29. april 2013.
Kancelarija za dijasporu i Srbe u regionu Vlade Srbije priprema izmene i dopune Zakona o dijaspori i Srbima u regionu. To će biti prilika da se pojedina zakonska rešenja učine boljim i celishodnijim. Kancelarija će predložiti da se u izmenjenom zakonu nađu i neke nove nadležnosti, koje će podrazumevati njen delokrug aktivnosti.
Postojeći Zakon o dijaspori i Srbima u regionu u određenim segmentima, nemoguće je primenjivati, s obzirom na to da je propisano da poslove obavlja ministarstvo nadležno za dijasporu, koje je prestalo da postoji, pa je neophodno izvršiti određene izmene, kako bi Kancelarija imala mandat i kapacitet da obavlja propisane nadležnosti. To se, pre svega, odnosi na način izbora delegata Skupštine dijaspore i Srba u regionu, koja treba da bude simbol jedinstva matične države i srpskog naroda, rasejanog širom planete. Cilj je pronaći adekvatan način da srpsku zajednicu iz određene države predstavljaju oni koji su najbolji po svojim biografijama i ličnim, ljudskim i rodoljubivim vrednostima. S tim u vezi, Kancelarija će pružiti dijaspori priliku da se uključi i da konkretne predloge za budući model izbora delegata za Skupštinu dijaspore i Srba u regionu. U predlogu izmena zakona, biće predložene i nove nadležnosti Skupštine dijaspore i Srba u regionu. Utvrdiće se obaveza delegata da jednom godišnje pripreme Izveštaj o problemima i važnim pitanjima srpske zajednice u zemlji iz koje dolaze, kao i predlog mera kako rešiti ta pitanja. Namera je i da se rad određenih tela Republike Srbije, pre svega Saveta za Srbe u regionu, učini funkcionalnijim.
(23. januar 2013.) Agencija za restituciju je do sada dobila preko deset hiljada zahteva za povraćaj imovine, oduzete posle Drugog svetskog rata, koju potražuju bivši vlasnici ili njihovi potomci. Agencija je donela više od 1.200 pozitivnih odluka, što je omogućilo vraćanje 400 nekretnina, poslovnog prostora i stanova, čija je površina oko 30 hiljada kvadratnih metara.
Takođe, vraćeno je i više od hiljadu hektara poljoprivrednog zemljišta, oko 37 hiljada kvadratnih metara neizgrađenog građevinskog zemljišta i 160 hektara šumskog zemljišta. Do sada nije doneta nijedna odluka o finansijskom obeštećenju. Najviše nekretnina vraćeno je u Beogradu, posebno u centralnim opštinama. Tako je u opštini Vračar vraćeno 68 nepokretnosti, na Zvezdari 20, Starom gradu 58, Savskom vencu devet, koliko je vraćeno i u Obrenovcu, dok je na Voždovcu imovinu dobilo sedam naslednika. U Novom Sadu vraćene su 32 nepokretnosti, u Nišu 26, Kragujevcu 11, a Subotici šest.
U Beogradu je nedavno bivšim vlasnicima vraćen i prvi hotel. Reč je o hotelu „Splendid“, koji se nalazi u centru srpske prestonice pored Skupštine grada, a vraćen je porodicama Lazarević i Trifunović. Hotel su daleke 1923. godine sagradili poznati beogradski krojači Života Lazarević i Trifun Jovanović od svoje ušteđevine. Podigli su zdanje, koje je plenilo izgledom, zbog čega se nalazio na predratnim razglednicama Beograda. Za vreme Drugog svetskog rata u njemu su boravili Nemci, a posle oslobođenja 1948. hotel je nacionalizovan. U procesu privatizacije hotel „Splendid“, koji ima četiri apartmana i 50 soba, sa površinom od 1.195 kvadratnih metara, prodat je 2008. godine za 12 miliona evra. Međutim, zbog neizvršavanja obaveza kupca, već naredne godine dolazi do raskida kupoprodajnog ugovora. Danas je ostala samo zgrada, koja je u zapuštenom stanju, a za obnavljanje hotela potrebne su investicije. Vlasnici veruju da će biti zainteresovanih investitora, koji će uložiti u obnavu hotela, od čega bi korist imali i grad i država.
Bivši vlasnici potražuju i veliki broj vila u elitnim delovima Beograda, kao što je Dedinje. Međutim, tu s vraćanjem imovine ide malo teže. Naime, ta zdanja su namenjena za strana diplomatska predstavništva i na osnovu toga su izuzeta iz procesa restitucije. Zbog toga će, verovatno, morati da se menja Zakon o vraćanju oduzete imovine, kako bi se ukinulo to ograničenje. Prema najavama, vile će biti vraćene bivšim vlasnicima, a potom će ih oni davati u zakup diplomatama. Zanimljivi su i ostali slučajevima, nekadašnjih bogataša. Tako „Zadužbina Nikole Spasića“ potražuje veći broj zgrada u centralnoj beogradskoj ulici Knez Mihajlovoj, a država je spremna da vrati sve, u kojima stanovi i poslovni prostor, nisu otkupljeni. Potomci Ljube Saračevića, nekada jednog od najbogatijih Srba, nedavno su dobili restoran „Polet“ i knjižaru u Beogradu, a potražuju i kuću na Dedinju s placem od jednog hektara, dok su u Gornjem Milanovcu već dobili 40 hektara šume. Porodica Antonijević potražuje restoran „Ruski car“ u beogradskoj Knez Mihajlovoj, a u istoj ulici porodica Radojlović potražuje robnu kuću. Neizgrađeno zemljište na Trgu Slavija u Beogradu traže naslednici porodica Mitić, Milošević, Šuster i Brajković. Porodici Veljković vraćen je Paviljon u Birčaninovoj, a potražuju i Stari mlin, pivaru „Vajfert“, plac u Rajkovićevoj ulici, kao i zgradu, u kojoj se nalazi ambasada Turske.
Kad je reč o crkvama i verskim zajednicama, njima je u 2012. godini vraćeno oko 1.916 hektara zemljišta i 13 hiljada kvadratnih metara stambenog i poslovnog prostora. Najviše je vraćeno Srpskoj pravoslavnoj crkvi, oko 43 odsto tražene imovine, što je 1.700 hektara zemljišta i 507 kvadratnih metara stambenih objekata. Rimokatoličkoj crkvi je vraćeno 15,7 odsto tražene imovine, odnosno 136 hektara zemljišta i 5.478 kvadratnih metara objekata. Ostale crkve i verske zajednice su dobile 93 hektara zemljišta i oko četiri hiljade kvadratnih metara objekata. Među njima je najviše vraćeno Evangelističkoj hrišćanskoj crkvi, 46 hektara zemljišta, zatim Slovačkoj evangelističkoj crkvi, 30 hektara zemljišta i 100 kvadratnih metara objekata i Rumunskoj pravoslavnoj crkvi, 14 hektara zemljišta i oko 350 kvadratnih metara poslovnog prostora. U Zemunu je vraćen samostan Milosrdnih sestara, površine 3.255 kvadratnih metara. Problem postoji u vezi Islamske zajednice u Srbiji i to zbog toga što postoje dve islamske zajednice, tako da, dok se ne reši njihov status, ne može biti povraćaja imovine. Jevrejska zajednica je podnela oko 500 zahteva za povraćaj imovine, od čega je deo već rešen. U Novom Sadu su vraćene Baletska škola i Visoka škola za obrazovanje vaspitača, koje su u vlasništvu Jevrejske opštine u tom gradu, a čija je površina oko 3.500 kvadratnih metara. Kako se uskoro očekuje da bude usvojen i zakon o vraćanju jevrejske imovine, oduzete kao posledica Holokausta, proces restitucije mogao bi biti ubrzan.
(2. avgust 2012.) Od početka primene Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, Agenciji za restituciju stiglo je preko pet hiljada zahteva za povraćaj imovine oduzete posle Drugog svetskog rata. Na osnovu 50 rešenja već je izvršen povraćaj imovine u naturi, a bivšim vlasnicima vraćeni su lokali, stanovi i garaže. Oko 200 nepokretnosti, koje su bile u državnom vlasništvu, vraćeno je nekadašnjim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima. U Udruženju bivših vlasnika „Mreži za restituciju“ zadovoljni su što je do sada imovina vraćena u naturi, a ne kroz obeštećenje. Ipak, tek sledi povraćaj zemljišta i tu se očekuju najveći problemi. Stari vlasnici potražuju oko 300 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta i najlakši način je da ono bude vraćeno u naturi, a ukoliko to nije moguće, onda kroz zamenu za odgovarajuće zemljište. Prema podacima Udruženja, država danas samo preko Ministarstva poljoprivrede gazduje sa 450 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta, koje se u pojedinim slučajevima nalazi u okviru zemljoradničkih zadruga i poljoprivrednih kombinatima, tako da je naturalna restitucija moguća. Predstavnici bivših vlasnika očekuju da nova Vlada predloži izmene Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, kojim bi bila predviđena supstitucija i ukidanje brojnih ograničavajućih odredbi za povraćaj u naturi. Osim toga, očekuju i izmene Zakona o javnoj svojini, kojim bi se uvela odredba da građevinsko zemljište mora prvo biti evidentirano u Republičkoj direkciji za imovinu, a potom upisano kao javna svojina, jer je to važno zbog zabrane prometa imovinom, koja je predmet restitucije.
ZAPOČEO PROCES RESTITUCIJE
U toku je povraćaj imovine kroz proces restitucije i Agenciji za restituciju do sada je predato 2.602 zahteva, gotovo trećina u Vojvodini. Agencija priprema prva rešenja na osnovu kojih će vlasnicima u naturi biti vraćena oduzeta imovina. Građani, koji su podsneli zahtev za povraćaj imovine, a Agencija utvrdila pozitivna rešenja, moći će da raspolažu sa ranije nacionalizovanom imovinom, od dana stupanja rešenja na snagu, rekao je direktor Agencije Strahinja Sekulić. Međutim, u većem broju slučajeva neće biti moguće da se odmah sprovede povraćaj imovine, posebno ako je ona već data u najam. U ovim slučajevima rok za njen povraćaj bivšem vlasniku je tri godine od izdavanja rešenja. Za to vreme, između bivšeg vlasnika koji je i zatražio povraćaj imovine i korisnika, uspostaviće se pravni najamni odnos, prema aktuelnim tržišnim uslovima. U slučajevima kada oduzetu imovinu nije moguće vratiti u naturi, Agencija donosi odluku o obeštećenju. Iznos obeštećenja moći će da bude utvrđen nakon što Vlada Srbije odredi odgovarajući koeficijent, objašnjava Sekulić. Agencija za restituciju razmotriće zahteve, koji sadrže sve potrebne informacije i dokumentaciju, i u roku od šest meseci doneće odluku, a za rešavanje komplikovanih slučajeva biće potrebno godinu dana.
Postupak restititucije, odnosno povraćaja imovine bivšim vlasnicima, otežava prodaju preduzeća iz stečaja, objašnjava direktor Centra za stečaj Agencije za privatizaciju Dejan Jokić. U toku je provera stanja u 58 slučajeva i bez detaljne provere u katastrima, istorijskim arhivima, Direkciji za imovinu, Agenciji za restituciju, stečajni upravnik ne može da pristupi prodaji i unovčenju stečajne imovine, objašnjava Jokić. To u najvećem broju slučajeva traje i četiri meseca. Nadležne institucije koje se bave ovom problematikom pretrpane su zahtevima stečajnih upravnika za proveru dokumentacije. Reč je o ogromnom broju parcela i velikoj imovini. Nadležne institucije pokušavaju da ubrzaju proces i brže ga sprovedu, ali je izvesno da će on trajati još neko vreme. Jokić naglašava da stečajni upravnik mora da bude oprezan, kako u budućnosti ne bi došlo do sporova i plaćanja naknada šteta, pa je krajem oktobra 2011. godine, odmah pošto je donet Zakon o restituciji, otkazano 26 prodaja. Direktor Centra kaže da je od početka godine tržištu ponuđeno 36 stečajnih dužnika a njihova imovina je unovčena za 140,2 miliona dinara, ali suma bi bila veća da nije bilo otkazanih prodaja. Agencija za privatizaciju je od 2006. godine, od kada kao institucija učestvuje u stečajnom postpuku, uspela da poveća procenat namirenja dugova sa 22 na oko 33,6 odsto, a u 48 stečajnih postupaka poverioci su bili namireni u celokupnom iznosu. Međutim treba praviti razliku između slučajeva privatnih preduzeća, koje vodi sud, i imenuje stečajnog upravnika kao fizičko lice i stečajeve državnih i društvenih preduzeća, koje vodi Agencija za privatizaciju, kao stečajni upravnik. Kao primer uspešne prodaje imovine preduzeća iz stečaja, Jokić je naveo "Porcelan" koji je kupilo slovenačko "Gorenje", leskovački "Inkol" čiji je pogon kupio i preuredio nemački proizvođač čarapa "Falke". Zatim nemački "Leoni" koji je kupio pogone prokupačke fabrike "Fiaz", italijanska firma "Golden lejdi" pozicionirala se u Loznici, i zainteresovana je za imovinu "Zidara" iz Loznice.
NEKRETNINE U RUKAMA NASLEDNIKA
(Maj 2012.) Dva meseca nakon što je Agencija za restituciju počela da prima zahteve za povraćaj imovine, oduzete posle Drugog svetskog rata, pojedini naslednici nekadašnjih vlasnika već su dobili nekretnine, koje su oduzete njihovim precima.
Tako je u Novom Sadu naslednicima vraćeno devet lokala u zgradi poznatoj kao „Tanurdžićeva palata“, koja je pripadala trgovcu i zadužbinaru Nikoli Tanurdžiću. To je manji deo imovine, ali su naslednici zadovoljni, jer je konačno počeo postupak, na koji su čekali više od dvadeset godina. Na području Novog Sada ima oko pet hiljada slučajeva oduzete imovine, ali u Udruženju za povraćaj nacionalizovane imovine u tom gradu očekuju da tek trećina naslednika podnese zahtev. Prema podacima Kancelarije Agencije za restituciju u Novom Sadu, do sada je predato 230 zahteva za povraćaj imovine oduzete posle 9. marta 1945. godine, po osnovu propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji i sekvestraciji.
I u Beogradu je doneto prvo rešenje o vraćanju imovine i to poslovnog prostora na Vračaru porodici Vasić, koja je do sada bila zakupac te nekretnine, oduzete posle Drugog svetskog rata. Agencija za restituciju je najavila da će do kraja maja u Beogradu biti uručeno još pet rešenja o vraćanju imovine, a sličan postupak mogu očekivati i građani Niša i Kragujevca. Od 1. marta 2012. godine, kada je počelo prijavljivanje oduzete imovine, Agencija za restituciju je primila preko 1.500 zahteva bivših vlasnika ili njihovih naslednika. U cilju ubrzanja postupka vraćanja imovine, u Agenciji su doneli odluku da prvo rešavaju predmete u slučajevima gde se imovina može vratiti odmah, odnosno gde nepokretnosti nisu sporne. Za njih se donose rešenja o povraćaju, dok se za preostalu imovinu nastavlja postupak. Takav način delimičnih rešenja podržali su i u Mreži za restituciju, jer je to rezultat dogovora nadležnih organa i bivših vlasnika. Inače, ta organizacija insistira da se povraćaj imovine traži u naturi, gde god je to moguće, jer se na taj način ne opterećuju poreski obveznici.
Prema podacima Agencije za restituciju, koja je nastavila posao nekadašnje Direkcije za restituciju, u prethodne četiri godine doneto je više od hiljadu odluka o vraćanju gotovo 50 odsto traženog zemljišta od strane crkava i verskih zajednica. Takođe, lokalne samouprave su po osnovu Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine vratile građanima na desetine hektara neizgrađenog građevinskog zemljišta. Od 1992. godine do danas više hiljada građana povratilo je oduzeto poljoprivredno zemljište. Procenjuje se da je u tom periodu bivšim vlasnicima vraćeno oko 150 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta.
POČELO PRIJAVLJIVANJE ZA POVRAĆAJ IMOVINE
Usvajanjem Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji je Skupština Srbije usvojila 26. septembra 2011. godine, stvoreni su uslovi za sprovođenje restitucije u Srbiji. Formiranjem Agencije za restituciju početkom ove godine i zvanično je počeo taj proces, a podnošenje zahteva za vraćanje oduzete imovine krenulo je od 1. marta. Kako je najavljeno iz Agencije za restituciju, prijave se podnose na propisanom obrascu, uz kompletnu prateću dokumentaciju, a predaju se u 150 pošta u Srbiji, na šalterima, koji će biti posebno obeleženi. Za uslugu prijema i obrade zahteva podnosioci ne plaćaju nadoknadu, a obrazac zahteva je dostupan na sajtu www.pošta.rs. Kako bi postupak što kraće trajao obavezno je zakazivanje termina na telefon 011/3607-505. Rok za podnošenje zahteva je dve godine, što znači da oni moraju biti predati najkasnije do 1. marta 2014. godine. Zahteve mogu podneti bivši vlasnici ili njihovi naslednici, a odnose se na vraćanje imovine, koja je oduzeta od fizičkih lica i određenih pravnih lica i preneta u državnu, društvenu ili zadružnu svojinu. Reč je o imovini oduzetoj posle 9. marta 1945. godine, na osnovu propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, ili kao posledica holokausta.
O svim detaljima postupka podnošenja zahteva građani mogu da se informišu na sajtovima Agencije za restituciju www.restitucija.gov.rs i Ministarstva finansija www.mfin.gov.rs. Tu se nalaze podaci o potrebnoj dokumentaciji, propisani obrazac zahteva, kao i spisak pošta u kojima se oni podnose. Sva dokumentacija mora biti predata u originalu ili u overenoj kopiji. Bivši vlasnici su oslobođeni plaćanja naknada za izdavanje dokumentacije u katastru, poput kopije plana lista nepokretnosti i uverenja o identifikaciji parcele. Iz Udruženja građana – Mreža za resituciju preporučuju da bivši vlasnici na sajtu Direkcije za imovinu provere na koji način su njihove nepokretnosti upisane u bazu podataka, kako bi se izbegli problemi, koji bi eventualno mogli nastati zbog grešaka. Na rešenja Agencije za restituciju građani će imati pravo žalbe, koje će upućivati Ministarstvu finansija, kao i na sudsku zaštitu, a tužbe će podnositi Upravnom sudu.
Prema procenama, očekuje se da će biti podneto oko 150 hiljada zahteva, dok bi prve nepokretnosti mogle biti vraćene za oko šest meseci. U slučajevima gde imovinu nije moguće vratiti u naturi, predviđeno je obeštećenje. Naime, građani će za tu imovinu dobiti obveznice, sa rokom dospeća od 15 godina, a koje će početi da se emituju krajem 2014. ili početkom 2015. godine. Za tu svrhu iz budžeta će biti izdvojeno oko 200 milijardi dinara, odnosno oko dve milijarde evra. Prema Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, pravo na povraćaj imovine imaju zadužbine, kao i strani državljani ukoliko Srbija sa tim državama ima reciprocitet. Strani državljani nemaju pravo na povraćaj imovine, ako je obavezu obeštećenja preuzela druga država, kao i pripadnici okupacionih snaga u Drugom svetskom ratu.
(23. april 2013.) Srpska dijaspora je sa 2,7 milijardi evra jedna od nadarežljivijih kada je u pitanju slanje novca u maticu, ali to nije slučaj sa investiranjem. Dok je u drugim zemljama odnos investiranja i doznaka pola-pola, u Srbiji to nije slučaj. Podaci govore da kaptal, koji stiže iz dijaspore, ima odnos 90 odsto za doznake prema 10 odsto za investicije. Srpska dijaspora je među prvih pet u svetu po broju doznaka, odnosno, po tome koliko novca šalje rođacima u matici. Međutim, kada je u pitanju investiranje tu je stanje poražavajuće, rekla je direktorka Kancelarije za dijasporu i Srbe u regionu Slavka Drašković. Kako je napomenula, Kancelarija radi na poboljšanju ekonomske saradnje sa dijasporom i povezivanjem predstavnika dijaspore sa lokalnim zajednicama u matici, kroz projekat zavičajnih udruženja. Ova udruženja su, ustvari, udruženja građana u dijaspori i regionu, koja su organizovana po principu mesta u Srbiji iz koga potiču. Prvi takvi projekti započeti su povezivanjem zavičajnih udruženja Nišlija iz Čikaga sa gradom Nišom, udruženja iz Beča sa Požarevcem, kao i dijaspore u Moskvi sa Kruševcem. Ukazujući da istraživanja pokazuju da čak u 90 odsto slučajeva ljudi koji žive izvan Srbije investiraju u kraj iz kog potiču, Drašković je istakla da projekat zavičajnih udruženja ima za cilj ostvarivanje saradnje, ali i eksploatisanje potencijala. Cilj je da se pomogne dijaspori i lokalnim zajednicama da ostvare uspešnu ekonomsku saradnju.
(19. februar 2013.) Srbija je nacionalno šarolika, a manjinske zajednice, kojih ima 32, uživaju sva prava. Po tome je Srbija već u Evropskoj uniji, a gotovo se ne osporava da ima visok nivo zaštite nacionalnih zajednica. Manjine imaju pravo na svoj jezik i pismo, obrazovanje i informisanje na maternjem jeziku, kao i pravo na zaštitu kulturnog identiteta. Aktivno učestvuju u političkom životu preko nacionalnih stranaka, kojima je obezbeđen ulazak u parlament putem takozvanog prirodnog praga, ali i preko lista velikih stranaka. Imaju funkcije u republičkoj i pokrajinskoj vladi i lokalnim samoupravama, jer je ustavom i nizom zakona stvoren pravni okvir, koji štiti njihova prava. Kao jedno od najvećih dostignuća stručnjaci navode usvajanje zakona, koji im omogućava formiranje nacionalnih saveta. S druge strane, Srbi u nekim državama u okruženju nemaju ni približno ovakav položaj. Najteže je Srbima u Hrvatskoj. U Hrvatskoj živi 4.284.889 stanovnika, od kojih su se 90,42 odsto izjasnili kao Hrvati, a 4,36 odsto kao Srbi, koji su i dalje najveća nacionalna manjina. Hrvatskim jezikom govori 95,60 odsto građana, a srpskim 1,23 odsto. O tome kakva prava oni imaju, najbolje pokazuju dešavanja u Vukovaru u Vinkovcima, gde su održane masovne demonstracije protiv uvođenja ćirilice kao zvaničnog pisma u ovim gradovima. Posebna priča su prava proteranih Srba, njihov povratak i nesigurnost u kojoj žive. Oslobađajuće presude hrvatskim generalima u Hagu su kod Srba u Hrvatskoj izazvale dodatnu bojazan da će se hrvatsko društvo suočiti sa ratnim dešavanjima, ali i da će uopšte biti moguće da se izgradi poverenje i tolerancija između dva naroda. Ipak, poslednjih nedelja se situacija menja. Intenzivirana je komunikaciju sa Vladom Hrvatske i postoje pozitivni signale da će uskoro biti rešeno pitanje imovinskih prava, ali i povratka izbeglih i njihovo zapošljavanje, kao i suđenja za ratne zločine nad Srbima i isplate penzija.
Ni Srbi u Sloveniji ne mogu da se pohvale dobrim statusom. I pored toga što ih zvanično ima 40.000, a nezvanično 65.000, nemaju ni status nacionalne manjine, što znači da nemaju nikakva prava, medije ili nastavu na srpskom jeziku. U celoj Sloveniji izlazi samo jedan časopis koji se bavi problemima Srba u ovoj državi, pod nazivom "Štajerske novice". Srbi ga sami finansiraju, jer ne mogu da računaju na pomoć države. Iako su se nekoliko puta obraćali slovenačkom vrhu sa zahtevom da postanu nacionalna manjina, srpska žitelj je svaki put dobila negativan odgovor. U Sloveniji, inače, samo dve zajednice, Italijani i Mađari, imaju status nacionalnih manjina. Zato su Srbi, kojih u Slovačkoj ima svega tri hiljade, nedavno dobili status nacionalne manjine. Otvorena je škola na srpskom jeziku, a u Bratislavi su dobili zgradu u kojoj je napravljena Srpska kuća.
Srbi u Mađarskoj, koja je članica EU, nemaju ni svog predstavnika u skupštini. Mađarska će tek na narednim parlamentarnim izborima 2014. godine morati da otvori vrata parlamenta za nacionalne manjine. Za to će biti potrebne izmene izbornog zakona, koje iz Budimpešte najavljuju, pa bi manjine dobile po jednog predstavnika bez obzira na broj glasova, ali on ne bi imao prava odlučivanja. Od nekada brojne manjine Srba danas u Mađarskoj ima svega oko pet hiljada, a prag za ulazak u parlament je 22.000 glasova. S druge strane, Mađari, najbrojnija nacionalna zajednica u Vojvodini, imaju predstavnike u republičkom i pokrajinskom parlamentu, kao i u vojvođanskim organima vlasti. U mnogim od ukupno 45 opština u Vojvodini oni preko nacionalnih ili drugih partija učestvuju u vlasti. Imaju obrazovanje na svom jeziku, kao i medije – časopis, radio i program na mađarskom na Radio televiziji Vojvodina.
Srpska žitelj u Rumuniji je zadovoljna, imaju svog poslanika u parlamentu, pravo na srpski jezik u školama, srpske novine "Naš glas", svoju crkvu. Jedino se kao problem može javiti asimilacija, jer danas u Rumuniji ima svega 18.500 Srba. I rumunska zajednica u Srbiji je zadovoljna onim što ima, jer Srbija pruža evropske standarde, pa i više od toga, kada je reč o zaštiti kulturnog identiteta nacionalnih manjina. Rumuni preko TV Bor mogu da prate programe na svom jeziku. Kada je 2012. godine iz Rumunije stigao zahtev Beogradu da se Vlasima u istočnoj Srbiji omogući da se izjašnjavaju kao Rumuni, zbog čega Srbija umalo nije ostala bez statusa kandidata za EU, rumunska manjina se jasno opredelila i poručila da se ne slaže sa zahtevima Bukurešta, jer svako ima pravo da se izjasni kako želi.
Srbima je najgore u Albaniji. Oni su tamo tek pre dve godine postali nacionalna manjina, a nedavno je počela da radi škola u kojoj se uči srpski jezik, i to prvi put nakon 1934. godne, kada je srpski zabranjen u Albaniji. Sve donedavno je srpski za albanske Srbe bio davno zaboravljeni jezik predaka. Oni u Albaniji i dalje nemaju nastavu na srpskom jeziku, niti neki elektronski ili pisani medij. Nema ih ni i izvršnoj vlasti ni u parlamentu, a učešće na lokalnom nivou često je uslovljeno preobražajem i sakrivanjem nacionalnog identiteta. Kada je reč o Albancima u Srbiji, oni su većina na Kosovu, koje je trenutno tema pregovora, ali Albanci koji žive na jugu Srbije imaju predstavnika u parlamentu, kao i u lokalnim organima vlasti. Imaju pravo na svoj jezik i pismo, u školama se nastava odvija na albanskom, na svom jeziku imaju i medije, kao i pravo na zaštitu kulturnog nasleđa. Oni, međutim, nisu zadovoljni. Kao probleme vide sadržaj udžbenika iz kojih uče albanska deca, kao i to što Radio televizija Srbije nema emisija na albanskom jeziku.
(26. novembar 2012.) Srbija će ubuduće razvijati suštinske veze sa svojom dijasporom, a neće biti formalnog i kozmetičkog uključivanja rasejanja u procese u matici. Srbima u svetu bi trebalo omogućiti da glasaju na izborima, a dijaspora bi trebalo i da ima svoje mesto u Parlamentu. Ovo su, u najkraćem, planovi.
Iako Srbi u rasejanju šalju veliki novac u maticu, retki su oni koji investiraju u privredu Srbije. Prema istraživanjima koje je sprovela Svetska banka, Srbija je, po visini doznaka, u prvih pet od ukupno 189 dijaspora, dok je po obimu investicija među poslednje tri. Kako smatraju iz Kancelarije za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, rasejanje bi trebalo da ima predstavnike u Parlamentu, a u Odboru za dijasporu Narodne skupštine već postoji predlog za rezervaciju pet poslaničkih mesta. Potrebno je srediti biračke spiskove i uvesti elektronsko glasanje. Nažalost, Srbi su na iskušenjima u gotovo svim zemljama regiona, pa bi država trebalo snažnije da radi na poboljšanju njihovog položaja. Poslednjih izveštaji govore da se njihov položaj u regionu čak i pogoršava. Kancelarija će biti poluga da se sva pitanja postave pred zvaničnike zemalja u regionu.
Država bi trebalo i više da podrži organizovanje dopunske nastave na srpskom jeziku, u školama koje pohađaju srpska deca. To je jedan od programa koji će Kancelarija svakako zadržati i u 2013. godini, jer je jezik “srce” nacije i najvažniji je za opstanak naroda i njegov identitet. Potrebno je da se u proces učenja uvedu nove tehnologije, koje će srpski jezik učiniti dostupnijim.
(5. jun 2012.) Vlada Republike Srbije usvojila je Nacionalnu strategiju očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu, čime se zaokružuje insitucionalni okvir za politiku prema rasejanju, za politiku koja ne treba da zavisi od interesa političkih partija i sastava izvršne vlasti.
Ova politika može biti jedna od tema oko koje, kao društvo koje polako sazreva, Srbija može postići veoma široki konsenzus. Ključna poruka Nacionalne strategije je da današnja Srbija teži da bude moderna i demokratska zemlja koja poštuje međunarodno pravo, ali i zemlja koja ponovo stiče kredibilitet da legitimizuje svoje državne interese i, između ostalog, gradi najbliže moguće odnose ekonomske, kulturne i političke saradnje sa blizu četiri miliona naših ljudi koji žive na svih pet kontinenata, u celom svetu.
Nacionalna strategija definisala je 5 ključnih ciljeva koja treba ostvariti u politici prema rasejanju:
1) Pozicioniranje Srbije kao matične države svih njenih državljana koji žive u inostranstvu i Srba u regionu, kao i pripadnika srpskog naroda iseljenika sa teritorije Republike Srbije i iz regiona i njihovih potomaka;
2) Sistematska, organizovana i zajednička akcija Srbije, dijaspore i Srba u regionu na poboljšanju imidža Srbije. Cilj je da svaki pripadnik srpske dijaspore i svaki Srbin u regionu shvati svoju ulogu ambasadora i dobrog predstavnika Srbije i srpskog naroda, da svako od njih među svojim kolegama, prijateljima, zvaničnicima država u kojima žive pruži doprinos poboljšanju našeg imidža , da se niko više ne postidi da kaže da je poreklom iz Srbije;
3) Bolja iskorišćenost kapaciteta naše dijaspore i Srba u regionu, i to u podsticanju ekonomskog i privrednog razvoja Republike Srbije u čemu se mogu postići veliki rezultati, u jačanju naučnog, tehnološkog, kulturnog, prosvetnog i sportskog potencijala zemlje i podrška dijaspore i Srba u integrativnim procesima Srbije i afirmisanju politike dobrosusedskih odnosa i regionalne saradnje;
4) Očuvanje nacionalnog identiteta srpskog naroda u celom svetu gde se posebno ističe zalaganje za očuvanje srpskog jezika i ćiriličnog pisma u rasejanju;
5) Ukazivanje domaćoj javnosti na kapacitete i veliki doprinos koji može dati u sveukupnom razvoju Srbije.
U izradi strategije korišćena su iskustva i dostignuća drugih zemalja sa brojnom i uticajnom dijasporom, posebno Italije, Grčke, Indije, Irske, Izraela, Jermenije, i Hrvatske. Poruka rasejanju, koju ova Strategija šalje, je da će se ubuduće sve mere koje država Srbija bude preduzimala zasnivati na principu partnerstva. Moraju se izbegavati stari modeli rada, koji su opterećivali odnose i dovodili do nepoverenja, sumnjičenja, zlupotrebe nacionalnog pitanja i paternalističkog odnosa.
VAN GRANICA SRBIJE ŽIVI OKO ČETIRI MILIONA SRBA
Širom sveta, Srbi rade različite poslove. Seku sekvoje u Kanadi, rade na bušotinama na Aljasci, žive sa domorodačkim plemenima u Americi i Australiji, drže rudnike dijamanata u Južnoj Africi i barove na plažama u Turskoj, Grčkoj i Tenerifima.
U Ognjenoj zemlji čak postoji i tabla na kojoj stoji ’’Beograd, 16.000 km’’. U SAD ima oko 30 hiljada toponima srpskog porekla, od toga 11 naselja sa imenom Beograd, a nekoliko brda nose imena srpskih heroja iz Prvog i Drugog svetskog rata. Petsto Srba živi čak u Tasmaniji, izvesni Zlatiborac razvio je biznis na Baliju, a jedan Kruševljanin je budistički sveštenik u Koreji. Po Singapuru i Kini Srbi drže buregdžinice i ćevabdžinice. U Meksiku se 30 porodica preziva se Pavlović i govori srpski. Rebeka Mekdonald, koja je ekskluzivni distributer gasa za celu Kanadu i čija firma vredi više od dve milijarde dolara, zapravo se zove Ubavka Mitić. Najviše Srba danas ima u SAD, oko 560.000, dok ih je u Kanadi još 180.000. U Nemačkoj ih je 390.000, Austriji 190.000, Francuskoj 110.000, Švajcarskoj 130.000, Velikoj Britaniji 55.000, Švedskoj 70.000. Srbi naseljavaju i daleke zemlje. Australija ih ima oko 135.000, Južna Afrika 30.000. Dušan Vasiljević, najveći južnoafrički proizvođač stonog grožđa i vina, koji ima pod vinogradima 100.000 hektara, dolazi iz Srbije u kojoj se njegova deca sada školuju. U Australiji je jedan od najangažovanijih umetnika, Užičanin Sreten Božić Vongar, koji je godinama živeo među Abordžinima i o njima pisao. Među žiteljima Havaja srpskog porekla posebno je poznat Saša Vujanić, koji je osvojio titulu svetskog šampiona u kajaku na morskim talasima u Tihom okeanu. U Engleskoj je poznat Milan Mandarić, iz Novog Sada, bivši vlasnik fudbalskog kluba ’’Portsmut’’, koji je dobio za života spomenik i zlatne ključeve tog grada, jer je klub uveo u prvu ligu i od lučkog mesta napravio sportski centar. Pored Rusa, Srbi su danas najbrojniji pravoslavci u Skandinaviji. U celom svetu ima oko 200 srpskih pravoslavnih crkava i manastira. Srpska nacionalna jela, od kajmaka do sarme, putuju u koferima i paketima širom planete.
SRBIJA U "RASEJANE" UMOVE ULOŽILA 120 MILIONA EVRA
(12. jun 2012.) U svetu je registrovano sedam hiljada srpskih doktora nauka, a ima ih još bar tri puta toliko i većina je osnovne studije završila u svojoj zemlji. Najviše ih ima u SAD i to na istočnoj i zapadnoj obali, ali i na severu, uz Kanadu, a u njihovo školovanje Srbija je uložila 120 miliona evra. U SAD postoji oko 1700 univerziteta, a gotovo da ne postoji nijedan bez profesora ili naučnog radnika koji pripada srpskoj dijaspori. Nešto manje ih je u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj, a na pozicijama su i Velikoj Britaniji, Australiji i na Novom Zelandu. Najveći broj "rasejanih" ima doktorske i magistarske titule. Procene govore da školovanje jednog akademca košta znatno više od 15 hiljada evra, koliko prosečno vredi obrazovanje budžetskog studenta. Najskuplje su studije lekara i stomatologa, koje iziskuju čak 100 hiljada evra. Sačinjena je baza podataka srpskih doktora nauka "rasejanih" po svetu, po kojoj se iz Srbije iselilo najmanje sedam hiljada dplomaca. Baza podataka pokazala je da ih podjednako ima u svim oblastima, a najveći broj se bavi inženjerskim disciplinama, privrednim, ali i društvenim i prirodnim naukama, poput prava i medicine. Osim u Evropu i Australiju, odlaze sve češće u Južnoafričku republiku, a poslednjih godina i u Kinu i zemlje bivšeg Sovjetskog saveza, posebno u Rusiju. Trend odlaska najboljih iz Srbije biće veoma teško zaustaviti, jer dok su devetesetih odlazili svi, u poslednjoj deceniji to čine mahom oni sa fakultetskom diplomom. Procenjuje se da je devedesetih kartu u jednom pravcu kupilo oko 150 hiljada obrazovanih građana Srbije. Srbija će od ove baze podataka naučnika iamti koristi samo kada se za to stvore politički okviri. Država do sada nije sama napravila ovakvu bazu podataka zbog različitih političkih interesa proteklih decenija. Čini se da su se najzad stvorili uslovi za spajanje raskoši talenta iz Srbije sa talentovanima koji su iz nje otišli.
Direktna korist države od dijaspore, koja okuplja i do četiri miliona ljudi na svim kontinentima, je u deviznim doznakama. Istraživanje Svetske banke pokazalo je da je u Srbiju od 2000. do 2010. godine, od iseljenika, stiglo oko 43 milijarde dolara, što je dva puta više od obima direktnih stranih investicija.
SRPSKA DIJASPORA
Srpska dijaspora je tokom 2011. godine, uprkos posledicama ekonomske krize, u maticu poslala skoro 5,5 milijardi dolara. Iako je tokom 2011. godine ostvaren rekordan priliv deviznih sredstava iz dijaspore nivo investicija iznosi 10 odsto, u proizvodne aktivnosti uloženo je oko 550 miliona dolara. Srbija je decenijama unazad imala loš odnos prema svojoj dijaspori. Rasejanje je zloupotrebljavano ili je smatrano političkim neprijateljem. Da bi dijaspora ojačala svoje veze sa maticom, a Srbi uspešnije gradili imidž svoje zemlje, država je poslednjih godina napravila važne korake. Zakon o dijaspori usvojen je u maju 2009. godine. Omogućio je da se četiri miliona Srba, koliko se procenjuje da ih živi širom sveta, dugoročno uključi u društvena, ekonomska i politička dešavanja u Srbiji. Zakonom je napravljena razlika između dijaspore, koja obuhvata političku i ekonomsku emigraciju, i Srba u regionu, koji u okolnim zemljama žive kao autohtono stanovništvo. Skupština dijaspore i Srba u regionu najvažnija je institucija koja je proizašla iz novih propisa. Nju čini 45 delegata dijaspore i Srba u regionu. Savet za odnose sa Srbima u regionu čine predsednik Srbije, premijer, resorni ministri, predsednik izvršnog veća AP Vojvodine, predstavnik Srpske pravoslavne crkve i komesar Komesarijata za izbeglice. Zakonom je osnovan budžetski fond radi ostvarivanja konkretnih ciljeva, kao što je negovanje jezika i ćiriličnog pisma i očuvanje kulturnog, etničkog i verskog identiteta. Osnovani su Ekonomski savet, Savet za statusna pitanja i Savet za kulturnu, prosvetnu, naučnu i saradnju u oblasti sporta. U vreme teške ekonomske krize, koja je tokom poslednje dve godine potresla svet, novac koji je dolazio iz dijaspore je bio jedan od razloga zašto Srbija, za sada, preživljava globalni ’’cunami’’. Devizne doznake iz dijaspore u 2011. godini su dostigle rekordni nivo u poslednjih deset godina, veći i od onog u 2009. godini. Ovaj novac je doprineo poboljšanju standarda građana, posebno u nerazvijenim područjima Srbije. Učešće deviznih doznaka iz dijaspore u ukupnom društvenom proizvodu, tokom poslednjih 10 godina je dva i po puta veće od direktnih stranih investicija. Od 2000. godine do kraja 2011. godine po osnovu deviznih doznaka u Srbiju je ušlo više od 40 milijardi dolara, a to je važna finansijska injekcija koja je Srbiji omogućila da lakše prebrodi tranzicioni period. Samo 10 odsto novca, koji je došao iz dijaspore, uložen je u privredu, a zahvaljujući tim investicijama u Srbiji je zaposleno oko 25 hiljada ljudi. Iako je dosta urađeno na poboljšanju poslovnog ambijenta potrebno je dodatno ubrzati procedure za ulaganje srpske dijaspore u maticu. Očekuje se da 2012. godina bude bolja što se tiče privlačenja direktnih stranih investicija. Ponuđeni su raznovrsni programi investitorima, posebno dijaspori. Cilj Srbije je da privuče više stranih investicija od ljudi iz dijaspore, jer bi to u većoj meri doprinelo razvoju zemlje i povećanju broja zaposlenih.
DIJASPORA REGIONA IMA RAZLIČIT POLOŽAJ
Važeći Zakon napravio je razliku imeđu dijaspore i Srba u regionu, koji u svojim zemljama čine autohtono stanovništvo. Položaj Srba u okolnim državama specifičan je i složen. Na to je uticao niz političkih, istorijskih i ekonomskih faktora. Srbija ima I ustavnu obavezu da podrži Srbe u ostvarivanju svojim međunarodnih standardima zagarantovanih prava, ali i da unapređuje dobrosusedske odnose i regionalnu saradnju. Situacija je najteža u Albaniji, gde je srpski narod bio na rubu nestanka, dok u Sloveniji nemaju priznat status nacionalne manjine. Srbima se ograničavaju prava I u Mađarskoj, a u Hrvatskoj i BiH treba ubrzati povratak prognanih i vraćanje imovine. U cilju jačanja veza Srba sa maticom, osnovan je Savet za odnose sa Srbima u regionu. Zakonom je osnovan budžetski fond za dijasporu i Srbe u regionu za konkretne zadatke, kao što su negovanje srpskog jezika i ćiriličnog pisma i očuvanje srpskog kulturnog, etničkog i verskog identiteta.
UBUDUĆE BRŽE DO DRŽAVLJANSTVA
Srbi iz dijaspore ubuduće će brže dobijati državljanstvo Republike Srbije. Spisak građana za poslednjih par godina pojačan je sa gotovo 3.000 Srba iz sveta, ali predstavnici srpskih udruženja iz dijaspore ističu da se dobijanje državljanstva odvija sporo i uz preglomaznu proceduru. Gotovo četiri miliona Srba koji žive u inostranstvu, zato, velike nade polažu u obećanje vlasti u Beogradu da će proces upisa u spisak državljana biti olakšan. Na upis u knjigu građana Srbije čekalo se po četiri ili pet godina, a toliko čekaju i stranci koji ne pripadaju srpskom narodu. Uslovi za dobijanje srpskog državljanstva, prema važećim propisima, zavise od statusa osobe koja ga zahteva. Iseljenici i njihovi potomci, pored ispunjenja opštih uslova, podnose i pisanu izjavu da Srbiju smatraju svojom državom, ali i dokaz o srpskom poreklu. Da bi postali punopravni građani Srbije njima nije potreban otpust iz stranog državljanstva. Dobijanje državljanstva naše ljude iz rasejanja košta nešto manje od 13.000 dinara. Nije malo ni onih koji žele da se iz knjige građana Srbije - ispišu. Prema podacima MUP, 2010. i 2011. godine 4.200 osoba je izbrisano sa spiska državljana Srbije radi sticanja državljanstva strane države. Najčešći razlozi koje ljudi koji prekidaju pravnu vezu sa Srbijom navode su stalno nastanjenje na tlu druge države i zaposlenje. Pravno ’’zbogom Srbiji’’, prema važećem cenovniku, košta oko 23.000 dinara.
