski bunar u Dublju. Na dubini od 178 metara, pronašli su vodu temperature 40 stepeni, sa protokom od litar i po u sekundi, što je zainteresovalo stručnjake Rudarskog fakuleteta u Beogradu. Tih godina je na više eksperimentalnih bušotina potvrđeno da Mačva leži na pravom toplom moru. Na toplu vodu trebalo bi da se greje ukupno 13 ustanova u Bogatiću, među kojima su zgrada lokalne uprave, škole, dom zdravlja, policija, sud. Ukoliko projekat zaživi, gradiće se sistem za zagrevanje domaćinstava, a samo u prvoj fazi očekuje se ušteda od 30 miliona dinara godišnje, što je za ovu malu opštinu veoma značajno.

 

NAPOMENA: Svi tekstovi su urađeni na osnovu autorskih napisa novinara Međunarodnog radija Srbija, kao i korišćenjem informacija Tanjuga i dnevnih listova „Privredni pregled“, „Novosti“ i „Politika“.

Kategorija: 
 

crssri