Turistički potencijali

Februar 2013.

Kula Nebojša jedna je od najpoznatijih kula u beogradskoj tvrđavi. Nalazi se u Donjem gradu, na ulazu u nekadašnje Dunavsko pristanište. Podignuta je oko 1460. godine na samoj obali reke i štitila je ulaz u srednjovekovno pristanište.

U vreme despota Stefana Lazarevića, ovaj prostor je bio urbanistički urađen i predstavljao je ekonomski, kulturni i duhovni centar despotovine. Legenda kaže da je Nebojšina kula bila donžon kula Beogradske tvrđave, a izgledala je poput despotove kule u manastiru Manasija. Turci nikad nisu uspeli da je zauzmui i od tog doba, ona stoji na istom mestu. Sadašnji naziv dobila je po najvećoj i najbolje branjenoj kuli - Gornji grad - Kula Nebojša, koja je razorena posle eksplozije barutnog magacina 1690. godine. Reč je o negaciji glagola bojati se, što bi značilo da se Kula ne boji ni jednog neprijatelja i da je neosvojiva.

U toku šesnaest, sedamnaest vekova, ostaju zapisi evropskih i turskih putopisaca, koji je pominju pod imenom Bela ili Temišvarska kula. Spada u red tipičnih artiljerijskih višespratnih kula, koje su se u to doba gradile u skoro svim utvrđenim gradovima. Kula je osmougaonog osnova. Visina joj je oko 22 metra. Ima pet spratova, a na svakom od njih je po šest otvora za topove. Načinjeni su da bi posada mogla da dejstvuje po napadačima, kako s vode, tako i sa kopna. Prema raspoloživim podacima, Kula je ranije imala zaravnjen vrh s grudobranom i isturenim drvrenim konzolama za dejstvo po neprijatelju. Tridesetih godina osamnaestog veka, u vreme austrijske rekonstrukcije, Tvrđava je detaljno obnovljena. Turcima je Kula Nebojša služila kao tamnica. Tu je nasilno život izgubio grčki pesnik, patriota i pobornik oslobođenja balkanskih naroda od turske vlasti - Riga od Fere 24. juna 1798. godine. Propašću Prvog srpskog ustanka, mnogi Srbi su bili sužnji u Kuli Nebojša. U ratnim godinama 1914 – 15, Kula je znatno oštećena. Obnovljena je 1938. godine - restauratorski radovi obavljeni su 1963. i 1964. godine. Kompletna obnova ovog dragocenog kulturno - istorijskog spomenika počela je u junu 2009. godine. Na 34. Salonu arhitekture Gran pri prestižne smotre domaće arhitekture pripao je Dejanu Miljkoviću, Jovanu Mitroviću i Branku Paviću za Kulu Nebojša i deo priobalnog bedema Beogradske tvrđave. Revitalizacija Kule Nebojša je u potpunosti uspela tim pre jer nije bilo sličnih savremenih intervecija na nekom starom objektu.

Restauratorsko- konzervatorski radovi izvedeni su na 230 hiljada kvadratnih metara. Obnovljena je kula Neboša i objekti Bastiona savske padine, kapija Sava i unutrašnja Stambol kapija, kao i Mračna i Kralj kapija. Delimično je obnovljena mala Barutana, Arsenal - topolivnica, kao i jugoistočni front Beogradske tvrđave, koji je obuhvatio lokalitete Veliki revelin i Karađorđeva kapija. Završeni su radovi na Malom stepenišnom  silazu, koji povezuje Gronji i Donji grad. U prethodnih deset godina uloženo je skoro 900 miliona dinara za obnovu i uređenje ovog prostora, čime su stvoreni uslovi za realizaciju različitih sadržaja na tvrđavi.

PRONAĐENI OSTACI ROVA IZ DEVETOG VEKA

( 26.07.2012.) Beogradski arheolozi su naišli na prvorazredno otkriće na terenu Beogradske tvrđave. Istraživanjem Istočne kapije u Donjem gradu pronađeni su ostaci velikog rova, koji se punio vodom, a sa čije se prednje strane verovatno nalazila palisada, odnosno grudobran od blavana. Tako je potvrđeno ono što se dosad samo pretpostavljalo da je na tom potezu između 9. i 13. veka postojalo utvrđeno slovensko naselje. Otkriven je sistem odbrane Donjogradskog naselja u ranom srednjem veku, pre nego što je despot Stefan Lazarević pčetkom 15. veka podigao bedeme. Ispod rova pronađen je nastavak rimskog bedema, čiji su delovi arheolozi otkrivali i ranije, ali sada prvi put u Donjem gradu.To ukazuje da je u srednjem veku primenjen rimski sistem odbarne samo sa velikim dubokim rovom, umesto bedema. U ovom trenutku, otkriće ne izgleda naročito atraktivno - mali otkopani prostor sa krhotinama keramike, ali vrednost naučnog otkrića je ogromna. Reč je o velikom iskoraku prema kojem treba osmisliti buduća isztraživanja, koja će zaokružiti sliku Donjogradskog naselja u ranom srednjem veku.

Istraživači su prethodno završili iskopavanja Istočne kapije u Donjem gradu. Reč je o kompleksu, koji je nastao u prvoj polovini 15. veka, a prvu kapiju u tom delu Beogradske tvrđave podigao je despot Stefan Lazarević. Ispred kapije formiran je barbakan sa dve polukružne kule, koje su u to vreme predstavljale najveću inovaciju. Kroz kapiju se prolazilo sve do početka 18. veka, kad su Austrijanci uradili novu, kapiju Karla šestog. Istočna kapija je bila dobro sačuvana do 1944. godine, kad je pogođena u savezničkom bombardovanju i do temelja razrušena. Na tim ruševinama su obavljena arheološka istraživanja i pronađeni njeni ostaci. Deo je konzerviran, a cilj je da se spoljna strana kapije otkrije kako bi u budućnosti mogla da se rekonstruiše. Otkrivena je i stara eskarpa kule, koso ojačanje njenih temelja, koje potiče iz prve polovine 16. veka, kad su Turci zauzeli Beograd i delove fortifikacije su ojačali. Istraživanje na Beogradskoj trvđavi finansirao je Grad sa 700 hiljada dinara.

MAPA ZAKOPANOG BLAGA

Mapa zakopanog blaga krije srednjovekovni srpski grad despota Stefana Lazarevića.Tajne zatrpane u vremenu istražene su na samo osam hektara, što je svega 12 procenata ovog svojevrsnog „muzeja pod zemljom“. Šest hektara Donjeg grada, od Vidin kapije do Kapije Karla VI, pod kojima leži istorijsko blago despotovog grada, kao i još 52 hektara, za koje se i ne može pretpostaviti što sve kriju, minimalno su raskopavani, uglavno kao prateći posao uz restauratorsko - konzervatorske radove. Otkrivanjem tog dela tvrđave Beograđani bi saznali kako je grad živeo kroz vekove iz perspektive običnih ljudi, a ne kroz biografije vladara ili osvajača. To bi pomoglo da se utvrdi koliko je stanovnika imao despotov grad, s obzirom da istoričari barataju različitim brojkama, od 5.600 do 12.000. Javno preduzeće „Beogradska tvrđava“ napravilo je, uz pomoć Arheološkog instituta, mapu sa ucrtanih 18 tačaka uz objašnjenje šta se na određenoj lokaciji nalazi. Namenjena je svima onima koje interesuje istorija i arheologija. Beograđani vole arheologiju, a potvrda toga je podatak da u obilascima tvrđave u pratnji vodiča bude i po 200 sugrađana. Posetiocima će, kroz priču stručnog vodiča, biti dočarano vreme Despota Stefana Lazarevića, život koji traje u kontinuitetu od praistorije, antičkog, srednjovekovog i perioda tursko - austrijske vladavine, koji jasno pokazuje da je Beogradska tvrđava bila jedino mesto u Evropi u kome su se istok i zapad, u poslednjih 500 godina, naizmenično susretali kroz način života, ratovanja, trgovinu i gradnju. Najavljeno je i otvaranje velike izložba na Savskom šetalištu na proleće 2011. godine na kojoj će biti prikazana sva arheološka istraživanja na teritoriji tvrđave u 20. veku. Nije isključeno da će deo prostora biti pretvoren u arheološki park.

OBNOVA JUŽNE KAPIJE BEOGRADSKE TVRĐAVE

Projekat za sprečavanje urušavanja Jugoistočnog bedema Gornjeg grada Beogradske tvrđave sa Sahat, Baroknom i Južnom kapijom je završen i njegova realizacija trebalo bi uskoro da počne. Pripreme na izradi Projekta za saniranje ovog spomenika od izuzetnog značaja za srpsku kulturu trajale su osam godina. Južna kapija podignuta početkom 15. veka treba da bude vraćena u prvobitno stanje, tri izložbene prostorije u baroknoj kapiji sanirane i ponovo uvedena struja, koja je isključena, jer je vlaga uništila instalacije. Južna kapija, nekad glavni ulaz u srednjovekovni Beograd despota Stefana Lazarevića i Barokna kapija su, zbog zapuštenosti i posledica, koje je na njih ostavio „ zub“ vremena, dugo su bile skrivene od očiju posetilaca. Vlaga je razorila njene zidove i preti da ošteti vredne makete tvrđave, koje se u njoj nalaze. Sledeća faza je osmišljavanje muzejske postavke u prostoru Barokne kapije i njeno otvaranje za posetioce. Planirano je da nove ograde budu visoke i providne na mestima, koja su označena kao vidikovci, a niže na stepeništima i prolauzima. Ograde nisu predviđene za bedeme, jer to nigde u svetu nije praksa. Umesto njih biće upozorenje da je zabranjeno kretati se po zidinama tvrđave.

LAGUMI ISPOD KALEMEGDANA

Beograd je imao rimski vodovod, koji se protezao od Kalemegdana do Malog Mokrog Luga, kad su svetske metropole, poput Pariza ili Berlina bile obične poljane. Svesne istorijskog značaja tog objekta, vlasti u prestonici počele su da organizuju obilazak „Podzemljem Beograda“, gde zainteresovani turisti, ali i građani, osim dvorane, moći da obiđu bunker i barutanu na Beogradskoj tvrđavi, kao i vinski lagum u Karađorđevoj ulici. Zdanje koje danas nosi naziv Kula Nejbojša u Donjem gradu nekada se zvalo Temišvarska ili Vodena kula. Prema istorijskim zapisima, prava Kula Nebojša postojala je nasred parka u Gornjem gradu i stradala je od urada groma pre nekoliko vekova. Jugoslovenska armija je 1948. godine, posle Rezolucije Informbiroa, pokrenula izgradnju odbrambenog bunkera, u slučaju napada Crvene armije sa severa. Graditelji su tada naišli na pet metara debeo bedem, ostatak stare Kule Nebojša. Zidina je uništena, a izgrađen je bunker od oko 200 kvadrarta, a u unutrašnjosti objekta nalaze se sigurnosna vrata, ležajevi, ventilacija, rezervoari za vodu i drugi autentični inventar stariji od šest decenija u prostoru, čija je najviša tačka topovska kupola za smeštaj artiljerije i vojne posade.

Putovanje kroz prostor i vreme zainteresovane posetioce dovodi do barutnog magacina u Donjem gradu, koji su Austrijanci podigli dok su vladali Beogradom od 1717. do 1739. godine. Prostor koji je ne tako davno bio stecište klupskog života ukrašen je artefaktima još iz doba Rimljana : nadgrobnim strelama i spomenicima, žrtvenicima. Tu je i Jonin kameni sarkofag iz 3. veka. Sarkofag na starogrečkom znači - onaj koji jede meso. Poslednje odredište na podzemnoj turi je vinski lagum u Karađorđevoj ulici, gde se još uvek toči „ sok od grožđa“. Pre skoro dvesta godina, taj prostor je bio centar svih značajnijih dešavanja u Beogradu. Odavde se trgovalo, jer su drumovi bili nezgodni zbog hajdučije, a železnice nije bilo, pa je transport išao rekom, a roba je podizana dizalicom, čiji ostaci postoje iznad laguma u varoš. Među prvim posetiocima ture „Podzemljem Beogarad“, koja se tada nije tako zvala, bio je proslavljeni svetski režiser Alfred Hičkok, koji je, posle obilaska srpske prestonice 1964. godine rekao da je Beograd ispod Beograda inspirativan. Kao da je znao da su prolazi ispod prestonice u mnogo navrata, za vreme njegove burne ratne prošlosti, bili pravi horor.Na mestu Meštrovićevog Spomenika zahvalnosti Francuskoj pre Prvog svetskog rata bio je spomenik Karađorđu. Za vreme okupacije, Austrougari su planirali da tu podignu obeležje caru Franji Josifu. Kad su ga 1918. godine donosili u Beograd, srpska vojska je zarobila brod sa spomenikom impetatoru. Kip je pretopljen u zvona, koja se i danas oglašavaju sa crkve Ružica na Kalemgdanu.

KULTURNO BLAGO SAVE I DUNAVA

(23.08.2012.) Srbija je veoma bogata vrednim predmetima, koji leže ispod površine njenih voda. Olupine, ruševine antičkih građevina, novčići i srednjovekovno ružje samo su neki od predmeta kulturnog nasleđa skrivenog u koritima srpskih reka.Većina predmeta datira od rimskih vremena, pa do Drugog svetskog rata, a rasuti su duž Dunava, Save, Morave i drugih reka. Veći deo potencijalno vrednih potonulih predmeta leži neotkriven negde duž 2000 kilometara srpskih rečnih puteva. Na dnu Dunava, blizu Prahova, kod granice između Srbije, Rumunije i Bugarske još se nalazi 150 nemačkih pomorskih brodova, koji su potopljeni 1944. godine. U jesen te godine, dva nemačka broda potonula su blizu ušća Save u Dunav, pošto su naleteli na britanske mine. Njihove olupina još leži tamo gde su potponule. U bilizini Prahova, takođe, pre nekoliko godina izronili su ostaci antičkog rimskog pristaništa. Istoričari i arheolozi veruju da srpske reke verovatno skrivaju potpuno očuvano tradicionalno plovilo „šajka“, koje je korišćeno u Podunavlju još od 15. veka.

Na dnu beogradskih reka nalaze se tri turske galije, potonule 1456. godine, tokom otomanske opsade Beograda, trgovački brod iz 1792. godine, kao i mađarski brod “Alkotmanu“ potonuo 1914. godine, zbog obrušavanja miniranog mosta na Savi.

Do artefakta pod vodom najčešće slučajno nailaze radnici za vreme građevinskih radova na rekama ili pri eksploataciji šljunka i peska iz rečnog dna. Na ovaj način različite olupi ne su tokom godina isplivavale u Savi blizu Hrtkovaca u Vojvodini i u Dunavu blizu Petrovaradinske tvrđave. Bušilice su često udarale u ostatke istrebljenih životinja, poput kostiju mamuta i bizona. U odsustvu sistemske kontrole, ova otkrića često se slučajno uništavaju ili završavaju u privatnim kolekcijama, umesto u muzejima. Prvi pokušaj da se načini detaljna međunarodna mapa podvodnog blaga bio je 2001. godine, kad je Unesko sačinio Konvenciju o zaštiti podvodnog kulturnog blaga, ali Srbija nikada nije ratifikovala ovaj dokument UN. Da je to urađeno, Vlada bi mogla da računa na sredstva Uneska, kojima bi mogla da istraži rečno dno. Od sredstava sa kojima je raspolagalo, Ministarstvo kulture je 2003. godine finansiralo projekat istraživanja ostataka monumentalnog mosta cara Trajana u Dunavu blizu srpsko - rumunske granice u Kladovu. Most koji je dugačak 1.158 metara bio je najveći u antičkom svetu. Skeniranje srušene građevine završeno je 2004. godine, kad su i pronađeni stubovi mosta na rečnom dnu, ali daljeg ulaganja države nije bilo. Formirano je Udruženje građana „Aqua et archaelogia“, s ciljem da prikupi informacije o srpskom podvodnom nasleđu, koje je 2010. godine objavilo mapu „Potopljeni brodovi beogradskog akvarijuma“ zasnovanu uglavnom na istorijskoj literaturi.

JAPANSKA ČESMA NA KALEMEGDANU

Na kraju Velikog šetališta na Kalemegdanu otvorena je Japanska česma u znak zahvalnosti japanskom narodu na donacijama, koje je Beograd dobio proteklih godina. Svako ko dođe u Beograd moći će da vidi, pročita i shvati koliko je japanski narod, kroz razne oblike pomoći i donacije u poslednjih deset godina, doprineo razvoju prestonice Srbije. Na raspisani konkurs za idejno rešenje stigao je 31 rad. Prvu nagradu osvojio je Bojan Mitrović iz Beograda, čiji je rad inspirisan tradicionalnom japanskom česmom i sozuom - fontanom. Izgradnja japanske česme baš na Kalemegdanu predstavlja simbol veliko prijateljstva Srbije i Japana, rekao je ambasador Japan Tošio Cunozaki. U periodu od 2000. godine do danas, narod i Vlada Japana pružili su nesebičnu pomoć narodu Srbije u iznosu od 198 miliona evra. Beograd je dobio više od 30 miliona evra, od čega je gradskim ustanovama upućeno više od 27 miliona evra. U realizaciji ovih donacija veliku ulogu imao je njegova ekslenecija bivši ambasador Japana Tadaši Nagai zbog čega mu je 20 avgusta svečano dodeljena povelja počasnog građanina Beograda.

NACIONALNO BLAGO U PATRIJARŠIJI

U Patrijaršiji - sedištu Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, nalaze se Biblioteka i Muzej, u kojima su smešteni predmeti od izuzetnog kulturno - istorijskog značaja za Srbiju. Zgrada Patrijaršije predstavlja monumentalno zdanje četvrtaste osnove sa 365 prozora, po jedan za svaki dan u godini. Izgrađena je 1935. godine na inicijativu patrijarha Varnave, a prema projektu ruskog arhitekte Viktora Lukomskog. U prizemlju zgrade je smeštena Biblioteka, na prvom spratu je Muzej, a na drugom su službene prostorije i stanovi episkopa. Na istom spratu, na uglu zgrade koji gleda na Sabornu crkvu, nalazi se kabinet i rezidencija patrijarha. Sala za sastanke Sinoda je preko puta kapele Svetog Simeona, a na desnom zidu sale nalazi se original slike čuvenog srpskog slikara Paje Jovanovića „Seoba Srbalja“. U prizemlju zdanja, nalazi se Biblioteka, koja čuva knjige izuzetne vrednosti, pravi raritete. Fond Biblioteke obuhvata oko 200 hiljada knjiga iz oblasti teologije, istorije i humanističkih nauka, uz veliki broj monografija i časopisa. Osim knjiga na srpskom, crkvenoslovenskom i ruskoslovenskom, tu su i knjige na latinskom, grčkom, ruskom, nemačkom, rumunskom i mađarskom jeziku. Najstariji rukopis je „Šišatovački apostol“, napisan krajem 13. veka u okolini Peći, a kasnije čuvan u manastiru Šišatovac na Fruškoj Gori. U Biblioteci se čuva i prva srpska štampana knjiga - Oktoih sa Cetinja iz 1494. godine. Zatim, tu se može videti i knjiga „Nauk hrišćanski“ franjevaca Matije Divkovića, štampana ćiriličnim pismom 1698. godine u Veneciji. Posebano je zanimljiv priručnik za pravljenje vina iz 1804. godine „Savršeni vinodelac“ arhimandrita Prokopija Bolića. Pored Biblioteke, u prizemlju zgrade nalaze se i štamparija, uredništvo lista „Pravoslavlje“ i informativni centar.

Na prvom spratu je Muzej u kome se nalazi na desetine hiljada eksponata iz perioda od 14. do 20. veka. Tu su smeštene ikone, relikvije, duborezi, odežde, srednjovekovne povelje, rukopisi, pečati i ostali važni predmeti, koji svedoče o istoriji pravoslavlja i srpskog naroda. U Muzeju se mogu videti plaštanica kralja Milutina, ogrtač kneza Lazara, mitra vezena biserom - dar celjske grofice Katarine Branković, čaša ruskog cara Ivana Groznog i grb srpske crkve iz vremena Arsenija III Jovanovića Šakabente. Najveći deo fonda Biblioteke i Muzeja potiče iz Mitropolije u Sremskim Karlovcima. Tokom Drugog svetskog rata, veliki broj knjiga i predmeta su ustaške vlasti, koje su tada boravile na tim prostorima, prenele u Zagreb. Posle oslobođenja vraćeni su u Srbiju i smešteni u zdanje Petrijaršije, ali je u međuvremenu deo muzejskih predmeta izgubljen. Biblioteka u današnjem obliku postoji od 1945. godine, dok je Muzej otvoren 1954. godine.

SABORNA CRKVA U BEOGRADU

Saborna crkva je građena nepunih devet godina, od 28. aprila 1837 godine do 8. novembra 1845. godine po nalogu kneza Miloša Obrenovića. Posvećena je arhangelu Mihailu krsnoj slavi kneza Miloša, koji je crkvu zidao kao zadužbina. Crkvu je projektovao Franc Janke po ugledu na srpsku crkvu u Sremskim Karlovcima u stilu klasicizma sa elementima kasnog baroka. Idejno rešenje dao je baron Kordon, a crkvu su sagradili pančevački i zemunski majstori. Unutrašnjost hrama je bogato ukrašena. Duborezni pozlaćeni ikonostas izradio je vajar Dimitrije Petrović, a ikone na ikonostasu, pevnicama, tronovima i predikaonici, kao i kompozicije na zidovima i svodovima, naslikao je Dimitrije Avramović, jedan od najistaknutijih srpskih slikara 19. veka. Posebnu vrednost predstavlja crkvena riznica. U crkvi se nalaze mošti svetog cara Uroša i svetog despota Stefana Štiljanovića, kao i grobnice crkvenih poglavara i srpskih vladara iz  dinastije Obrenović- Miloša, Mihaila i Milana. Ispred glavnog portala, sahranjena su dva velikana srpske kulture: Dositej Obradović i Vuk Stefanović Karadžić.

Opremanje i dekorisanje unutrašnjosti izvedeno je između 1841. i 1845. Nacrte za rezbarske radove izradio je poznati vajar i medaljar Dimitrije Petrović, dok je slikarske radove izveo Dimitrije Avramović, jedan od najznačajnijih srpskih slikara 19. veka. Formiran pod uticajem bečke umetničke akademije i nazarenskih shvatanja u crkvenom slikarstvu. Saborna crkva u Beogradu spada među najveće crkvene građevine podignute u Kneževini Srbiji.Vezuje se za prelomnu etapu u razvoju srpske umetnosti 19. veka i njeno približavanje zapadnoevropskim tokovima. Značajna je i kao katedralni hram za koji su vezani mnogi istorijski događaji iz prošlosti Beograda i Srbije. Umetnički najuspelija i najznačajnija Avramovićeva slika je kompozicija “Pustite decu neka prilaze meni”, koja će u srpskom slikarstvu 19. veka biti zamenjna novim, nacionalno obojenim motivom – “Sveti Sava blagosilja siročad”. U oltarskomo prostoru je slikar Nastas Stefanović izvršio restauraciju dve Avramovićeve zidne kompozicije i naslikao 21 stojeću figuru svetitelja. Kult srpskih svetitelja je naročito vezan za Sabornu crkvu, u kojoj su se svojevremeno nalazile mošti Svetog Kralja Stefana Prvovenčanog, kneza lazara, cara Uroša, kneza Stefana Štišljanovića i despota Stefana Lazarevića.

Prvi podaci o Sabornoj crkvi na njenoj sadašnjoj lokaciji potiču iz 16 veka. Crkva je razorena početkom 18 veka u tursko – austrijskim sukobima. Obnova je završena u razdoblju od 1725. do 1728. godine.  Sa slomom Prvog srpskog ustanka, početkom jeseni 1813. godine, crkva ponovo strada. Knjaz Miloš Obrenović је izdao naredbu o izgradnji novog hrama 22. juna 1836. godine. Izgradnja nove crkve započeta je 1837.godine. Iako je pitanje autorstva arhitektonskih planova izgradnje crkve bilo dugo sporno, izvesno je da je građena  po projektu Fridriha Adama Kverfelda, majstora iz Pančeva. U  Sabornoj crkvi nalazi se čudotvorna ikona Bogorodice Beogradske. Glava vožda Karađorđa je do 1819. godine, kad je izvađena i prenesena u Topolu, bila sahranjena u južnom delu porte. U jugoistočnom delu nalaze se grobnice kneza Miloša Obrenovića, zatim mitropolita Mihaila, nadgrobna ploča mitropolita Inokentija, patrijarha Gavrila i patrijarjaha Inokentija, a spolja u crkvenoj porti nalaze se obeležja na grobovima Dositeja Obradovića i Vuka Karađžića. Hram ima izuzetno bogatu riznicu, koja na osobit način odražava viševekovnu prošlost hrama. Prvo Beogradsko pevačko društvo koje je osnovano 1853. godine i danas je aktivno pri hramu. Na repertoaru hora je negovana i svetovna duhovna muzika. Mokranjac je kao dirigent radio i stvarao pri Društvu preko trideset godina. Inače, svi značajniji kompozitori srpske muzike su bili horovođe Društva, poput Kornelija Stankvića, Josifa Marinkovića, Stanislava Binjičkog, Koste Manojlovića, Aleksandra Gavanskog i mnogih drugih. Saborna crkva blesnula je novim sjajem posle rekonstrukcije dekorativne rasvete koju je izvelo JKP "Javno osvetljenje". Zamena oštećenih i desetak godina starih reflektora na hramu staje četiri miliona dinara, a finansirala je Uprava za energetiku Sekretarijata za komunalne i stambene poslove. Deo rasvete na crkvi je modernizovan i zamenjen novim, štedljivim LED reflektorima tako da lukove i fasadu hrama sada krasi ukupno 40 svetiljki.

HRAM SVETOG SAVE

Hram Svetog Save je najveći srpski pravoslavni hramna Balkanu, a po površini i zapremini najveća pravoslavna crkva na svetu. Nalazi se u istočnom delu Svetosavskog trga na opštini Vračar u Beogradu. Podignut je na mestu za koje se smatra da је Sinan paša 1595. godine spalio mošti svetog Save, osnivača Srpske pravoslavne crkve. Izgradnja crkve је finansirana dobrovoljnim prilozima, kao i plaćanjem doplatnih poštanskih markica. Spomen hram predstavlja organski deo savremene živopisne siluete Beograda, čineći jedno od njegovih glavnih obeležja. Izgrađen u srpsko- vizantijskom stilu, s četiri zvonika visoka 44 metra.Vrh kupole iznosi 70 metara, dok je glavni pozlaćeni krst visok još 12 metara, što vrhu hrama daje ukupnu visinu od 82 metra, а nadmorsku visinu od 134 metra, odnosno 64 metra iznad nivoa reke Save. Zbog toga ova crkva zauzima istaknuto mesto na beogradskom horizontu i vidljiva je sa svih strana prilaza gradu.

Hram zauzima površinu od 3.500 kvadratnih metara u prizemlju, uz dodatnih 1.500 metara kvadratnih na tri galerije na prvom nivou. Postoji još i galerija od 120 metara kvadratnih na drugom nivou, na kome se nalazi i spoljašnji vidikovac, koji se prostire oko cele kupole. Hram se u pravcu istok - zapad proteže 91 metar, а u pravcu sever - jug 81 metar. Kupole su ukrašene sa osamnaest pozlaćenih krstova u tri veličine, dok se u zvonicima nalazi 49 zvona austrijske zvonolivnice GRASSMAYER. Crkva može da primi 10.000 vernika, а na zapadnu horsku galeriju može da stane 800 horista. Ispod hrama izgrađena je riznica kripta svetog Save, kao i grobna crkva svetog kneza Lazara, površine oko 1.800 metara kvadratnih. Hram je obložen belim mermerom i granitom, u čemu je sudelovao i slovenački “Marmor Hovalje”. Živopisanje, koje tek predstoji biće urađeno u tehnici mozaika. Predviđeno je da se u glavnoj kupoli nalazi ogroman mozaik Hrista Pantrokratora.

Izgradnja hrama tekla je sporo do 2002. godine. Hram je još uvek u izgradnji Godine 1895. tri stotine godina nakon spaljivanja mošti svetog Save, u Beogradu je osnovano Društvo za podizanje hrama svetog Save na Vračaru, čiji je cilj bio da se na mestu spaljivanja moštiju podigne hram. Godine 1905. se raspisuje javni konkurs za izradu projekta, a svih prispelih pet radova je odbačeno kao nedovoljono dobro. Izbijanje Prvog balkanskog rata, kao i Drugi balkanski i Prvi svetski rat, koji su sledili, zaustavili su sve aktivnosti na izgradnji hrama. Četrdeset godina nakon početne zamisli i 340 godina nakon spaljivanja moštiju svetog Save, izgradnja hrama konačno je počela 15. septembra 1935. godine, kad je patrijarh Varnava izvršio osvećenje temelja. Kad su radovi poodmakli, patrijarh Gavrilo je 10.maja 1939. godine svečano osvetio temelje i u oltaru, uz kamen temeljac, položio povelju. Dalja izgradnja bila je prekinuta napadom Nemačke na Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine.

Patrijarh Germnan dolazi na čelo Srpske pravoslavne crkve 1958. godine i obnavlja ideju o podizanju hrama. Dozvola za nastavak gradnje dobijena je u leto 1984. godine. Profesor Branko Pešić, koji je imenovan za novog arhitektu hrama, prepravio je prvobitni projekat da bi se bolje iskoristili novi materijali i građevinska tehnika.Patrijarh German je 30. aprila 1985. godine u prisustvu svih srpskih arhijereja ponovo osvetio hram, a 12. maja 1985. godine, služena je svečana Liturgija, kojoj je u unutrašnjosti zidina hrama prisutvovalo oko 12. hiljada vernika, dok je u porti bilo još oko 80 .000 ljudi. Izgradnja je ponovo otpočela 12. avgusta 1985. godne. Zidovi su podignuti do pune visine od 40 metara. Najveće postignuće bilo je dizanje kupole teške 4.000 tona. Ona je bila napravljena na zemlji, a zatim je zajedno sa pokrivačem od bakarnog lima i velikim pozlaćenim krstom visokim 12 metara i teškim 4 tone podugnuta i postavljena na zidove. Podizanje, koje je trajalo 40 dana završeno je 26. juna 1989. godine. Godine 2001. formiran je Konzorcijum za finansiranje izgradnje Hrama svetog Save, na inicijativu tadašnjeg premijera dr Zorana Đinđića, uz blagoslov tadašnjeg patrijarha srpskog Pavla i pod pokroviteljstvom prestolonaslednika Aleksandra Drugog Karađorđevića. Na ovaj način obnovljeno je Društvo za podizanje Hrama svetog Save, koje je prestalo s radom 1941. godine. Konzorcijum je 2002. godine vratio stari naziv “Društvo za podizanje Hrama svetog Save na Vračaru”. Gradnja eksterijera završena je 2004. godine. Postavljena su zvona I prozori, a fasada je takođe završena. Međutim, radovi na unutrašnjok dekoraciji još nisu gotovi.

JUBILEJ CRKVE SVETOG MARKA

Crkva Svetog Marka u Beogradu u 2011. godini obeležila je dva značajna jubileja - osam decenija od osvećenja kamena temeljca i sedam decenija od prvog bogosluženja. Hram je monumentalna građevina u duhu srpskog srednjovekovnog graditeljstva, po ugledu na zadužbinu kralja Milutina, manastir Gračanicu kod Prištine. Spoljašnji zidovi su iz dve boje od prirodnog materijala u srpsko-vizantijskom načinu gradnje. Crkva Svetog apostola i evangeliste Marka, kako je zvaničan naziv, podignuta je između 1931. i 1940. godine, prema projektu braće Petra i Branka Krstića, profesora Arhitektonskog fakulteta. Izgrađena je u blizini prvog hrama Svetog Marka iz 1835. godine, koji je teško oštećen tokom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine. Do izgradnje Hrama Svetog Save na Vračaru, crkva Svetog Marka je bila najveći pravoslavni hram na Balkanu, a danas je jedna od najbogatijih riznica srpske istorije i duhovnosti. U crkvi se nalazi grobnica cara Stefana Dušana, u kojoj su položeni zemni ostaci srpskog vladara, doneseni iz manastira Svetih arhanđela kod Prizrena. U istom stilu i od istog materijala izrađena je i grobnica patrijarha Germana, a u njoj su sahranjeni mitropolit Teodosije, episkop niški Viktor, episkop šabački Gavrilo i episkop timočki Mojsije. Tu su pohranjeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga, kao i knjaz Milan Obrenović.

CRKVA RUŽICA U BEOGRADU

Beogrdska tvrrđava dominira Kalemegdanom i uveliko je delila sudbinu grada, koji je nekoliko puta rušen i ponovo nicao kao Feniks iz pepela. U toku petnaestog veka u, doba vladavine Despota Stefana Lazarevića, sve do turskog osvajanja 1521. godine, u Donjem gradu kao sastavnom delu Kalemegdana nalazile su se sve najznačajnije grdske instuitucije. Biograf Despota Stefana ostavio je opis Beogarda i njegovih sakralnih zdanja. Prvi put se pominje crkva Uspenja Bogorodice kao katedralni hram mitropilita beogradskog, koja se nalazila u sastavu istoimenog manastira. Iz jednog od izvora njenog postojanja, saznaje se da je u ovoj crkvi pored drugih relikvija čuvana i čudotvrona ikona Bogorodice, koju je prema legendi uradio Sveti Luka, zatim mošti carice Teofane i mošti svete Petke. Zbog oskudnih istorijskih podataka, teško je utvrditi da li je mitropolitska crkva odmah posle zauzimanja grada isto kao i ostale glavne gradske crkve pretvorena u džamiju. Zajedno sa crkvom franjevačkog samostana, pošteđena je rušenja sve do kraja sedamnaestog i prvih decenija osamnaestog veka. Kasnije izgrađena crkva Ružica smeštena je ispod Zindan kapije. Nije sasvim poznato ko je i kad je sagradio ovu crkvu posvećenu Presvetoj Bogorodici. Izvesno je da je ovo najstarija beogradska crkva. Iz sačuvanog dokumenta iz tog perioda saznaje se da je samo pet dana po oslobođenju grada od Turaka već postojao Odbor za obnovu Ružice. Radovi na njenoj obnovi tekli su ubrzano tako da je već posle deset meseci osveštavna, nakon čega je počelo i sa bogosluženjem. Crkva je stradala tokom Prvog svetskog rata, a ponovo je obnovljena i osveštana 11. oktobra 1925. godine. Pod vladom kralja Srba, Hrvata i Slovenaca, Aleksandra Prvog, pod upravom prvog srpskog patrijarha Dimitrija, obnovljen je hram Božiji. Prilikom ove obnove, urađene su i dve statue. One su postavljene na ulazu u crkvu. Jedna predstavlja kopljanika cara Dušana, a druga pešaka iz balkanskih ratova. Od ratnog materijala izrađena su tri polijeleja, čiraci za sveće i vaze za cveće od topovskih čaura. U crkvu stižu, uz posredovanje vojnog sveštenika, duhovnika crkve Ružice i šest ikona iz logora Nador u Africi. Samo dve su očuvane. Posle Drugog svetskog rata, podignuta je kapija kod oltara i produžen je i saniran vodovod do isposnice Svete Petke. Najveći radovi obnovljeni su 1937. godine, kad je sagrađena današnja kapela Svete Petke, trem uz kapelu i crkveni dom, koji je prilikom bombardovanja 1944. godine bio razoren.

IKONOSTAS NASTAO U LOGORU

Ikonostas izrađen od pružnih pragova, za potrebe pravoslavne kapele u nacističkom logoru Badsulzi u Nemačkoj, sačuvan je i već decenijama bdi nad vernicima u Crkvi rođenja svetog Jovana Krstitelja na Centralnom groblju. Duborez na ikonostasu, koristeći samo delove konjskih potkovica i čeličnih otpadaka, izradio je Grigorije Ivanovič Samojlov, arhitekta i univerzitetski profesor. On je potomak kozačke porodice,koja je, posle Oktobarske revolucije, utočište našla u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovnaca. Neke od ikona u ovoj crkvici jedinstvene su u pravoslavnom svetu, a ikongrafska rešenja odražavaju tadašnji istorijski trenutak. Ikonostars je prešao dug put od nastanka u nemačkom logoru do Crkve rođenja svetog Jovana Krstitelja. Srbi su, naime, jednu baraku preuredili u kapelu, a Samojlov se prihvatio slikarskog i duborezačkog posla, a pomoagfali su mu i logoraši. Za drvenu konstrukciju poslužili su hrastovi pragovi od starog železničkog koloseka. Ikonostars je klasične izrade za to doba, ali uprkos tome nema veću umetničku vrednost. Međutim, zbog okolnosti pod kojima je nastao, nalazi se zaštitom države.

Posle rata, 1945. godine ikonostas je prenet i postavljen u kapelu Učiteljske škole “Kraljica Natalija”, a posle odvajanja crkve od prosvetnog sistema demontiran je i odnet u Patrijaršiju. Nakon toga, 1953. godine mesto nalazi pod svodom crkve na Centralnom groblju. Prvu restauraciju 1974. godine uradio je Marko Ilić, protođakon i akademski slikar, a 2009. godine protojerej - stavrofor Dobrica Kostić, akademski slikar. Grigorije Ivanovič Samojlov rođen je 1904. godine. Prva slikarska znanja stekao je u Rusiji, a u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca završio je Vojnu gimnaziju, arhitrektonski odsek Tehničkog fakulteta. Samojlov je 1941. godine zarobljen kod Srebrenice kao oficir Kraljevine Jugoslavije. Nemci su mu nudili da se vrati u Srbiju, ali je iz solidarnosti sa običnim vojnicima odbacio epolete i sproveden je u logor. Između dva svetska rata projektovao je vile za bogatije Beograđane, Crkvu Svetog arhangela Gavrila na Topčiderskom groblju, Crkvu rođenja svetog Jovana Krstitelja u Vučju i kapelu na Ruskom groblju u Njujorku. Osmislio je i ikonostas crkve u Banjaluci, koju su ustaše porušile 1941. godine. Umro je 1989. godine u Beogradu.

MANASTIR SVETOG STEFANA SLANCI

Manastir Slanci nalazi se na sedmom kilometru puta, koji Beograd povezuje sa Velikim Selom, a severoistočno je i istoimeno selo. U turskim izvorima, koji datiraju iz perioda između 1528. i 1530. godine, pominje se kao „mezra Slanac“. Ostaje nepoznato kad je tačno podignut i ko je bio njegovo ktiror. U najstarijim podacima iz 1560. godine manastir se u turskim dokumentima pominje kao „ manastir vavedenije kod sela Oršljan“, koji je tada imao samo jednog kaluđera. U petnaestom, šesnaestom i sedamnaestom veku bio je poznat kao „stari manstir“. Predanje ga vezuje za dinastiju Nemanjića. U narodnoj tradiciji su očuvane dve verzije događaja. Prema prvoj, osnovao ga je Sveti Sava početkom trinaestog veka, a drugi prenosi da je ktiror Slanaca bio kralj Dragutin krajem istog veka. U vreme vladavine despota Stefana Lazarevića, manastir je doživeo procvat i mogao je da zbrine veliki broj monaha, koji su, bežeći iz južnih krajeva, u Slancima pronašli utočište od Turaka. Manastir je cvetao i tokom vladavine despota Đurađa Brankvića 1427. do 1456. godine. Tada je, iz poštovanja prema obnovitelju, u čast krsne slave Brankovića, manastir koji je do tada bio posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice promenio patrona i počeo da praznuje Svetog arhiđakona Stefana. Despot Đurađ je tada po predanju darivao manastiru časticu moštiju Svetog Stefana, od kada se Slanci u narodu nazivaju veliki manastir.

U narednom periodu, njegov značaj i ugled se širio, kako među okolnim življem, tako i na području Beograda. Međutim, to nije dugo potrajalo, zbog ponovnih sukoba Austrije i Turske. Iz straha od Turaka, koji su beogradskim mirom 1739. godine ponovo dobili vlast nad severnom Srbijom, monasi su ponovo napustili Slance. Utočište su pronašli u manastiru Grgetek, pridruživši se drugoj seobi Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija IV Jovanovića Šakabente. Fruškogorskom manastiru su na čuvanje dali dva puna sanduka uredno popisanih pokretnih manastirskih dragocenosti. U opustošen i razrušen manastir vratili su se 1753. godine. Manastir je teško prežuvljavao tokom druge polovine osamnaestog veka, plaćajući čak Turcima i zakupninu. Ne zna se kakve su popravke vršene, ali, pošto napukli zidovi i oštećeni svodovi nisu više mogli da služe nameni, manastir je potpuno srušen 1833. godine. Od njegovog materijala izgrađene su crkve u Velikom Selu i Mirjevu. U temelje manstirskog hrama i konaka položene su povelje ispisane na pergamentu u kojima je pisalo da se obnavljaju ove svetinje Nemanjića da se u njoj kao metohu manastira Hilandara u Svetoj gori pripremaju mladi monasi za podvižnički život. Osnivanje ovakvih metoha bilo je uobičajeno ne samo za Hilandar, već i za ostale svetogorske manastire. Manastirsko bratstvo i mnogobrojni verni narod su svedoci čuda koje se desilo na Preobraženje 1989. godine pre početka svete liturgije. Na ikoni Bogorodice Trojeručice zapažen je krst na čelu Presvete Bogorodice u vidu kapi, a zatim i suze iz oba oka. Potom su se suze pojavile i u očima Gospoda Isusa Hrista. Mnogi su ovu čudotvornu pojavu smatrali nagoveštajem velikog stradanja srpskog naroda, koje se ubrzo zbilo. Na mestu starog manastira, 1900. godine podignuta je mala kapela sa pravougaonom osnovom i dvoslivnim krovom u kojoj se služilo sve do 1968. godine, kad je otpočela temljena obnova manastira. Radovi na rekonstrukciji završeni su 1970. godine.

REZIDENCIJA BEOGRADSKOG NADBISKUPA

Rezidencija Beogrdskog nadbiskupa nalazi se u ulici Svetozara Marković 20, a fasada je svedena i bez kitnjastih ukrasa i po svemu sudeći projektovana je 1884. godine. Na ovom mestu bilo je muslimansko groblje, pa je izvesni engleski trgovac kupio veliki plac da na njemu sagradi porodičnu zgradu. Posle četiri godine kuću je prodao Austro - ugarskom poslanstvu. Podrum, prizemlje i sprat 1900. godine dobijaju još jedno krilo. Od 1925. godine zgrada je predata Beogradskoj nadbiskupiji, a nedavno je detaljno renovirana. Ključna simbolika nalazi se na staklenim, ulaznim vratima, gde se i dogodio pomenuti infarkt. Rukohvati su stilizovana plućna krila od stakla na kojima je latinično PAX i crkvenoslovensko MIR, rad vajara i teologa Marka Rupnika. Rupnik je bio direktor centra Aleti iz Rima, ustanove koja istražuje i podstiče duhovnost u umetnosti, a uradio je i mozaik papinske kapele Redemptoris mater. Plućna krila su metafora Vjačeslava Ivanoviča Ivanova, osnivača ruske simbolističke poezije, na kojoj je Rupnik doktorirao. Ivanov je poznat i po tome što je zadržao pravoslavlje, ali se i pokrstio u katoličanstvo u crkvi Svetog Petra u Rimu. Govorio je da treba disati s dva plućna krila, što je i parafraza ideje o jedinstvenom hrišćanstvu. Mozaik „Susret Marije i Elizabete“ dve božje službenice simbolizuje ljudsku potrebu da se kod svakog susreta u onom drugom pronađe put do unutrašnjeg čoveka. Ideja o susretu Marije, majke Hristove i Elizabete, majke Jovana Krstitelja nalazi se i u dvorištu Biskupije, gde je zasađen libanski kedar. Od umetničkih dela istog umetnika izdvaja se i zidni mozaik u dvorani Evropa. U sredini je Hrist, a sa strane zaštitnici Evrope, između ostalih sveti Benedikt, osnivač katoličkog monaštva Ćirilo i Metodije, Brigita Švedska, koja je mirila evropske kraljeve, Terezija Benedikta, Jevrejka, koja je stradala u koncentracionom logoru. Retko se može naći neko zdanje u Beogradu, koje spolja deluje mirno i neupadljivo, a bogato je istorijskim događajima i simboličkim porukama, kao što je rezidencija nadbiskupa u mirnoj beogradskoj ulici na Vračaru.

ZGRADA NARODNOG POZORIŠTA

Hram srpske kulture – Narodno pozorište u Beogradu ima zanimljivu istoriju, a smešteno je u jednom od najlepših zdanja u Srbiji. Zgrada Narodnog pozorišta je počela da se gradi 29. maja 1868. godine, a pod krovom je bila već u januaru 1869. godine. Prva predstava održana je 30. oktobra iste godine, pred prepunim gledalištem, smeštenim u sali sa 800 mesta. U to vreme zgrada Narodnog pozorišta, bila je, pored Kapetan - Mišinog zdanja, najveća i najraskošnija palata u Srbiji. Prema pojedinim arhitektonskim rešenjima i motivima na glavnoj fasadi malo je podsećala na Skalu Pjermarinija u Milanu, koja je sagrađena 1778. godine. Zanimljivo je da su prve prepravke zgrade Narodnog pozorišta počele već 1870. godine, dok je proširenje pozornice počelo 1912. godine. radovi se obustavljaju zbog izbijanja Balkanski ratovi, da bi bili nastavljeni godinu dana kasnije. Zdanje strada tokom bombardovanja Beograda u periodu od 1915. do 1918. godine, a obnova počinje po završetku austrijske okupacije 1919. godine i završava se tri godine kasnije. Zgrada dobija secesijski izgled, a u enterijeru su oslikani plafonski svodovi, delo ruskog slikara Stepana Fedoroviča Kolesnikova. Zgrada Pozorišta je stradala i u bombardovanju srpske prestonice 6. aprila 1941. godine.

Do detaljne rekonstrukcije zgrade Narodnog pozorišta proći će nekoliko decenija, tačnije radovi počinju 1986. godine. Obnova je trajala tri godine, a svečano otvaranje je bilo 15. oktobra 1989. godine. U radove je uloženo 4,5 miliona dolara. Posle rekonstrukcije zgradi je vraćen prvobitni izgled, a njena ukupna površina je udvostručena. Dogradnjom novog modernog objekta zdanje je postalo uspešna kombinacija starog i novog u arhitekturi, dok u tehničkom smislu predstavlja jedno od najsavremenije opremljenih pozorišta u svetu. Zgrada ima ukupno 18 i po hiljada kvadratnih metara površine, od čega je korisni prostor 17 hiljada kvadratnih metara. U gladalište su vraćene lože, koje su odatle bile uklonjene 1966. godine u doba socijalizma, tako da danas Pozorište izgleda isto kao u devetnaestom veku. Izmenjen je izgled foajea, postavljeni su mermerni podovi, gipsani ukrasi na plafonima, kao i reljefi, pozlata, biljurna ogledala i kristalni lusteri. U glavnom foajeu nalazi se bista kneza Mihaila, osnivača Narodnog pozorišta u Beogradu. Naime, knez Mihajlo Obrenović je 1868. godine doneo odluku da se izgradi beogradski teatar, po ugledu na tadašnja pozorišta u Evropi, a posebno po ugledu na Milansku skalu.

KRALJEVSKI DVOR NA DEDINJU

Kraljevski dvor na Dedinju postao je uzor u arhitekturi, ali i običajima visokog srpskog društva. Dvorski stil je sažimao ideološku poruku, koju su Karađorđevići hteli da šire državom kojom su vladali, kao i u prijateljskim zemljama, kakva je bila Turska - država Kemala Ataturka. Otuda dvorska replika ambasade Srbije u Ankari. Dvor je građen u srpsko - vizantijskom stilu, mada zdanje ima primesa i jugoslovenstva, kao što je brački mermer, hrvatski paviljon Ivana Meštrovića. Stilske odlike prihvaćene iz zapadnih kultura uočavaju se u atrijuma unutrašnjeg dvorišta, zatim u kolonadama koja vezuje delove kuće. Takođe, taj stil primetan je i kod geometrijske terase u zadnjem dvorištu sa koje puca pogled na topčidersku proselinu i Novi Beograd. Ovom stilskom zamešateljstvu doprinela je probrana ekipa arhitekata i dekoratera sa raznih strana sveta. Samo jedan je Srbin i to glavni arhitekta Živojin Nikolić. Rusi su bili zaduženi za nadzor projektovanja i biblioteku, uređenje vrtova vodio je Francuz Eduard Andre, a dekoraciju enterijera Austrijanac Bernard Ludvig. Detalji dedinjskog enterijera čuvaju se u bečkom arhivu Ludviga na 116 crteža.

Ceremonijal dvora bio je strog, što je najbolje posvedočila izložba srebra iz depoa Dvora. Svečani sto za ručavanje postavljen je i čeka da za njega sedne kralj Aleksandar sa kraljicom Marijom, odnosno Josip Broz sa suprogom Jovankom. Na batistanom stoljnjaku izvezen je grb Jugoslavije s buktinjama, koji se jedva nazire. Na sredini stola je ukras figurina od pozlaćenog srebra, nosi kotaricu punu grozdova od poludragog kamenja ametista, rozen kvarca i turmalina. Po pravilu ceremonije obreda gost je imao svog poslužitelja. Zlatni tanjir se ne pomera, na njemu se samo postavljaju tanjiri sa jelima. Ukupno 11 kašika, viljušaka, noževa - pozlaćeni , očuvani - raspoređeno je oko tanjira. U paradnom rasporedu je i pet čaša, za aperitiv, vodu, dve za vino i bokasta za dižestiv. Bečka radionica gala servisa „Klinkoš“ bila je nivo koji su Karađorđevići poštovali da bi se uvrstili u red respektabilnih dinastija. Hrana se u zagrejanim kamionetima do dvorske trpeze dopremana kosim tunelom iz centralne kuhinje udaljene oko 100 metara. Odatle je poslužitelji odnose na sprat do trpezarije. Dvorski kompkes je premrežen tunelima. Kuće su bile povezane lavirintom od tunela kroz koje su prolazile cevi s toplom vodom i parom, električno osvstljenje i kablovi koji su služili kao sredstvo za komunikciju kad je vreme bilo loše.

Najduži tunel dug preko dva kilometra išao je od dvora do garaže, drugi po dužini od garaže do čuvareve kućice. Tuneli nisu otvoreni za javnost, a kako bi monarhisti rekli tunele dinastije ne valja otkrivati sasvim, jer bi monarhija trebalo da u sebi nosi nešto mistično. Silazak u podrumske prostorije podseća na ulazak u rusku skasku. Motivi ruskih bajki na zidovima, prigušeno osvetljenje, zeleno i crveno. U "sobi šapta", kralj Aleksandar je zatražio da mu sazidaju zidnu fontanu, čiji bi žubor onemogućavao špijunima da ga prisluškuju. Najvažniji razgovori vođeni su u ovoj sobi. U odaji koja predstavlja prvi bioskop na Balkanu Josip Broz Tito, predsednik bivše SFRJ često je gledao filmove. Postoji i soba za pušenje sa okruglim kartaroškim stolom i prozorima, gde je u vreme kralja Aleksandra jedino smelo da se puši. U Dvoru, čiji hol krasi ogroman portret kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, nalazi se i čuveno kanabe Slobodana Miloševića, predsednika Srbije i Jugoslavije, gde je primao državnike. Poslednji put tu je sedeo američki izaslanik Ričard Holbruk. Nakon njihovog susreta, usledilo je bombardovanje, a godinu i po dana kasnije, Milošević je priznao poraz na izborima.

IZLOŽBA SREBRNOG POSUĐA U BELOM DVORU

U Belom dvoru otvorena je prva izložba srebrnog posuđa, koje je koristila dinastija Karađorđević. U kraljevskom zdanju na Dedinju posetioci po prvi put imaju prilike da vide deo kraljevskog srebrnog posuđa, koje je korišćeno na dvoru i predstavlja deo kulturnog nasleđa ove porodice, ali i Srbije. Reč je o jedinstvenoj zbirci, kako po umetničkoj, tako i istorijskoj vrednosti, koja je godinama bila daleko od očiju javnosti. Javnosti su predstavljeni predmeti nesvakidašnje lepote i ekskluzivne izrade, koji su u nekim prošlim vremenima bili dostupni isključivo najznačajnijim ličnostima državnog vrha, visokim inostranim predastavnicima i političkoj eliti. Prvi kolekcionar srebrnog posuđa bio je kralj Petar Karađorđević, a kasnije su je posebno obogatili kralj Aleksandar i kraljica Marija. Priparadaju takozvanim gala servisima eminentnih evropskih fabrika srebra poput „Klinkoša“ i služili su za kraljevsku prezentaciju vladara. Jedan od najdragocenijih setova u okviru zbirke posuđa srebra po istorijskoj vrednosti predstavlja damski toaletni pribor. Rad je perstižne pariske kuće „Okok“, koji ima ugraviran inicijal u vidu slova „ E“. Nalazi se u koferu velikih dimenzija, koji je presvučen zelenim plišom. Pretpostavlja se da je na Dvor stigao kao poklon rođaka kraljevske porodice. Naime, baka kraljice Marije nosila je ime Elizabeta Karmen de Silva.

Deo kolekcije je nestao tokom Drugog svetskog rata, kad je kraljevska riznica opljačkana, a deo je korišćen za protokolarne svrhe kod maršala Tita. Primetno je da na eksponatima kraljevskog posuđa stoji grb FNRJ s petokrakom, koji je utisnut kad je Tito koristio kraljevski dvor i njegovo srebrno posuđe. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević nije želeo da briše Brozove grbove i petokrake s porodičnog posuđa, jer, kako je rekao, i Titovo prepravljanje imovine Karađorđevića deo je srpske istorije. Uz to, i gosti na Dvoru su često bili zaintrigirani da vide Titove tragove na kraljevskom posuđu Karađorđevića. Brojni, retki i ekskluzivni primerci najbolja su potvrda da dinastija Karađorđevića po načinu života nije zaostajala za evropskim monarhijama, pre svega, Francuske carske, a potom i Britanske kraljevske imperije. Na Belom dvoru, u vreme vladavine Karađorđevića, vodilo se računa o svakoj situaciji. Sredinom stola dominirao je srebrni ukras s nizom propratnih dekorativnih elemenata. Svaki gost je imao slugu, koji je jelo donosio prema utvrđenom redosledu ili su gosti služeni prema hijerahiji krune. U 19. i 20. veku česti gosti na Belom dvoru bili su monarsi iz kuće Napoleona ili dvorca Vindzor. Kraljica Marija je takođe često organizovala čajanke za dame, kad su korišćeni servisi od srebra iz čuvene radionice Faberžea, Hlebnjikova, Baragiona, ali i engleskih i francuskih radionica sredine i s kraja 19. veka.

SEDAM DECENIJA ISTORIJE SRBIJE U BELOM DVORU

Autentične fotografije bombardovanjem razrušenog Beograda šestog aprila 1941. godine, kralja Petra Drugog Karađorđevića, dokumenata, novinski članci iz ratnog vremena bili su izloženi u Belom dvoru u znak podsećanja na sedam decenija od 27. marta i pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu Posetioci mogli su da vide autentične epolete, makete aviona iz ovog perioda, nacrte uniformi. Na fotografijama razrušena zgrada dvora, crkve svetog Marka, avioni koji nadleću Beograd, proglašenje punoletstva kralja Petra Drugog Karađorđevića. Događaji od pre 70 godina potresli su naš svet, preobrazili naše živote i oblikovali sudbine generacija. Ovi događaji su istorijski rekonstruisani i objavljeno je mnoštvo radova. Ako se mogu izvući pouke iz tih tragičnih događaja onda je to odgovornost političke elite da zemlju nikada ne dovedu u situaciju, koja je bezizlazna i da nacionalni interesi uvek budu iznad stranačkih. Bez obzira na žrtve i različite ocene, srpski narod može da bude ponosan na antifašizam, koji nije vezan samo za jedan već za dva pokreta. Osim ovog obeležavanja jubileja u organizaciji Belog dvora i Instituta za savremenu istoriju biće održan još jedan - državni.

LITERARNA RIZNICA SRPSKIH KRALJEVA

Najstarije knjige u biblioteci Belog dvora potiču iz vremena pre vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića. Reč je o bogatoj biblioteci, koja sadrži enciklopedije, rečnike, biografije, putopisne i dečje knjige, beletristiku, časopise i knjige o umetnosti najpoznatijih evropskih stvaralaca. Biblioteka u dvorskom kompeksu broji oko 10 hiljada naslova, uključujući „preživele“ knjige iz biblioteke dinasitije Obrenovića, Karađorđevića, priloge posle 1945. godine i privatnu biblioteku Prestolonaslednika Aleksandra II Karađorđevića. Od predratnog fonda sačuvano je u dvorovima oko 7 hiljada naslova, od oko 50 hiljada, koji su tokom rata uništeni ili sklonjeni, dok se oko 15 hiljada naslova trenutno nalazi u drugim bibliotekama u Srbiji i delovima nekadašnje Jugoslavije, gde su prenete nakon završetka Drugog svetskog rata. Biblioteka je počela da se formira u vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, iako postoje primerici starijeg porekla za koje se još uvek ne zna tačno kad su uneti u dvorsku biblioteku. Srpski i jugoslovenski monarsi imali su različite književne i bibliografske sklonosti. Obrenovići su uglavnom cenili francusku književnost i istorijsku literaturu, posebno je kralj Milan nabavljao bibliofilska izdanja. Kralj Petar I je imao veoma eklektičan ukus sa sklonošću ka istoriji, vojnim naukama i filozofiji. Kralj Aleksandar uglavnom je voleo istorijsku literaturu i memoare, dok je Knez Pavle posebno cenio i sakupljao knjige iz oblasti istorije umetnosti, kao i kraljica Marija, koja je takođe veoma cenila umetnost. Budući da Dvorska biblioteka poseduje vredne i raritetne knjige, koje su pritom i veoma stare, one nisu dostupne javnosti za čitanje. Knjige su predmet obrade na čemu su posebno angažovani nastavnici i studenti za bibliotekarstvo beogradskog Filološkog fakulteta. Radi se o veoma vrednim i starim knjigama. Namera je da se najzanačajniji rariteti digitalizuju i tako učine dostupnim široj javnosti.

ZA KRALJEVSKU LJUBAV I MUZIKU

U ulici Kneza Miloša 1a obnovljena je fasada muzičke škole „Stanković“, gde je od 1911. godine, kad je škola osnovana, obrazovanje steklo preko 50.000 učenika. Direktori škole bili su kompozitori Stanislav Binički, između ostalih i Emil Hajek, osnivač beogradske pijanističke škole i otac spisateljice Jare Ribnikar. Današnji izgled zgrade je delo arhitekte Petra Bajalovića, koji je bio predodređen da projektuje kuću muzike - jer je pasionirani muzičar u univerzitetskom ansanblu „Kolegijum muzikum“, ali i koncert - majstor celonoćnih muzičkih terevenki u skadarlijskom Bumskeleru. Dogradnja muzičke kuće je obavljena između 1911. i 14-te. Rekonstrukcija je iznedrila sprat i doksat, koji je širio muzičku salu sa 100 mesta, idealnu za glas. U toj Sali su čitali Andrić i Crnjanski, a Moris Rozental je odsvirao klavirski resital. Legende koje kruže u muzičkim krugovima, da je to bila kuća Filipa Hristića, predsednika vlade, nisu potvrđene. Pronađen je zapis Milana Jovanovića-Stojimirovića, u „Siluetama starog Beograda“, gde je, najveći tračer beogradske čaršije u njenom kraljevskom periodu pisao da se Draga Mašin baš u ovoj zgradi sastajala sa kraljem Aleksandrom, dok još nisu bili u braku. Istorija je na fasadi muzičke kuće preskočila ljubavni par i sećanje na kraljesku garsonjeru. Medaljoni s likovima znamenitih muzičara podsećaju na početke škole. Kornelije Stanković (1931-1865), posle školovanja u Beču, po Karlovcima i fruškogorskim manastirima zapisuje srpsko pravoslavno pojanje. Davorin Jenko (1835-1914), autor muzike za 80 pozorišnih komada, među kojima i Markova sablja – komad zaboravljen, a završeni hor Bože pravde je ostao da se peva u stavu mirno. Treći medaljon na fasadi je Živojina Simića, od koga je preostalo samo da je bio prvi predsednik pevačkog društva Stanković, osnovanog 1881. godine. Dobrovoljnim prilozima članova društva kupljeno je kraljevo ljubavno gnezdo, pa dograđeno, kao što, inače, muzika nadograđuje ljubav.

BAZEN KRALJEVOM KOLEDŽU

Kralj Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj, odlučio je da sagradi koledž po uzroru na Oksford i Kembridž. Učinilo mu se pogodnim da to bude na Topčiderskoj zvezdi, gde je logor Prve pešadijske podoficirske škole. Poslove upravljanja gradnjom preuzeo je upravnik Dvora, brigadni artiljerijski general Vojislav Vuković, 14. maja 1930. godine. Na kraljev oglas, kako piše Momčilo Anđeloković u monografiji o zgradi Arhiva, odazvalo se osam arhitekata, koji su radove poslali pod šifrom. Gradnja je počela 1.aprila 1931. godine. Za devet meseci izgrađen je projekat, raseljena podoficirska škola i izravnat teren, a otvoren je fond Zadužbine. Planirano je da gradnja traje 15 meseci. Međutim, probijen je rok, a pretpostavlja se zato što je arhitekta Petrović, koji je radio tehničku dokumentaciju i bio nadzornik gradnje, umro. Posao su preuzeli arhitekte Predrag Zrnić i Desanka Šanka Manojlović. Istorija arhitekture zaobilaze arhitektu Petrovića i njegovo delo na Toočiderskoj zvezdi, ističući da nije orginalno, da je van stilova i lične crte. Reč je o solidnoj dvokrilanoj građevini, čime se i odlikovao stil arhitekte Petrovića. Njegova dela su zgrade Hipotekarne banke u Beogradu i Sarajevu, Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu, današnji Zavod za transfuziju krvi u Svetosavskoj, a podigao je i porodičnu kuću sa ženom Ljubicom u Dečanskoj 7. U koledžu je bilo mesto za oko 400 đaka gimnazije, toliko ima kaseta ugrađenih u zidove spavaonica.

Polovina su bili iz bogatih porodica. Primani su samo odlični đaci, bez obzira na socijalni status. U školi je bilo luksuzno za sve. Tuševi, kade i bazen. Fiskulturna sala, široka stepeništa - svetlo zdanje, kuhinja se nalazila u suturenu, iz nje je vodio lift za dopremanje hrane do trpezarije u prizemlju, ali i iznad, do galerije, gde su ručavale dežurni profesori, poput Bele Milera, Miroslava Jerkova, Platona Dimića, Vladimira Vajferta. U zgradi je čak i ugalj dopreman liftom. U zadnjem dvorištu nalazio se teniski teren. Bio je to luksuzan kolež kakvog današnji Beograd nema, a tajna je u kraljevoj opijenosti veličinom države. Ako se pogleda razvoj zemlje kojoj je Beograd prestonica: Karađorđeva Srbija, Beogradski pašaluk – zemlja Aleksandrov pradeda (1805-1833) 800.000 stanovnika, 24.000 kvadratnih kilometara; Kneževina Srbije (1833-1878), 1.192.000 stanovnika, 33.500 kilometara; Kraljevina Srbije (1912-1918), 2.912.000 stanovnika, 43.300 kilometara odnosno posle ratova 4.600.000 stanovnika, 87.300 kilometara, a onda Aleksandrova Kraljevian SHS, Jugoslavija 12.700.000 stanovnika i 250.000 kilometara. Tako su se raširšila krila jednom kralju i nastao je dvokrilni koledž za buduću elitu, koja se navikavala na bazen i tenis.

OBNOVA ŠEIH MUSTAFINE GROBNICE U BEOGRADU

(4. decembar 2012.) U Beogradu uskoro počinje obnova značajnog islamskog istorijskog spomenika Šeih Mustafine grobnice. Zavod za zaštitu spomenika je finansirao projekat obnove Šeih Mustafinog turbeta, ali do sada nije bilo novca za početak radova na restauraciji. Reč je o počivalištu trojice derviških velikodostojnika, koji su živeli u Beogradu pre Prvog srpskog ustanka. Turbe je sazidano u periodu od 1783. do 1784. godine, tako da su godine učinile svoje i danas je to zdanje u prilično lošem stanju. Sanacija bi trebalo da traje oko sto dana, a obuhvatiće obnovu krovne konstrukcije, centralnog svoda, zatim pokrivača i kamene obloge, koja je u izuzetno lošem stanju. Biće zamenjena stolarija, dok će spoljna fasada biti omalterisana, a unutrašnjost obojena. Ugradiće se novi pod i hidroizolacija, a biće zamenjene rešetke na prozorima i vratima. Prostor oko turbeta će biti potpločan, osvetljen kandelabrima i opremljen klupama. Vrednost radova je 10 miliona dinara, a sredstva je obezbedila Turska agencija za saradnju i koordinaciju u Beogradu, u ime Vlade Turske.  

Iako se u turbe ne može ulaziti, jer predstavlja poslednje počivalište, ideja je da se uredi prostor oko njega, kako bi posetioci mogli da ga obilaze. Zbog toga je Islamska zajednica Srbije predložila da se pored turbeta podigne Muzej islamske duhovnosti u Srbiji. Turbe se nalazi u kulturno-istorijskoj celini, poznatoj kao područje oko Dositejevog liceja, koja obuhvata pet blokova u opštini Stari grad. To područje se nalazi između ulica Kralja Petra, Gospodar Jovanove, Kapetan-Mišine, Simine, Kneginje Ljubice, Braće Jugovića, Zmaja od Noćaja i Studentskog trga. Arhitektonski fond tog kraja sačuvao je raznovrsnost i kontraste prelaza od islamskog, preko orijentalno-balkanskog do evropskog stila. Ceo prizor dodatno dočaravaju prizemne kuće, koje su zadržale izgled nekadašnje varoši, što daje poseban šarm tom delu grada. Islamska zajednica Srbije je to zemljište nedavno dobila u procesu restitucije, jer joj je oduzeto pre Drugog svetskog rata i sada želi da tu podigne zdanje sa arhivskom građom, koja svedoči o prošlim vremenima.

Da je reč o području grada od izuzetnog istorijskog značaja govori podatak da se odmah do Šeih Mustafinog turbeta nalazi zgrada u kojoj je jedno vreme stolovao Praviteljstvujušči sovjet, odnosno prva srpska vlada. Pre Prvog srpskog ustanka u tom zdanju je bila smeštena derviška tekija – sedište tog verskog reda, njihova škola i bogomolja, a posle je pripalo srpskim vlastima. U tom zdanju je 1811. godine umro bivši kaluđer, veliki zagovornik verske tolerancije i prvi popečitelj prosvete Dositej Obradović. Građevina je porušena 1892. godine, a o njenom postojanju danas svedoče samo ostaci zidova. Šeih Mustafino turbe nije jedino u Beogradu, jer se na Kalemegdanu nalazi i Damad Ali-Pašina grobnica, koja je obnovljena pre dvadesetak godina.      

SEDAMNAEST SLOJEVA KULTURE

Stručnjaci Arheološkog instituta u Beogradu opet se nalaze na nalazištu Bubanj, gde istražuju praoistorijsko nasleđe, koje spada u tri najznačajnija lokaliteta u Evropi na kome se raspoznaje 17 slojeva kulture i život isto toliko kulturnih zajednica. Nalazište Bubanj je od izuzetne vrednosti za razumevanje prostorije, iako je od lokaliteta usled eksploatacije sačuvano nešto više od tri odsto. Za Bubanj se čulo zahvaljujući akademiku Milutinu Garašaninu sredinom 20. veka. Stručnjaci su u 2009. godini pronašli dokaze o životu Indoevropljana pre 8.000 godina. Istraživanja su trajala dva meseca, a među najvrednijim dokazima bio je odbrambeni rov iz ranog neolita oko 4.500 godina p.n.e. Pronađene su obredne jame, vilica divljeg vepra sa minijaturnim posudama, atraktivni figura ljudskog bića sa rukama stavljenim na lice, više stambenih objekata, srednjovekvna grobnica, kao i pokojnica sa nakitom. Među pojedinačnim iskopinama sa Bubnja izvojili su se pehari, keramika, bakarna igla, prva te vrste na ovom nalazištu. Lokalitet Bubanj značajan je po slojevima srednjeg neolita ili starčevačke kulturne grupe, srednjem i starijem bakarnom dobu, bronzanom dobu i mlađem bakarnom dobu. Za potpuno istraživanje lokaliteta potrebno je tri do četiri godine, a to je jedini način da se Bubanj sačuva. Bubanjsko - humska kulturna grupa prostire se na dva lokaliteta - Bubanj, pet kilometara od grada i Velika humska čuka pored sela Hum, osam kilometara severozapadno od Niša. Humski lokalitet jednako je značajan kao i Bubanj. Arheolozima je prepoznatljiv po ostacima gvozdenog doba, ali i sačuvanim ostacima antičkog, vezantijskog i srednjevekovnog doba.

DORĆOL BIO SEDIŠTE RIMSKIH LEGIJA

Najstariji deo Beograda Dorćol krije istorijske zapise o vojevanju slavne rimske Četrvte legije „Flavija feliks“ u odbranu Rima protiv hordi varvara. Beogradske zidine ova vojna jedinica zaposela je 86. godine nove ere, a naselje oko njih počelo je da dobija izgled grada. Današnji blok zgrada između Tadeuša Košćuška, Uzun Mirkove, Cara Uroša i Cincar Jankove nije bio ništa manje živ u ono vreme nego što je danas. Prednost Rimljana je što nisu morali da brinu o gradskom previzu, pešačkim prelazima i sličnim problemima, koji muče današnje Beograđane. Zahvaljujući arheološkim iskopavanjima, obavljenim na ovom lokalitetu između 2006. i 2009. godine i posle mnogih vekova provedenih pod zemljom, “rimski Beograd“ je ponovo ugledao svetlost dana. Otkriveno je pet grobova tik uz današnji Pedagoški muzej. Oni datiraju s prelaza iz prvog u drugi vek nove ere i ukazuju na razvijen religiozni život rimske zajednice u ondašnjem Beogradu.

Kako je Singidunum bio značajan prevashodno u vojnom smislu kao jedan od delova rimskog limesa na Dunavu, oko tadašnje beogradske tvrđave, odnosno Kastruma, formirala su se propratna naselja. Rimskim legionarima zvanično je bilo zabranjeno da se žene i imaju decu, ali je to pravilo veoma često kršeno. Žene i deca su se naseljavali oko vojnih logora i tako su nastajala jezgra naselja, od kojih su neka, poput Singidunuma, prerasla u manje gradove. Život je bio prilično dinamičan, trgovina i zanatstvo veoma razvijeni, a bilo je i juvelira. Jedini hram iz tog perioda za koji se sigurno zna da se nalazio na teritoriji ondašnjeg Beograda ne pripada nijednom rimskom božanstrvu, već persijskom - boginji Mitri. Njegovi zabetonirani ostaci nalaze se ispod „Pobednika“. Rimska država je bila religijski tolerantna do pojave hrišćanstva. Pridošlice u carstvo sa sobom doneli su i bogove i ovde ih slavili. Postoje dokazi o obožavanju grčkih bogova tako da može da se kaže da je Beograd i tada bio kosmopolitski grad.

Singidunum je dobio naziv u prvom veku nove ere, romanizacijom keltskog imena Singidun. Keltsko pleme Skordisci je 279. godine pre nove ere, od dačkog plemena Singa, preotelo grad nazvavši ga Singidunum, odnosno “Tvrđava Singa“. Flavije Jovan Avgust, rimski car, čuven po tome što je ponovo uspostavio hrišćansrvo kao državnu reliogiju, rođen je u Beogradu.Cincar Jankova ne krije samo ostatke iz rimskog perioda. Prilikom iskopavanja potuno neočekivano naišlo se na ostatke nekropole iz perioda 1300 - 900. godine pre nove ere, koji upućuju da je ovde možda postojalo veće naselje iz srednjeg bronzanog doba.

TITOVO BLAGO POD KLJUČ

Posle objavljivanja spiska zaostavštine Josipa Broza Tita, koju mogu da dele njegovi naslednici, ponovo je aktualizovana priča o vrednim poklonima koji su u vlasništvu države. Prema podacima kustosa, Tito je imao više od 4.000 predmeta, koje je dobijao od Jugoslovena, ali i od stranih državnika i vlada. U Muzeju istorije Jugoslavije, čuvaru baštine Josipa Broza, najvrednije Titove stvari, pre svega, pokoni stranih državnika neprocenjive vrednosti, nalaze se zaključane u trezoru vile „Mir“ na Topčideru, koja je trebalo da bude njegov muzej. Titov trezor nije dostupan stručnjacima Muzeja za redovno i najosnovnije održavanje niti za muzejsku obradu eksponata, jer mora da se traži dozvolu od nadležnih organa bezbednosti Republike Srbije. Muzej istorije Jugoslavije davno je iseljen iz te zgrade. Muzej je iz vile „Mir“, u koju se uselio Slobodan Milošević sa porodicom iseljen 1997. godine, a eksponati, koji su pripadali Brozu ostali su u trezoru Ovalne zgrade pod izgovorom da iznad njega stanuje predsednik države. Prvi put su bili dostupni kustosima za održavanje i muzeološku obradu tek 2003. godine, a drugi put u maju 2009. godine kad su postavljeni na izložbi „ Smrt u trezoru“ , autora kustosa Ane Panić i Mome Cvijovića Pune dve i po godine posle toga, u podrumski depo vile „Mir“, niko ne ulazi. Pod ključem, fizičkim obezbeđenjem policije i videonadzorom, daleko od očiju javnosti, čame neprocenjivo vredni eksponati. U kakvom su oni stanju niko ne zna.

Posle Titove smrti, obavljen je prvi popis predmeta od umetničkih dela do materijalno bezvrednih predmeta serijske proizvodnje za svakodnevnu upotrebu. Tako je nastala objedinjena dokumentacija - 21 inventarne knjige. Kad bi se svi ti predmeti svrstali u katalog s kratkim, opisnim podacima, kakvi se nalaze u pomenutim knjigama popisa, bez pokušaja i želje da se povežu prostorno, hronološki ili da se analiziraju i objasne na bilo koji način, stekao bi se utisak da se čita neki od srednjovekovinih kataloga čuda. Najvredniji eksponati zatvorenog Titovog trezora su statua boga Ozirisa iz VI veka pre nove ere napravljena od bronze s tragovima pozlate. Darovao je Anvar El Sadat, predsednik Egipta. Zatim, zlatna komandantska sablja s dragim kamenjem, koju je 1944. godine Staljin lično poklonio Titu za zasluge u borbi protiv fašizma. Maršalski znak, koji je ustanovlje i dodeljen Titu 1946. godine kreirao je Antun Avgustinčić, a obradio u plemenitim materijalima, zlatu i platini, Teodor Krivak. Težak je 201,8 grama. Mandala, koja je napravljena 1974. godine od legura metala, opala, sedefa i stakla dar je Nagendra Prasada Rijala, predsednika vlade Nepala. Fragmenti Mesečevog tla, koje je na zemlju donela posada „Apola 11“, stari su 3,8 biliona godina i procenjeni da gram mesečine vredi 50.800 dolara. To je poklon američkog prdsednika Ričarda Niksona iz 1970. godine. Od svim ovih predmeta, Titovi naslednici nemaju pravo ni na jedan, jer su oni vlasništvo države Srbije. Mogu samo da se nadaju da dobiju norveški orden Svetog Olafa veliki krst s lancem, koji je dodeljen Josipu Brozu 1965. godine u Oslu kao lično odlikovanje. Već decenijama srpske muzejske ustanove traže od Beograda da im se vrate predmeti koji su iz ovih ustanova uzimani da bi bili darivani Titu.

PRIČA O KAMENČIĆIMA S MESECA

(17. oktobar 2012.) Pre nešto više od četiri decenije tadašnju Jugoslaviju poseliti su astronauti, tročlana posada „Apola 11“. Poseta astronauta Beogradu upriličena je 18. oktobra 1969. godine, samo tri meseca nakon povrataka misije sa Meseca. Zanimljivo je da je do posete došlo na predlog Vlade SAD, a da je Jugoslavija bila jedna od 22 države, koje su odabrane da ugoste slavne astronaute. U Beograd su stigli specijalnim avionom Vlade SAD i posle svečanog dočeka na aerodromu, astronauti i njihove supruge smešteni su u, za to vreme najluksuzniji, hotel „Jugoslavija“. Zatim su otišli na svečani ručak, koji je za njih priredio predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito u Belom dvoru. Astronauti su Titu uručili repliku plakete sa njegovom porukom, koju su ostavili na Mesecu, a on je njih odlikovao najvišim jugoslovenskim odlikovanjem, koje se moglo dodeliti stranim državljanima – Ordenom jugoslovenske zvezde sa lentom. Tokom ručka komandant „Apola 11“ Nil Amstrong  je izrazio posebno zadovoljstvo što je u Jugoslaviji, prema kojoj je gajio veliko poštovanje. On je objasnio domaćinima da je u školi njegov prvi naučni eksperiment bio izrada modela jednog od pronalazaka Nikole Tesle, kojim je bilo omogućeno da se sijalica pali i gasi bez žice. Zajedničko druženje tadašnjeg predsednika Jugoslavije Tita i američkih astronauta završeno je uz specijalni desert – tortu u obliku rakete i kapsule „Apolo 11“. Tito je darovao astronaute i zlatnim tabakerama, na kojima su bila ugravirana njihova imena i faksimil JBT, a njihove supruge su dobile zlatne broševe sa koralima. Drugog dana posete Beogradu astronauti su položili venac na grob Neznanog junaka na Avali i obišli znamenitosti grada.

Ono po čemu se posebno pamti ta poseta je podatak da je Nil Amstrong poklonio Titu četiri kamenčića sa Meseca, koji se i danas čuvaju u depou Muzeja istorije Jugoslavije. Kamenčići su nastali pre 3,8 milijardi godina i predstavljali su poklon Titu od nekadašnjeg predsednika SAD Ričarda Niksona. Tačne dimenzije kamenčića nisu poznate, jer su poklonjeni u uveličavajućem staklu, a spekulisalo se da vrednost uzoraka sa Meseca na crnom tržištu dostiže i pola miliona dolara. Tokom šest misija koliko je „Apolo 11“ imao u periodu od 1969. do 1972. godine, radi istraživanja Meseca, astronauti su doneli 2.415 primeraka mesečevih kamenčića, ukupne težine 382 kilograma. Oko 200 primeraka poklonjeno je različitim državama i njihovim narodima kao simbol mira. Smatra se da je njihova vrednost neprocenjiva, jer je reč o retkim eksponatima. Primerci Mesečevog tla, koji se nalaze u Beogradu u Muzeju istorije Jugoslavije izlagani su 2008. godine na Festivalu nauke u okviru izložbe „Tito i NASA“. Nakon toga, posetioci su mogli da ih vide 2009. godine na izložbi „Smrt u trezoru“. Kako za njih vlada veliko interesovanje, za očekivati je da će u budućnosti biti još sličnih izložbi.  

UMETNIČKA DELA U DRŽAVNIM ZDANJIMA

Državne institucije Srbije su riznica oko 2.000 umetnina neprocenjive vrednosti. Na pojedinim slikarskim i vajarskim remek – delima, koja krase holove i kabinete u Narodnoj skupštini, Vladi i Predsedništvu, pozavideo bi čak i Narodni muzej.  Samo dve slike na zidu Palate Srbije Petra Lubarde i Jovana Bijelića koštale bi više od po sto hiljada evra. Uz slike i skulpture, zdanja pomenutih državnih institucija puna su vrednih lustera, komada nameštaja, retkih knjiga, poklona, koje su državnici dobijali čitav vek. Na ulazu u Parlament stoje čuveni „Konji vrani“ vajara Tome Roksandića. U zgradi koja je paljena i pljačkana sačuvano je oko 600 komada originalnih svetiljki postavljenih još 1936. godine. Na zidovima tog zdanja nalazi se 20 fresaka, kao i portreti i statue istorijskih ličnosti od kralja Petra preko Nikole Pašića do Tita i njegovih savremenika. Za Skupštinu su slikali Sava Šumanović, Marko Čelebonović, Stojan Aralica, Petar Konjović i drugi. Iako je čak 50 dela ukradeno i na tako okrnjenoj zbirci Srbiji bi pozavideli mnogi svetski parlamenti. Biće odlučeno i hoće li se vrata Skupštine otvoriti za turiste, kao i da li će se ulaz naplaćivati. Takođe biće donet pravilnik o iznajmljivanju prostorija tog zdanja za razne događaje.

Tura po Palati Srbije, koju građani obično gledaju na televiziji prilikom susreta političara, verovatno bi počela pričom o lusteru u sali „ Jugoslavija“. Ova eksluzivna svetiljka ima prečnik 18 metara i teška je devet tona. Tu su i skulputure Mihaila Pupina i Nikole Tesle, freske visoke četiri metra, tapiserije i drugi znameniti predmeti. U zgradi Parlamenta nalazi se retka stara knjiga prvog srpskog - Sretenjskog ustava.  Zatim, i sultanov Hatišerif iz 1838. godine, rukom hvatane beleške sa sednica od 1914. do 1918. godine u Nišu i na Krfu. U petooktobarskoj noći 2000. godine nestao je Protokol narodne skupštine iz 1877. godine, koji je nađen kod prodavca starih stvari na novobeogrdskom buvljaku i vraćen na police biblioteke. Umetnička zbirka u zgradi Predsedništva obuhvata 169 umetničkih dela od 119 autora. Jezgro umetničke zbirke su „Alegorija stočarstva“ iz 1950. godine i „Alegorija poljoprivrede“, koje je uradio Toma Rosandić doajen srpskog vajarstva. Petar Lubarda i Milo Milunović oslikali su 1953. godine zidne slike na desnom i levom zidu od ulaza u svečanu salu. Prvi je obradio motv Kosovske bitke, a drugi 27. mart 1941. godine. Tokom pete i početkom šeste decenije prošlog veka za oplemenjavanje kabineta, salona, hodnika i ostalih prostorija nabavljena su najnovija ostvarenja savremenika. Prvi je Milunovićev mozaik „Tri žene“ iz 1937. godine, a ostale su i slike Jovana Bijelića, Petra Dobrovića i Save Šumanovića.

PRVA SRPKINJA ARHITEKTA

U enciklopedijama srpske arhitekture pominje se samo jedno žensko ime - Jelisaveta Načić, a njen život je borba za mesto po kišobranom muške profesije. Uspela je da preživi posle deset uzastopnih smrti dece u domu beogradskog trgovca Načića, zatim se izborila da bude prva studentkinja Arhitektnoskog odseka Tehničkog fakulteta, da bi na kraju preskaskala prepreke do mesta ukaznog činovnika. Živela je 76 godina od 1878. do 1955. godine, strudirala četiri, a radila u struci svega 14 godina, ali njen rad je zapisan krupnim slovima u almanah domaćeg žižditeljstva. U toku austrijske okupacije Beograda, internirana je u logor Nežider u Mađarskoj, zbog patriotskih istupa. U logoru se zaljubljuje u albanskog profesora Luku Lukaja, poslednjeg autora Srpsko - albanskog rečnika. Romantične stepenice na Kalemegdanu, preko puta Francuske ambasade, crkva Aleksandra Nevskog na Dorćolu, radnički stanovi, ugao Venizelisove i Hercega Stjepana, bolnica za tuberkulozne na uglu Resavske i Višegradske, četiri porodične kuće u Beogradu. Zatim projekat za uređenje Kalemegdana i Terazija. Pompezno je zamislila Terazije. Škola Kralj Petar izgrađena je 1906. godine. Beleške kažu da je Jelisaveta Načić nacrte napravila ubrzo po diplomiranju u 23. godini života. Skoro neverovatno da tako zahtevan projekat uradi neko ko je tek izašao iz studentske klupe. Narušila je do tada neprikosnoveno načelo akadmizma. Zgrada je proporcionalna samo u pročelju, a niz padinu, ka Sabornoj crkvi je izlomljena. Prema Narodnoj banci, glavni ulaz je uvučen u dvorište tako da ostavlja postor za disanje između dva zdanja. Neformalno se može pročitati da Jelisaveta Načić ima potomke u Beogradu i Dubrovniku, gde je i umrla. Ko bude napisao roman o njoj sagradiće nešto trajno i pomalo tajno.

RUSKE ARHITEKTE ZADUŽILE BEOGRAD

Ruske arhitekte potražile su utočište u Srbiji nakon Oktobarske revolucije, kada im je kralj Aleksandar I Karađorđević pružio zaštitu i mogućnost da stvaraju. Najpoznatije ruske arhitekte, koje su ostavile svoj pečat u arhitektonskoj mapi Beograda su Nikola Krasnov, Sergej Sminov, Vasilije Baumgarten, zatim Viktor Lukomski, Đorđe Kraljevski, Roman Vrhovski, Vasilij Androsov, Valerij Staševski i Grigorij Samojlov. Najplodniji arhitekta iz Rusije u Beogradu bio je Nikolaj Petrović Krasnov, koji je projektovao ili učestvovao u izgradnji zdanja Vlade Srbije, današnjeg Ministarstva spoljnih poslova, Kraljevskog dvora na Dedinju, Crkve Ružice na Kalemegdanu i nekadašnjeg pozorišta Manjež, na čijem mestu se sada nalazi Jugoslovensko dramsko pozorište. Krasnov je stigao u Beograd 1922. godine i do smrti, 1939. godine, gde je 17 godina rukovodio projektanskom grupom u Odseku za monumentalne građevine. U znak zavhalnosti i odanosti novoj otadžbini, na svim projektima potpisivao se, umesto imenom Nikolaj, kao Nikola. Sahranjen je 1939. godine u Beogradu. Najznačajniji projekat njegovog kolege, Viktora Lukomskog, koji je došao u Beograd 1920. godine i bio zaposlen u Ministarstvu građevina, je zgrada Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve, koja je izgrađena 1934. godine na mestu nekadašnje mitropolije. Pored toga, značajni su i njegovi projekti zgrada Ruskog doma i starog Generalštaba. Ruski arhitekta Grigorije Samojlov doprinos razvoju arhitekture Beograda dao je izradom planova za palatu Penzionog fonda, crkve sv.arhangela Gavrila i Aleksandra Nevskog, a u njegovom opisu nalazi se i projektovanje desetak vila na Dedinju. Beograd podseća na veliki salon arhitekture, jer se na njegovim trgovima, ulicama, građevinama i fasadama prepoznaju uticaji različitih stilova i epoha, od kojih je najznačajniji ruski. Mnoge srpske arhitekte kasnije su se ugledale na kolege iz Rusije. Ruski emigranti arhitekte u Beogradu dali su neprocenjiv doprinos napretku i širenju novih tendencija u srpskoj arhitekturi, a na njihov značaj ukazuje i činjenica da je većina zgrada, koje su projektovali, proglašena spomenicima kulture.

VUKOV I DOSITEJEV MUZEJ

U Beogradu nije ostalo mnogo arhitektonskih tragova iz vremena turske vladavine. Jedan od razloga je i onaj što nemački putopisac Feliks Kanic uočava, da je turska gradnja „nesolidna i trošna“. Mnogo toga je uništeno u naletima drugih osvajača, najviše džamije, a zidine na Kalemegdanskoj tvrđavi su doziđavane i upotrebljavane kao materijal, kako su se smanjivali gospodari ušća Save i Dunav. Jedna od retkih kuća, koja je preostala iz turskog doba je Muzej Vuka i Dositeja. Porodična kuća bogatog Turčina, kome istorija nije zabeležila ime, danas je u dobrom stanju. Sagrađena je u prvoj polovini 18. veka, prema nekim izvorima 1739. godine. Kuća se nalazi na strmištu gornjeg Dorćola, u Gospodar Jevremovoj 21. Ulaz je sa donje stran, iz avlije. Fasada je gledano iz dvorišta vedrija, razigrana, prozori širi. Staklene površine na isturenoj divanhani su velike, rado primaju sunce, koje dolaze sa svih strana Dunava. Današnjem izgledu turske kuće na Dorćulu, nedostaje i podeljena avlija. Ne samo što je odvojena zidom od ulice, već je i unutar skrivenog dvorišta odvojena i zidom od pogleda muževljevih gostiju. Takođe, nedostaju i rešetke na ženskim prozorima. Žene su u svom svetu imale autonomiju. Bavile su se decom, ritualno kupale šet puta dnevno, depilirale su se mešavinom vrelog šećera i limuna, nosila su šarene dimije i marame, i međusobom uvodile red, koji je gazda kuće morao da poštuje. Dve godine po oslobođenju Beograda 1808. ova kuća postaje Velika škola, koju je vodio Dositej Obradović, a Vuk Karadžić je u njoj bio učenik. 

TESLA - INSPIRACIJA ZA MLADE NAUČNIKE

(18. jul 2012.) Nedavno je u Beogradu obeležen deseti jul, kao Dan nauke, ali i godišnjica rođenja velikog naučnika svetskog glasa Nikole Tesle. Teslin rođendan je obeležen i u dvadesetak gradova širom sveta, gde je on nakada živeo. U svim tim gradovima, Tesli u čast, podignuti su spomenici, dok ulice nose njegovo ime. Među poslednjima je to učinio i australijski grad Pert, gde je Tesla dobio dve ulice i bistu u auli Univerziteta, a nešto slično se planira u Pragu, Bratislavi i Moskvi. U Beogradu se nalazi „Muzej Nikole Tesle“ u kome se čuva njegova ostavština i predmeti, koji se odnose na njegov rad. U poslednje vreme, raste interesovanje za izume tog velikog naučnika, te je poseta Muzeju povećana sa 4.500 posetilaca u 2000. godini na 28.493 ljudi, koliko je obišlo tu ustanovu u 2011. godini.

„Muzej Nikole Tesle“ ove godine obeležava 60 godina postojanja i tim povodom priređeno je nekoliko izložbi. Tako je u zgradi Muzeja otvorena izložba pod nazivom „Diplome Nikole Tesle“, zatim u galeriji „Ikar“ prikazana je izložba „Plavi portret Nikole Tesle“, a u Kuli na Gardošu izložba „Čestitke Tesli“. Interesovanje za Teslu raste i u svetu, pogotovo kod mladih ljudi, koji ga doživljavaju kao mirotvorca, gurua ekologije i čoveka, koji je stvorio budućnost sveta. Danas se sve više i naučnici bave njegovim patentima i radovima, koje je ostavio iza sebe.

A sve je počelo davne 1888. godine, kad je Tesla svoje pronalaske javno prikazao u Američkom institutu elektroinženjera. Kompanija „Vestinghaus“ je odmah otkupila prvih sedam Teslinih patenata iz oblasti polifaznih struja. Iste godine, obavljenje su i pripreme za izgradnju prve centrale na Nijagarinim vodopadima prema Teslinom sistemu. Ta centrala je otvorena 1896. godine, puštanjem električne energije do grada Bafala i bila je svrstana među svetska čuda tog vremena. Početkom 1895. godine, nastavio je istraživanja visokih frekvencija proučavanjem dejstva struja na razređene gasove, koristeći Lenardove cevi. Zahvaljujući tome, postao je jedan od prvih naučnika na američkom kontinentu, koji je dobio rendgentske snimke šake, lobanje, kolena i lakta. Tesla je čuven po pronalscima, koji su prevazili vreme u kome su nastajali. Kao pronalazač obrtnog magnetnog polja, indukcionog motora, polifazne naizmenične struje, generatora i kompletnog sistema proizvodnje i distribucije električne energije, u velikoj meri je doprineo nauci i tehnološkom progresu sveta. Njemu u čast jedinica međunarodnog sistema – mera za magnetnu indukciju - nazvana je „tesla“. Takođe, konstruisao je generator struja visoke frekvencije i napona, koji se naziva Teslin transformator ili Teslin kalem.

Malo je poznato da je Nikola Tesla još pre sto godina predvideo veći deo današnje moderne tehnologije. On je imao viziju elektronske pošte, povezivanja berzi u svetu, uspostavljanja sistema za distribuciju muzike, mehanizma za umnožavanje fotografija. Još daleke 1900. godine Tesla je govorio da će jednog dana poslovni ljudi iz Njujorka diktirati pisma, koja će se istog trenutka pojaviti otkucana u Londonu. Predvideo je da će uz pomoć malog instrumenta ljudi moći da razgovaraju sa sagovornikom bilo gde u svetu. Takođe, predvideo je i mogućnost slanja govora i slike u najudaljenije delove sveta. U autobiografiji, pod nazivom „Moji izumi“, Tesla je predstavio pronalaske, koji će izmeniti svet. U delu koji je nazvao „Svetski sistem“ on je objasnio da je reč o kombinaciji originalnih otkrića, koja omogućavaju da se trenutno i precizno prenese bilo koji signal, poruka i znak u sve krajeve sveta, kao i uspostave veze između postojećih telefonskih, telegrafskih i drugih signalnih stanica, ne menjajući opremu. Osmislio je sistem za univerzalnu distribuciju opštih vesti putem telegrafa i telefona u službi štampe, što danas predstvalja RSS sistem, proces automatskog preuzimanja informacija s internet sajtova. Pored toga, njegov izum je i MMS sistem za dostavljanje obaveštenja u privatne svrhe. Tesla se bavio i novim komunikacijama i imao je viziju raspoređivanja antena širom sveta pomoću kojih bi se energija bežično prenosila, kao i mogućnost da mornari komuniciraju pomoću naprave kojom će locirati koordinate, što je današnji GPS sistem. Zbog njegovog ogromnog doprinosa razvoju nauke i tehnologije, Teslino naučno društva iz Njujorka uputilo je predlog Ujedinjenim nacijama da se 10. jul, dan rođenja velikog naučnika, proglasi za Svetski dan nauke.             

MUZEJ NAUKE I TEHNIKE

Muzej nauke i tehnike u Beogradu predstavlja vremeplov tehnološkog napretka, koji posetiocima pruža priliku da vide mnoge preteče današnjih aparata i mašina. Činjenica da ti aparati i danas rade govore o kvalitetu materijala i načina njihove izrade, odnosno, da su napravljeni da traju. U Muzeju se tako može videti vatrogasna vožnjača „knaust“, koja je proizvedena daleke 1882. godine u Beču. U to vreme služila je za gašenje požara i transport vatrogasaca, a vukli su je konji. Sačuvana je u autentičnom stanju i predstavlja jedini preostali primerak sanitetskih kola iz 19. veka u Srbiji, te je stoga proglašena za kulturno dobro.Kada je reč o medicinskoj opremi u Muzeju se nalazi kompletna stomatološka ordinacija, češke proizvodnje. Kupljena je 1937. godine u Parizu za potrebe jednog beogradskog stomatologa. Posebno je zanimljiv aparat za fizikalnu terapiju „multostat“, nemačke proizvodnje, star više od jednog veka. Taj aparat je prvi put predstavljen na Sajmu tehnike u Londonu 1912. godine, a koristio se za elektro i fizikalnu terapiju. Tehnologija u sferi kompjutera napreduje izuzetno brzo i današnjim generacijama je potpuno nezamislivo da su prvi primerci računara pre pedesetak godina zauzimali prostor cele sobe. Analogni računar EAI „pejs“ 16-231r, koji je proizvela kompanija „Elektronik asosiejts inkorporejtid“ iz Nju Džersija, u SAD, izrađen je u nekoliko stotina komada 60-tih godina prošlog veka i u to vreme su ga koristili NASA, švedski SAAB i britanski nuklearni program. Taj aparat je Muzeju darovao Rudarsko-geološki fakultet u Beogradu i jedini je takav model u Srbiji. U izložbenom prostoru svoje mesto našla je i mala mehanička računarska mašina „kurta“, proizvedena 1947. godine. Koristila se za standardne računske operacije, ali i za složenije poput korenovanja i stepenovanja. Rad na izradi te mašine Kurt Hercštark započeo je 1930. godine u Beču, ali je nastavio da je usavršava narednih sedamnaest godina. Vrlo je složene konstrukcije i sastoji se od preko 600 delova, od kojih su mnogi vrlo slični.

Muzička umetnost je zastupljena kroz posebno vredan eksponat, muzički automat – orkestrion „Klepetarž Prag“ iz 1860. godine, koji je poklon Radio televizije Beograd. Takvi muzički automati su uglavnom postavljani na javnim mestima, a mehanizam se pokretao ubacivanjem novčića. Funkcionisao je uz pomoć kontratega, teškog oko 60 kilograma, koji se nalazio na poleđini automata i pokretao je valjak sa muzičkim zapisom. Iz oblasti fotografske opreme posetioce privlači eksponat „gerc“, studijska fotokamera sa šest pratećih objektiva različitih proizvođača. Kamera je iz 1928. godine i vrhunske je izrade od trešnjinog i bukovog drveta. Iz iste godine je uređaj za automatsko fotografisanje „fotomaton“, nemačke proizvodnje, koji je u vreme kada se pojavio predstavljao pravu senzaciju u Beogradu. U Muzeju su predstavljene i preteče današnjih kućnih aparata. Zvuči malo neverovatno da je početkom prošlog veka postojao usisivač, ali dokaz za to je aparat „nilfisk“, koji je proizvela fabrika kućnih aparata „ Fisker & Nilsen“ iz Kopenhagena u periodu između 1920. i 1930. godine. Preteča frižidera je aparat „ajskasna“, koja se proizvodila u drugoj polovini 19. veka. Oblik aparata podseća na današnji frižider, samo je manjih dimenzija i napravljen od drveta. Funkcionisao je tako što se u poseban otvor stavljao led, koji se kupovao od ledadžija i trajao je dva do tri dana.

OBNOVA ZAVIČAJNOG MUZEJA U ZEMUNU

U 2012. godini počeće izrada kopije jedinstvenog intarziranog parketa, čime će biti okončani radovi na Zavičajnom muzeju u Zemunu. Obnova Muzeja, poznatijeg kao Spirtina kuća počela je još 2002. godine i pretvorila se u svojevrstan zemunski Sakadar na Bojani. U poslednjih godinu i po dana, instaliran je video nadzor, protivprovalna i protivpožarna zaštita, a izvođenje radova finansirala je opština Zemun po projektu koji je uradio Muzej grada Beograda. Najveći problem je zamena ručno izrađenog i slaganog intarziranog parketa, postavljenog 1855. godine. Potrebno je uraditi novi parket, jer se originalni, koji je čitav vek i po bio zaštitni znak Spirtine kuće, rasušio i propao. Intarzirani parkret izrađen je od osam vrsta drvreta, a cilj je da novi bude verna kopija. Originalni parket biće konzerviran i izložen u jednoj od prostorija kao muzejski eksponat. Dosad su konzervirane originalne tapete i oslikani zidovi hodnika koji vodi u kuću.

Kuća je bila raskošno zidana u gotskom stilu. Fasada je od kamena, a na zidovima širokog lučnog ulaza oslikani su motivi iz grčke mitologije. Krajem 19. veka u njoj je bio hotel „Garni“. Pretpostavlja se da je za vreme Prvog svetskog rata služila za vojne potrebe. Po okončanju sukoba, 1919. i 1920. godine koristio je Zavod za slepe i gluve srpske ratne invalide. Savezničko bombardovanje 1944. godine znatno je oštetilo, ali je posle rata obnovljena. Sto deset godina pošto je podignuta, 1965. godine ovo zdanje je proglašeno spomenikom kulture. Spirte su poznata porodica cincarskog porekla, koja se u Zemun doselila krajem 18, veka. U gotovo svim poslovima u kojima su se sredine 19. veka isprobali bili su među najuspešnijima. Bogatstvo je članovima porodice obezbedilo visok društveni status, što je na simboličan način potvrđeno dobijanjem plemićkog zvanja i grba 1856. godine. Kuća u Glavnoj ulici urađena je po projektu bečkog arhitekte Ferstla, a izgradnju je finansirao Dimitrije Spirta. Završena je 1855. godine, ali u njoj Dimitrije nije dugo živeo. Preselio se u Pančevo gde je 1885. godine i umro.

MUZEJ U PIVARI

Beogradska industrija piva obeležava 171 godinu pivarstva u Srbiji i tim povodom je za građane otvorila svojevrstan muzej pivarstva. Reč je o vili nekadašnjeg vlasnika pivare Đorđa Vajferta, u kojoj su izloženi eksponati, koji svedoče o razvoju pivarstva u Srbiji. Zgrada je izgrađena 1892. godine i tada je bila atrakcija u Beogradu. U okviru salona vile izložene su slike, na kojima su prikazani najznačajniji momenti iz perioda kada se pivara tek razvijala, poput prve srpske parne pivare. Tu su izloženi i dokumenti iz starih vremena, kao što je platni spisak od pre više od sedamdeset godina ili analiza slada urađena u Nemačkoj 1925. godine. Vajfert je vilu početkom prošlog veka, u vreme Balkanskih ratova, ustupio konjičkom puku, a kasnije je zgrada oštećena u razaranjima u dva svetska rata. Ipak, i danas u vili funkcioniše zidni sistem grejanja, sa toplim vazduhom iz proizvodnje, što je izum Vajferta lično. Beogradska industrija piva je pratila korak s vremenom, pa je tako 1972. godine prva od srpskih pivara uvela limenke za pivo. BIP se odlikuje i jedinstvenim proizvodima kao što su jako pivo sa 9,5 odsto alkohola i suvi pivarski kvasac. Posebna „poslastica“ je ruski kvas, koji se pravi po originalnoj recepturi od sirovina iz Rusije. O njegovom kvalitetu dovoljno govori podatak da ga redovno naručuju predstavnici ambasade Ruske Federacije u Beogradu.

BEOGRAD GRAD SPOMENIKA

Beograd je među evropskim prestonicama verovatno grad, koji je trpeo najviše razaranja. U više od dve hiljade godina dugoj istoriji rušen je do temelja 44 puta, a oko njega su vođene borbe u čak 15 ratova i sukoba. Slobodno se može reći da je „grad na ušću dveju reka“ takođe i grad spomenika, što ne čudi kad se ima u vidu kolike žrtve i razaranja je pretrpeo tokom burne istorije. Broj spomenika koji podsećaju na masovna stradanja je veliki. Prestonica koja je podnela tolike žrtve kao da je zanemarila slavnu ratničku prošlost Prvog svetskog rata, a prepustila zaboravu žrtve fašističke okupacije za vreme Drugog svetskog rata. Spomenici stradalim od „crvenog terora“, posle proterivanja Nemaca u jesen 1944. godine, još uvek nisu ni postavljeni niti su žrtve prebrojane. Na teritoriji prestonice nalazi se 300 spomenika, koji podsećaju na najkrvaviji sukob u novijoj istoriji. Beograd je jedina evropska prestonica na čijoj su teritoriji za vreme okupacije formirarana čak četiri koncentraciona logora. Staro sajmište, Autokomanda, banjica i Malešića ciglana svojom jezivom namenom iz prošlosti vape za većom pažnjom, kako nadležnih tako i celokpunog naroda, koji kao da se stidi svojih žrtava. Pored memorijala u domovini, postoji i veliki broj spomenika van granica Srbije o kojima država takođe vodi računa. Statistika govori da oko 700 lokaliteta u 40 zemalja na svim kontinetima, izuzev Južne Amerike. Najviše ih je u Austriji – 83, a slede Italija sa 64 i Nemačka sa 43 memorijala. Negde su za održavanje zaduženi organi Srbije, a negde zavodi tih država.

ČUVAR BALKANSKE KAPIJE

Spomenik knezu Mihailu Obrenoviću na konju, na trgu u Beogradu, postao je spomen - mesto srpskih ideja, buna i prevrata. Od aneksione krize, istorijskih govora Nušića i Stojadinovića preko 27. marta 1941. godine odlaska partizana na Sremski front, do 9. marta 1991. godine. Mnogi su se tu kroz srpsku istoriju okupljali i šetali obližnjom Knez Mihailovom. Malo se pričalo i pisalo o konjaniku sa uzdignutom rukom. Knjiga istoričara Sime C.Ćirkovića, pretočena jeu feljton „Knez Mihailo - čuvar balkanske kapije“. Reč je o Srbiji kneza Mihaila, koja je bila središnja sila balkanskog, hrišćanskog sveta. Za srpsku istorija knez Mihailo je važan kao ličnost okrenuta Evropi, koja je modernizovala njen duh i mentalitet. To je ličnost koja je otvorila Srbiji put dugog trajanja. Za vreme prave vlade od 1839. do 1842. godine bio je tih, povučen, sentimentalan mladić, dok je u vreme druge, od 1860. do1868. godine on izrastao u zrelu političku ličnost. Bio je prvi Srbin, koji se školovao na prestižnim evropskim univerzitetima, gde je učio kameralne nauke, spoj ekonomije i politike. Tako da je i praktično i teorijski upoznao ono što je nudila moderna Evropa.

U braku sa Julijom Hunjadi upoznao je vodeće evropske dvorove, organizaciju državne uprave, i postao na neki način mađarski „džentri“, ličnost naglašeno evropskog aristokratskog duha. Spreman da ponudi to isto Srbiji, agrarno zaostaloj, bez pravih državnih institucija, modernog univerziteta i dobro organizovane vojske. Mihailo potiče iz porodice u kojoj je odlučivala čvrsta očeva ruka i on je rastao u senci Obrenovića, Kodža - Miloša. On je prvi moderni srpski, evropski profesionalni vladar. Poredeći Mihaila sa ocem Milošem, bratom Milanom i onima koji su ga nasledili, kraljem Milanom i njegovim sinom Aleksandrom, Ćirković smatra da je on najjača ličnost posla oca Kodža - Miloša. To je bio čovek koji analizira događaje i gleda ih iz evropske perspektive. I kralje Milan je sve to imao, ali njega je obuzimala jarost i bio je sklon ljubavnim aferama. Ljubavnim aferama bio je sklon i Mihailo, ali je on to čuvao i nosio u sebi kao neku dramu. O Milanovim aferama je znala cela Srbija. I kad se kocakao i kad je varao kraljicu Nataliju i kad je odlazio u Beč i kad je pio kafu sa rumom. Mihailo je čovek koji je imao sve odlike državnika i može se uporediti sa Meternihom, ali u blažem obliku, jer nije imao krutost i diplomatsku prevrtljivost koja je potrebna da bi se dugo opstalo na sceni. Od oca Miloša uzeo je istoricizam, trajanje u narodu i popularnost. I kao što se u srpskoj istoriji sve ponavlja, a samo se imena menjaju, knez Mihailo je ubijen u Topčideru. U 45. godini života. Spomenik knezu Mihailu podigao je 1882. godine srpski narod, na kome je uklesano „Knezu Mihailu M.Obrenoviću, blagorodna Srbija“. To je rad firentinskog vajara Enrija Pacija i prva je umetnički spomenik u Srbiji. Manje je poznato da je knez napisao čuvenu pesmu „Što se bore misli moje“, koja je ostala u narodu do današnjih dana.

STARO SRPSKO ORUŽJE RASUTO PO SVETU

Mišljenje je da kod Srba vlada kult oružja, ali za stare puške, pištolje ili sablje izgleda da se mnogo više interesuju velike sile nego mi sami. Istražujući istoriju oružja u zemljama bivše Jugoslavije, naročito Srbije, došlo se do zaključka da su mnogi raritetni primerci vezani za značajne događaje nacioanlne istorije nestali i da se mogu pronaći samo u neimenovanim privatnim kolekcijama širom sveta. Istraživanja vršena poslednjih godina u odseku za istoriju američkog marinskog korpusa i izdavačku kuću „Ruski vitezovi“ pokazala su da se 90 odsto srpskog naoružanja iz 19. veka i prve polovine 20. veka nalaze u Vojnom muzeju u Sofiji. Kao primer neverovatnog putešestvija starog srpskog oružja po muzejima, aukcijskim kućama i privatnim kolekcijama navodi se slučaj nekoliko prototipova pušaka „mauzer“. Te puške su učestvovale na konkursu srpske vojske za izbor oružja 1881. godine. U Srbiji ne postoji nijedan njen primerak, ali takvu pušku poseduje u SAD jedan kolekcionar. Neverovatno je da je vojska Srbije 1867. godine usvojila prvu popularnu „ostragušu“ – pušku koja se punila pomoću zatvarača, sistema „grin“, prema američkoj licenci, dok u Srbiji nije sačuvan nijedan primerak, čak ni fotografija. Ispostavilo se da se primerak te puške čuva u mornaričkom arsenalu u Veneciji, a drugi u privatnoj bugarskoj kolekciji.Međutim, za razliku od vatrenog oružja, hladno je, ipak, sačuvano. Najznačajniji istorijski primerci, kao što su sablja kneza Milana Obrenovića, brata Kneza Miloša je značajna, jer čini takozvano zlatno oružje. Reč je o vrsti ruskog odlikovanja, koje je dodeljivano samo Rusima za izuzetna vojna dela. Srpski ustanici su bili prvi stranci nagrađeni tim odlikovanjem.Ta sablja bila je u depou Vojnog muzeja još od osnivanja, ali dugo se nije znalo šta ona zapravo predastavlja.

Najlepša od tih sablji zapravo je bila Karađorđeva, nastala sedamdesetih godina 19. veka, ali joj se izgubio svaki trag. Sablje kralja Aleksandra Obrenovića i kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića nalaze se srećom u muzejima u Srbiji. Prve knjige iz istorije naoružanja i vojne idustrije, u saradnji sa Vojnim muzejom, izdate su polovinom osamdesetih godina prošlog veka i probudile su interesovanje u svetu. Knjige vojnog istoričara i publiciste Branka Bogdanovića „Veliki vek vojnog oružja“ i „Veliki vek lovačkog oružja“ izdate su u dva izdanja u SAD, Japanu, Francuskoj, Nemačkoj i Italiji. Amerikanci su poslednjih godina pokazali posebno interesovanje za puške, koje su proizvedene u Kragujevcu tokom 19. veka, sve do Drugog svetskog rata i zato je, u saradnji sa istorijskim odsekom Marinskog korpusa, 2005. godine u SAD objavljena knjiga o svim puškama sistema „mauzer“ Srbije i Jugoslavije. Međutim, povod nije bilo samo interesovanje za srpsku istoriju, već i trgovački pragmatizam. Naime, američko tržište postalo je preplavljeno srpskim „cevima“, viškom naoružanja koje su američke trgovačke kuće otkupile na tenderima od Vojske Srbije. S druge strane, ni Rusi nisu ostali inertni prema slavnom oružju balkanski naroda, pa je izdavačka kuća „Ruski vitezovi“ pokrenula ediciju pod nazivom „Vojna istorija Balkana“, koja izučava balkanske zemlje u 19. i 20. veku. Većinu naoružanja u 19. veku Srbija i Crna Gora su dobijale od Rusa. Prva knjiga „Hladno oružje Srbije, Crne Gore i Jugoslavije“ promovisana je u Moskvi novembra 2010. godine. U toj knjizi prvi oput je dat pregled političkih i ekonomskih aspekata nabavke hladnog oružja, kao i počeci domaće proizvodnje.

POČAST HEROJIMA RATA

Nizom manifestacija i odavanjem počasti izginulim pripadnicima Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i ruske Crvene armije, Beograd obeležava 66 godina oslobođenja u Drugom svetskom ratu. Bitka za Beograd, koja je trajala od 11. do 22. oktobra 1944. godine, predstavlja jednu od najznačajnijih borbi na Balkanu u Drugom svetskom ratu. Nemačke okupacione snage izgubile su oko 15.000 pripadnika, dok je njih oko 9.000 zarobljeno. Jugoslovenska vojska imala je oko 3.000 poginulih i 4.000 ranjenih, a ruske snage su izgubile oko 960 vojnika i oficira. Dogovor o zajedničkoj ofanzivi sa Rusima postigao je vrhovni komandant Vojske Jugoslavije Josp Broz Tito, kad je shvatio da nema ništa od britanskog iskrcavanja na Jadranu i da u zemlji treba da uđe Crvena armija, koja je nezaustavljivo napredovala na svim frontovima. Pripadnici narodnooslobodilačkih jedinica i Crvene armije sreli su se na levoj obali Morave i zajednički krenuli u bitku za Beograd. U borbama do 14. oktobra jedinice narodnooslobodilačke vojske savladale su otpor Nemaca na prilazima Beograda, dok su, s druge strane, jugoslovenske snage i Rusi zajednički oslobodili Topolu i Mladenovac i u noći između 13. i 14. oktobra zauzeli Avalu. Ofanziva za oslobođenje samog grada, koji je iznutra bio miniran, započela je 14. oktobra i do kraja su vođene teške ulične borbe.

U samom gradu, posebno krvave borbe vođene su 19. oktobra kod Železničkog muzeja i hotela „Moskva“. Preostale nemačke jedinice sabijene su na Kalemegdanu i oko Savskog mosta i u noći između 19. i 20. avgusta počinje njihovo povlačenje preko Save, dok oslobodioci zauzimaju Kalemegdan i potom prave mostobran na levoj obali Save. Posle neuspelog pokušaja protivnapada kod Zemuna i na Bežanijskoj kosi, Nemci se 22. oktobra povlače prema Rumi. Beogradskom operacijom okončana je 1.287 dana duga nemačka okupacija, stvorena velika oslobođena teritorija i onemogućeno povlačenje dela nemačke armije iz Grčke, najkraćim pravcem. Na Groblju oslobodilaca Beograda počiva 961 borac Crvene armije i 2.994. pripadnika narodnooslobodilačkih jedinica, od toga većina - 2.092 u zajedničkoj grobnici. Godišnjica oslobođenja obeležena je polaganjem venaca na Spomenik oslobodiocima Beograda i Spomenik crvenoarmejcu, na Spomenik sovjetskim veteranima, u Aleji streljanih rodoljuba. Na godišnjicu oslobođenja u Beogradu je boravio načelnik Generalštaba oružanih snaga Ruske Federacije general armije Nikolaj Makarov.

PRIČA O SPOMENIKU NEZNANOM JUNAKU NA AVALI

Spomenik neznanom junaku na Avali podignut je 1938. godine, ali ima predistoriju. Prema podacima istoričara, ispod zidina srednjovekovne srpske tvrđave Žrnov na Avali, koja je podignuta na temeljima nekadašnjeg rimskog utvrđenja, 1915. godine poginuo je petnaestogodišnji dečak. Sahranili su ga Nemci, koji su na drvenom krstu napisali da je reč o nepoznatom srpskom vojniku. Upravo to je pisalo i na spomeniku koju su na tom mestu posle rata podigli meštani obližnjeg sela. Međutim, kralj Aleksandar I Karađorđević 1934. godine donosi odluku da tvrđava Žrnov bude minirana i da se na tom mestu podigne Spomenik neznanom junaku. Istoričari kažu da je to bila malo čudna odluka, ako se ima u vidu da je Žrnov bio poznat kao jedno od šest najznačajnijih utvrđenja u Srbiji, koje je 1859. godine bilo proglašeno zaštićenim prostorom. Takođe, arheolozi su utvrdili da su se ljudi na tom lokalitetu bavili rudarstvom još pre 4 hiljade godina. Pre treće serije miniranja arheolozi su pronašli ostatke iz rimskog perioda, cisternu za pijaću vodu i peć za pečenje hleba. Identitet poginulog dečaka nikada nije utvrđen, ali se pouzdano zna da je pripadao 7. puku Drugog bataljona Dunavske divizije. Jedan od najpoznatijih beogradskih spomenika – Spomenik neznanom junaku na Avali zamišljen je kao memorijal žrtvama Prvog svetskog rata i poginulim u balkanskim ratovima, a kasnije je pretvoren u elitno državno-ceremonijalno mesto. Spomenik neznanom junaku je delo Ivana Meštrovića, napravljen je od tamnog jablaničkog granita i visok 14,5 metara. Inspiraciju za mauzolej na Avali Meštrović je dobio na osnovu grobnice persijskog cara Kira, a predstavlja kamenu skulpturu žena (karijatide) u narodnim nošnjama iz svih banovina Kraljevine Jugoslavije. U taj simbol jugoslovenstva ugrađeno je više od 4 hiljade kubika obrađenog kamena, koji je železnicom dopreman iz Primorske banovine. Spomenik je podignut na mestu miniranog utvrđenja, gde je na Vidovdan 1934. godine kralj Alekandar Karađorđević položio kamen temeljac. Stari spomenik nepoznatog dečaka prenet je u portu crkve u Belom Potoku, a novi je završen 1938. godine i osvećen na Vidovdan iste godine. Danas je to jedno od obeležja srpske prestonice, a na Dan državnosti zvaničnici polažu venac na Spomenik neznanom junaku i upisuju se u spomen-knjigu.

SPOMENICI ZA VEČNOST

U parkovima Beograda, njegovim trgovima, javnim zgradama i školama nalazi se više do 500 spomen - skulptura, izvajanih u čast ljudi, događaja i datuma, koji su na određeni način obeležili život u prestonici. Do kraja godine, spoemnike u Beogradu dobiće i pesnici Laza Kostić i Stevan Raičković, koji će biti postavljeni na Kalemegdanu. Takođe, spomenik bi uskoro trebalo da dobije i naučnik Milutin Milanković. Neki od spomenika datiraju iz 19. veka, kao što su pesniku Đuri Jakšiću iz 1896. godine i Đuri Daničiću podignut 1891. godine. Beograd se podizanjem spomenika do sada odužio mnogobrojnim pesnicima, pa se na Kalemegdanu mogu videti spomenici Branku Radičeviću, Aleksi Šantiću, Jovanu Djučiću i Radoju Domanoviću. Mnogi velikani srpske pisane reči spomenike su dobili na godišnjicu rođenja ili smrti, a među njima su Miloš Crnjanski, Bora Stanković i Ivo Andrić, koji su to obeležje dobili 100 godina od rođenja.U zbirci prestoničkih parkova nalazi se i dva „duplikata“ – identičan spomenik Nikoli Tesli, koji se nalazi ispred Tehničkog fakulteta u Beogradu, postavljen je i na Nijagarinim vodopadima, dok je kopija Njegoševog spoemnika, podignutog ispred Narodnog pozorišta u Podgorici, postavljena na platou ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu 1994. godine. Spomenička priznanja podizana su i vojskovođama i političarima, stradalim u ratovima, neznanim junacima, a svoje mesto zaslužno su dobili Nikola Pašić, vojvoda Živojin Mišić, Moša Pijade, Karađorđe, Radomir Putnik, rodoljubi stradali u Drugom svetskom ratu. Osim domaćim velikanima, Beograd se podizanjem spomenika, zahvaljivao i strancima i drugim državama, pa se na Dorćulu nalazi spomenik grčkom pesniku i borcu Rigi od Fere, podignut u čast srpsko - grčkog prijateljstva. Spomenici franskom pesniku i političaru Alfonsu Lamartinu, postavljeni su u Karađorđevom parku, francuskom maršalu Franše d Epereu, kao i spomenik internacionalnim brigadama, posvećen brigadama, koje su formirane u Španiji za vreme rata 1936 - 1030. godine, u kojima su bili i jugoslovenski borci.

VIŠE MESTA U ALEJI ZASLUŽNIH GRAĐANA

U Aleji zaslužnih građana na Novom groblju završen je još jedan krug izgradnje grobnih mesta, čime je obezbeđen prostor za sahranjivanje u narednih sedam do deset godina. Projekat je u potpunosti realizovan sredstvima i tehničkim kapacitetima Javnog komunalnog preduzeća „Pogrebne usluge“. U Aleji zasluženih građana dosad su sahranjena 632 istaknuta građana Srbije, među kojima su nobelovac Ivo Andrić, slikar Paja Jovanović, glumac Zoran Radmilović, pisac Branko Ćopić, premijer Zoran Đinđić i drugi. Pomenutu aleju ne treba mešati sa Alejom velikana, u kojoj su mahom sahranjene istaknute ličnosti iz 19. veka i prve dve decenije 20. veka. Većina grobnica je sa starog Tašmajdanskog groblja premeštana u Aleju velikana do 1928. godine. Među njima su i grobnice Nikole Pašića, Petra Kočića, Jovana Cvijića i Živojina Mišića. Takođe, parcele u Aleji velikana su privatne, dok je u Aleji zaslužnih građana nosilac prava korišćenja Skupština grada Beograda. Značajna su ostvarenja i u domenu arhitekture, kao što je memorijalna parcela žrtava antifašizma u Beogradu 1941- 1945. godine, koju je projektovao arhitekta Bogdan Bogdanović, ali i Grobna crkva Svetog Nikole Svetozara Ivačkovića, čiji je ikonostas oslikao bračni par Poleksija i Stevan Todorović. Novo groblje, na kome je smešteno 70 hiljada grobnih mesta i sahranjeno oko 50 hiljada ljudi, prostire se na 33 hektara.

VREME ODMORA I RAZONODE

TREĆE NAJLEPŠE GRADSKO OSTRVO NA SVETU

Ada Ciganlija na Savi treće je najlepše gradsko ostrvo na svetu, ocenili su urednici i autori rang liste svetske internet putničke agencije „Virtual turist“. To je ujedno i treće svetsko priznanje srpskoj prestonici, s obzirom da ga je „Lonli planet“ 2009. godine proglasio najboljim mestom za provod na svetu. Časopisi „ Tripadvajzer“ takođe je stavio Beograd na listu najboljih gradova, uz Pariz, Rim i Budimpeštu. Stranci su oduševljeni ovim rečnim ostrvom. Mladi Hrvati, koji imaju 1.200 ostrva dolaze da se kupaju na „beogradskom moru“, a Crnogorci provode zimu u kafićima Ade Cignalije, dok slovenački biznismeni vole da se „opuste“ uz muziku na splavovima ovog najpopularnijeg beogradskog izletišta. Ada ciganlija nudi terene za gotovo svaki sport tako da ovo ostrvo ima gotovo sve što je potrebno za sportski odmor. Pored 50 sportskih sadržaja, Adu čini i 75 kafana od kojih više od polovine radi tokom cele godine. Tokom letnje sezone “beogradsko more“ poseti četiri miliona kupača, što je duplo više od ukupnog broja svih srpskih turista. Zahvaljujući tome, Beograd se nezadrživo penje na lestvici globalnih turističkih odredišta. Ada je dokaz kako se uz minimum resursa izvuče maksimum. Ispred omiljenog beogradskog izletišta i kupalištima pozicionirani su jedino ostrvo Svetog Luja u Parizu i ostrvce Kampa na Vltavi u Pragu.Četvrti na listi, ispod beogradske Ade, nalazi se ostrvo Tibar u Rimu, za čiji se nastanak i reljef vezuje mnoge legende.

REČNA KAPIJA PRESTONICE

Pešačka spona – most, koji povezuje Savsko pristanište i Kalemegdan, paviljon i obilje cveća i zelenila na krovu Beton hale deo su idejnog rešenja beogradskog tima ARCVC, koji je pobedio na međunarodnom konkursu za projekat „Centar na vodi“. Projekat je zamišljen da poveže pristanište, Beton halu i Kalemegdanski park, što bi moglo da postane „jedna od značajnijih kuća u Beogradu“. Ideja je krajnje jednostavna. Naglašena je vizija prema „Pobedniku“, a koncept otvara brojne mogućnosti da lokacije prodiše i animira posetioce. Za putnike koji brodom stignu u prestonicu to bi značilo da za desetak minuta, bez prelaženja železničke pruge, mogu da pešice stignu od reke do Knez Mihailove ulice. Čim se iskrcaju, čekale bi ih široke stpenice i lift za osobe sa invaliditetom i usmerile do krova Beton hale, odakle bi do Kalemegdanskog parka mogli da dođu kroz natkrivenu pešačku ulicu ili šetnjom po njenom krovu. Ulica bi bila 300 metara dugačka, široka 24, a predviđena visina svoda je oko sedam metara. Paviljon je predviđen kao alternativa za sadržaje u ulici. Ukoliko ulice ispune restorani, prodavnice i kafeterije, u paviljonu bi mogao da bude smešten izložbeni prostor. Površina paviljona na bi trebalo da bude veća od 7.000 kvadrata. Postojeći izgled Beton hale ostaje netaknut, a tri lifta i stepenište bili bi spone između njenog krova i pristaništa. Parking, s dve podzemne etaže od oko 25.000 kvadrata, 800 mesta za automobile u 18 za autobuse, smestiće se u zaleđu Beton hale, između železničkog tunela u Ulice Tadeuša Kašćuška. Autori projekta smatraju da bi bilo pogrešno izmestiti tramvaj, jer je njegova trasa funkcionalna. Posetioci koji dođu tramvajem imali bi direktnu vezu do Beton hale i reke kao i do Kalemegdana. Gradnja objekata planiranih ovim idejnim rešenjem koštala bi oko 25 milioan evra. Proračun pokazuje da cena kvadrata ne bi prelazio 1.000 evra.Međutim, najpre treba rešiti imovinske probleme, izmeniti plan detaljne regulacije. Projektovanje će potrajati godinu dana, isto toliko će trajati dobijanje dozvola. Za najmanje četiri godine ta rečna kapija grada mogla bi da zasija.

ESTETSKA RASVETA NA GEJZIRU KRASI SAVSKO JEZERO

Vodeni gejzir na Savskom jezeru, koji predstavlja jedan od simbola Ade ciganlije dobio je novo dekorativno osvetljenje. Javno preduzeće „Ada ciganlija“ postavilo je novu rasvetu koja u noćnim satima osvetljava gejzir u četiri različite bolje. Osvetljenje je usklađeno sa radom pumpi za vodu, a boje se menjaju u zavisnosti od strane sveta na koju pada slap vode. Na četiri strane sveta oko vertikalnog stuba gejzira raspoređene su četiri boje, tako da slap vode menja boju od zavisnosti od toga sa koje strane sveta duva vetar, odnosno gde pada voda. Ovo je prvi vodoskok te vrste u svetu čija rasveta funkcioniše po principu promena u prirodi. Na osnovu boje gejzira, moguće je odrediti pravac duvanja vetra u Beogradu. Tople boje kakve su žuta i crvena aktiviraju se kada slap vode pada na jugoistok i jugozapad, dok su plava i zelena rezervisane za severoistok i severozapad. Reč je o najsavremenijem i ekološkom led - osvetljenju koje predstavlja vetski trend i koristi se u većini svetskih gradova. Pored toga što je minimalna potrošnja struje, ovaj tip rasvete znatno duže traje od uobičajenih tehnoloških rešenja. Inače, vodeni gejzir visine 60 metara, predstvalja zaštitni znak Savskog jezera, a pored estetskog ima i ekološki značaj, jer doprinosi pročišćavanju vode u jezeru. Uvođenjem dekorativnog osvetljenja, vodoskok predstavlja svojevrsnu atrakciju Beograda, koja privlači mnoge, kako strane, tako i domaće turiste.

ADA CIGANLIJA DOBILA „PLAVU ZASTAVU“

( 25. 07. 2012.) Fondacija za edukaciju u oblasti životne sredine dodelila je Adi Ciganaliji priznaje “Plava zastava“ za kvalitet plaže Savskog jezera. Time je ovo beogradsko izletište svrstano u najlepše plaže i marine sveta. Odluka Fondacije utoliko je značajnija, jer je „beogradsko more“ postalo prvi laureta iz Srbije kome je ukazana ova čast. Prestižno priznaje je potvrda da su napori da se ispune najviši standardi u pogledu kvaliteta isplativi i da Srbija i Beograd imaju plažu po svetskim merilima. „Plava zastava“ je međunarodni ekološki program zaštite životne sredine mora, jezera i priobalja, čiji je cilj održivo upravljanje vodama i obalnim pojasom. Za ovo obeležje mogu da se prijave plaže i marine, koje ispunjavaju stroge kriterijume i međunarodne standarde o kvalitetu vode u skladu sa direktivama Evropske unije.

Intelektualni vlasnik „Plave zastave“ i međunarodni rukovodilac ovog progarama je Fondacija za edukaciju u oblasti životne sredine sa sedištem u Kopenhagenu, koju je osnovao Evropski savet 1981. godine. Ovo telo dostavlja kandidatima upitnik od 32 pitanja sa 243 potpitanja. Od odgovora na njih zavisi da li će Fondacija uvrstiti određenu plažu ili marinu u svetsku elitu. To što je u klubu najboljih završila i Ada Ciganlija ne znači da će na „beogradskom moru“ sedeti skrštenih ruku. Naprotiv, jednom zadovoljen kvalitet Fondacija podrvrgava stalnoj proveri u narednih godinu dana, kad se procenjuje da li kupalište može da zadrži „Plavu zastavu“. Ako plaža ili marina prekrše samo jedan kriterijum, Fondacija može da odluči da oduzme priznanje trajno ili privremeno. Ada Ciganlija podnela je kandidaturu za dobijanje „Plave zastave“ u junu 2011. godine. U javnosti je pominjano da bi iz Srbije mogli da konkurišu još i zemunski „Lido“, novosadski „Štrand“ i marina u Apatinu.

GOLF – IGRA ALI I PROFIT

Golf nije samo igra bogatih, to je i izuzetno unosan posao, koji, tamo gde je rasprostranjen, popriličnim sredstvima puni budžete tih zemalja. Posle višedecenijske pauze, ovaj sport i u Srbiji dobija sve više poklonike za šta su zaslužni i novosagrađeni golf tereni u Beogradu u skladu sa visokim svetskim standardima. Izgradnja golf terena sa pratećim sadržajima je ulaganje koje može doneti veliku zaradu, ali i koje je jedan od uslova za pridruživanje razvijenoj Evropi. Srbija raspolaže sa dva terena za golf - na Adi Ciganliji i u Žablju, pored Novog Sada. Reč je o terenima sa po 9 rupa, dok je za potrebe međunarodnih takmičenja potreban teren sa najmanje 18 rupa. Kvalitetni golf tereni imaju 27, pa i 36 rupa, što igračima pruža dodatno zadovoljstvo. Za investiranje u golf terene u Srbiji, ipak, ima zainteresovanih.Firma "BiS - Reciklažni centar" i bivši reprenzentativac Jugoslavije u karateu Zoran Gajić, svetski odbojkaški stručnjak i osvajač Olimpijskog zlata, planiraju da u okolini Pančeva izgrade golf terene. U planu je izgradnja golf terena u Bečmenu, nedaleko od Beograda, koja bi mogla da krene 2012. ili 2013. godine. Investitor golf kompleksa ”Oaza” u Bečmenu, američko-austrijsko-izraelski konzorcijum „El golf”, uknjižio je pravo zakupa na 300 hektara poljoprivrednog zemljišta, čime su otklonjene prepreke za gradnju terena.Na jesen sledeće godine očekuje se polaganje kamena temeljca za prvi profesionalni teren sa 18 rupa koji će projektovati Piter Haradin, najpoznatiji svetski arhitekta igrališta za golf. Projektom je predviđeno da na 110 hektara budu sportski sadržaji, a na 190 hektara stanovi i prateći sadržaji. U tom stambenom kompleksu sa vilama, kućama i stanovima bi trebalo da živi 25.000 stanovnika. Nekretnine će biti namenjene prvenstveno poslovnim ljudima koji žele da se presele u miran kraj okružen golf terenom i veštačkim jezerom.

Prestonica bi u budućnosti samo od nadoknade za uređenje građevinskog zemljišta inkasirala stotinak miliona evra, a imala bi i 25.000 evra mesečnog prihoda. Na račun opštine svakog meseca od nadoknade za korišćenje građevinskog zemljišta bilo bi uplaćivano više od 100.000 evra. U kompleksu “Oaza”, kada bude završen, biće otvoreno hiljadu radnih mesta. Drugi golf teren nalazi se nadaleko od Žablja. Golf centar je na desnoj obali Tise, Udaljen 10 kilometara od Zrenjanina, 30 kilometara od Novog Sada i oko 80 kilometara od Beograda. Prostire se na površini od 45 hektara uredjene travnate površine, a u okviru kompleksa je golf teren sa devet polja dužine 2.700 metara i takozvani Drajving rejndž sa devet uredjenih i opremljenih trenažnih boksova. U planu izgradnja hotelsko - apartmanskog kompleksa sa četiri zvezdice u kojem bi bilo 100 ležajeva, spa centar i garaže, kao i 30 luksuznih apartmana. Uz to, plan obuhvata i izgradnju devet novih rupa, čime bi bio ispunjen preduslov za organizaciju medjunarodnih turnira čime će biti ispunjeni svi infrastrukturni preduslovi za medjunarodnu afirmaciju Golf centra. Do sada su urađena tri terena, ostalo je još šest, a u planu je i postavljanje bungalova.

Na Adi Ciganliji 2002. godine ponovo je osnovan Golf klub Beograd i sagrađen raskošan teren na 35 hektara sa devet rupa, po svim svetskim standardima. Prvi golf klub u Beogradu, na Košutnjaku osnovan je 1936. godine, na inicijativu kneza Pavla Karađorđevića i zadovoljavao je najviše standarde ovog sporta. Tokom svih tih decenija, golf je prestao da bude sport za elitu i postao je dostupan i običnim ljudima. Golf su igrali još stari Rimljani, istina sa nešto drugačijom opremom, kožnom loptom, a štap, koji su zvali paganika, bila im je grana ubrana sa drveća. Ovoj igri nisu odoleli ni srednjovekovini Francuzi i Holanđani, ali prava postojbina golfa kakav svet danas poznaje je Škotska. Sredinom 15. veka veliki broj Škota toliko je bio opsednut igrom da su zanemarili vojni trening koji je bio obavezan kako bi se zaustavili nadirući Englezi pa je tadašnji kralj morao da ga zabrani. Škoti su razvili ovu igru, odredili opremu za golf, izgled terena, postavili standarde i temeljna pravila igre i proširili je po čitavom svetu. Verovatno prvi golf klub u istoriji je „Honourable Company od Edinburgh Golfers“, osnovan 1744. godine u Edinburgu. Standardi partije na 18 rupa postavljeni su u Sent Endrjuz klubu u 16. veku, koji i danas slovi za golferski Jerusalim u koji se odlazi kao na hodočašće. Pravu ekspanziju golf je, ipak, doživeo u prvim decenijam 20. veka u SAD, jer su golferi u ovom sportu videli sjajnu šansu za dobru zaradu. Događaji koji su usledili itekako su im dali za pravo. Danas se procenjuje da širom planete 25 miliona ljudi na 15 hiljada terena pokušava da sa što manje udaraca ubaci lopticu u onih 18 rupa.

JEZERA BEOGRADA

( 24.08.2012.) Srbiji je bogata vodama, ali joj nedostaju melioracioni sistemi. Kad su vodeće svetske institucije pozvale na rigoroznu zaštitu i pažljivo čuvanje vodenih resursa, čak proglasile i godinu zaštite voda u svetu, vlasti u Beogradu su shvatile da je krajnje vreme da se ozbiljnije pozabave problematikom voda od njene zaštite do većeg korišćenja postojećih resursa, ali i otkrivanjem novih. Beograd je nikao na ušću jedne od 36 vaseljenskih reka, u jednoj od četiri rajske, a raspolaže i malom Topčiderskom rekom i nikad tokom istorije nije morao da vodi računa o njima. Tridesetih godina devetnaestog veka Beograđani su lovili patke, tamo gde se danas nalazi stari kraljev dvor. U vreme turske vladavine, grad se snabdevao vodom iz Bulbuderskog i Mokroluškog potoka, kroz zidane vodovode, đerize, na čijim su uzvišenijim tačkama Turci dizali kule, rezervoare, zvane terazije. Po njima se i danas zove centar Beograd.

Duboko pod zemljom srpske prestonice nalaze se ostaci antičkog grada, zatim građevina despota Stefana Lazarevića, turskih vezira i austrijskih inženjera. Ono što se danas naziva „starim gradom“ staro je tek nešto manje od dvesta godina. U tom međuvremenu, Beograd se prelio preko zidove tvrđave u kojoj je rođen, pa danas sa severa na jug, zauzima preko osamdeset kilometara. Kupači na Adi Ciganliji ne znaju da tamo ima još dva jezera - Ada Safari, otvoren za posetioce i Taložnik, koji služi za filtriranje vode i gde su sve poste strogo zabranjene.

Na putu prema Sremčici, nalazi se Rakina bara, jedino kraško jezero u Šumadiji. Reč je o lepom jezercetu na samom obodu Železnika, koje je, na žalost zaboravljeno od gradskih vlasti, iako postoje planovi za revitalizaciju njene vode. Na području Sremčice postoje još dva kraška jezera : Stanina bara i Ciganska bara, koja su davno presušila. Međutim, u Barajevu na jezeru Duboki potok voda je bistra, uređena je plaža, parking i prilazi restoranu i prodavnici. Davnim urbanističkim planom bilo je predviđeno da Rakina bara sa Adom Ciganlijom i Košutnjakom predstavlja objedinjenu turističku ponudu Čukarice.

Mnogo bolja situacija je u Lazarevcu gde su napravljeni veštački gejziri, tuševi, svlačionice i restorani, osvetljenje i muzika, tobogani, sportski tereni, staze za šetanje, plato za kulturna dešavanja. Nisu zaboravljeni ni ribolovci, pa je teren za pecanje sa druge strane ograde u Straroj Ogači. Voda više podseća na dugačak kanal sa spontano izgrađenim mestima za pecanje. Ova dva jezera nisu jedina u Lazarevcu. Postavljanjem veštačkih brana nastalo je jezero u Cvetovcu i nekoliko manjih na potezu Vreoca i Rudovaca. Nalaze se u dolinama potoka, okružena šumama i namenjena sportskim ribolovcima i izletnicima. Pored njih, postoje i Rabrovac, Markovac, Trešnja, Bela reka, Pariguz, Besni fok. U podavalskom naselju Zuce, postoji malo jezero, koje se nalazi u krugu kasarne Vojske Srbije, pa mu je nemoguće prići bez posbene dozvole.

Teško je očekivati da sva beogradska jezera budu uređena kao Savsko, ali je krajnje vreme da se učini prvi korak. Beograd poseduje veliko vodno blago u rekama i jezerima i treba da se prema njemu odnosi s dužnim poštovanjem. Tim pre, ako se samo podseti koliko postilaca u svetugodišnje ostasne bez daha pred ekstravagantnim graditeljskim poduhvatima Dubaija i Abu Dabija. Ovi emirati su, naime, silne pare i trud potrošili na izgradnju fabrika za desalinizaciju morske vode i dovlačenje ledenih bregova sa Antartika. A Beograd bašte i ulice gradova umiva vodom za piće. Njegova jezera su ušteđevina koju treba da se sačuva budućim generacijama.

HIPODROM U NOVOM „ODELU“

Beograd je dobio hiporom na mestu današnjeg hotela „Metropol“ 1863. godine, a na Carevu ćupriju trkalište je premešteno 1920. godine. Rekorda broj posetilaca zabeležen je 1989. godine, kad je 10 hiljada gledalaca prisustvovalo kasačkom derbiju. Poslednje veće renoviranje hopodroma bilo je pre više od tri decenije. Modernizacijom trkačke staze, hipodrom je potpuno dobio novi izgled. Nova era beogradskog hipodroma započela je postavljanjem mehaničkog semafora prve u nizu inovacija kojim će ovom novom sportskom objektu površune 24 hiljade kvadrata biti vraćen stari sjaj. Planira se izgradnja ograde, barijere, štala, tako da će trkalište ponovo postati dostojno tradicije duge bezmalo pola veka. Barijera će biti dugačka 1.500 metara i okruživaće galopsku stazu. Reč je o prostoru u koji džokeji izvode grla uoči trke da ih gledaoci odmere pre nego što se upute na stazu. Izrada je poverena francuskom proizvođaču, koji je pobedio na tenderu, a radove finansira Ministarstvo omladine i sporta. Ostali projekti biće realizovani novcem iz gradske kase, a odnose se na opremanje bunara, izgradnju prijemnog boksa i nove štale. Da se staze ne bi prale pijaćom vodom, u saradnji sa stručnjacima, prokopan je bunar dubok 40 metara. Voda je pitka i zoohigijenski ispravna, ali nije u sistemu vodovoda. Dosadašnji boks biće zaamenjen novim, savremenim, a stara kovačnica biće preuređena u štalu u kojoj će, posle mnogo godina, ponovo proraditi škola jahanja, kao i terapijsko jahanje. U 2012. godini biće raspisan javni poziv za natkrivanje tribine na osnovu originalnih nacrta iz 1924. godine, što će uštedeti novac za izradu projekta. Argumenti u prilog reafirmacije beogradskog hipodroma dobijaju na težini ako se uzmu u obzir statistički podaci koji pokazuju da sve više gledalaca dolazi na nedeljne trke.

MODERNIZACIJA HIPODROMA

Na Carevoj ćupriji radovi traju već četiri godine, a preuređeni Hipodrom otvoriće vrata za posetioce, koji će uskoro sedeti na novoj tribini. Obnova centralne tribine na Beogradskom hipodromu, koja je izgorela 2000. godine, trebalo bi da bude urađena po uzoru na onu iz 1920. godine, za koju su sačuvani projekti. Grad će uz relativno mala ulaganja dobiti kapitalni objekat za sportske, kulturne i društvene manifestacije. Zamenjena je dotrajala drvena ograda oko galopske staze, nabavljen je semafor, uveden video nadzor i počela je izgradnja spoljnih boksova za gostujuća grla. Oko celog Hipodroma postavljena je zaštitna ograda. Pokretanjem sopstvenog sistema za navodnjavanje, sad su u mogućnosti da se iz dva bunara zaliva više od 240 hektara staza i travnatih površina. Na taj način godišnje može da se uštedi i do milion i po evra. Prestankom korišćenja pitke vode u tehničke svrhe rasterećen je gradski vodovod za potrošnju veličine jednog naselja. Ovogodišnja sezona konjičkih trka otvara se 16. aprila, a za posetioci je pripremljen bogat takmičarski program. Neke od pratećih manifestcija, koje su bile organizovane prošle sezone, poput izložbe „oldtajmera“, jahanja ponija ili vožnje fijakerom, neće izostati ni ove godine. Međutim, i dalje je neizvesno kad će ljubitelji konja moći da bace i pokoju opkladu. Za dugoročni procvat ovog sportskog objekta potrebno je obnoviti i osvetleti stazu. Na Carevoj ćupriji ne kriju da bi voleli da se ugradi posebna staza za sve vremenske prilike, što bi omogućilo dužu sezonu i u toku zime. Za takve kapitalne poduhvate potreban je strateški partner i to iz inostranstva za šta bi u budućnosti trebalo da se pobrinu gradske vlasti.

ADA HUJA - NOVA OAZA I MESTO ZA ODMOR

(24.07.2012.) Ada Huja nekadašnja zvanična deponija za komunalni otpad, a potom decenijama divlje odlagalište šuta, preobražava se u mesto za rekreaciju i odmor. Deo poluostrva već je uređen, a opštinske vlasti Palilule imaju ambiciozne planove. Prvo što planiraju da urade je uređenje šetališta u blizini obaloutvrde. Već su izgrađeni trim staza, parkići za decu, keltska kuća, zelene površine.... Taj deo je i osvetljen i to solarnim osvetljenjem. Ada Huja je postala izletište žitelja Višnjičke banje i Karaburme, a uskoro bi trebalo da postane i mesto za odmor svih sugrađana. Planira se izgradnja parkinga, koji će biti udaljen pedesetak metara od šetališta tako da će biti zabranjen ulaz automobila. Plan je da se parče po parče Ade Huje oplemenjuje. Prvo što je u planu je da se na špicu Ade Huje izgradi pristanište za čamce. Na tom delu ade nema obaloutvrde i za njegovo uređenje je potrebno dosta strdstava. Kad projekat bude realizovan, svim zaljubljenicima u reku biće omogućeno da pristanu, privežu čamac i borave na Adi Huju. U blizini takozvanog Supernatural parka, planirana je izgradnja biciklističke staze kako bi se spojili park sa teniskim terenima, koji postoje na Adi, a zatim i sa šetalištem a ovi planovi mogli bi da se ostvare u narednih godinu, dve dana.

Cilj je da ustanova kulture Palilula postane centar kulturnih događanja ne samo palilulskih, da se završi petlja na pančevačkom mostu. U toku je izgradnja, škole u Višnjičkoj banji i u Ovči, kao i da se naprave ili da se proširi postojeće obdanište u Krnjači i da započne izgradnja kanalizacione mreže u Krnjači. Reč je o ogromnom projektu, ali sa izgradnjom crpne stanice stvaraju se uslovi da počne rešavanje ovog pitanja. Prioritet je izgradnja domova zdravlja u Kotežu i Borči. Na Adi je, pored restorana, „Carska hota“, izgrađen je i prvi fitnes park i trim staza u dužini od oko 1.800 metara. Na Adi je i karting klub, a sve su posećeniji i teniski tereni. U vlasništvu opštine su četiri teniska terena sa šljakom i jedan betonski. Na delu dunavske obale, nasuprot ukotvljenih barži, nikli su kafići nalik onima na Adi Ciganliji.

TAŠMAJDAN POTPUNO OBNOVLJEN

(20. jun 2012.) Prošle godine rekonstruisan je Tašmajdanski park, jedan od simbola Beograda, koji ima veliki značaj za mnoge generacije stanovnika srpske prestonice. Tašmajdan je oduvek bio omiljeno dečije igralište, šetalište za zaljubljene, kao i mirna oaza za penzionere. Ideja je bila da se obnovom Tašmajdanskog parka posebno istaknu njegova istorijska i kulturna obeležja, a da se istovremeno uvedu i novi sadržaji po ugledu na parkove u svetskim prestonicama. Park je zadržao osnovni izgled, sa elementima po kojima je bio prepoznatljiv, a renoviranjem su dodati i novi sadržaji. Tako su izgrađena tri velika moderna dečija igrališta sa specijalnom podlogom od gume, debljine 6 centimetara, čime je povećana bezbednost i stvoreni uslovi da mogu da ih koriste i deca sa posebnim potrebama. Postavljene su potpuno nove sprave, poput penjalice u obliku mreže, klackalica, ljuljaški u obliku životinja.

U parku se nalazi fitnes centar na otvorenom, koji obuhvata trim stazu u dužini od 500 metara i podlogu od gume sa 17 najmodernijih sprava za vežbanje. Za posetioce koji žele samo da šetaju na raspolaganju je više staza. Glavna staza je površine oko pet hiljada kvadratnih metara, izgrađena je od granita i okružuje centralnu aleju sa cvećem, dok su pomoćne staze ukupne površine 9.500 kvadratnih metara. Postavljeno je i preko 200 novih klupa za odmor, kako bi ljubitelji prirode mogli da uživaju u lepoti parka. Obnovljeni su i cvetni aranžmani, a staza koja vodi do crkve Svetog Marka izgleda kao tepih šarenih boja. Penzioneri su takođe, dobili svoj kutak. To je prostor gde se nalazi veliko šahovsko polje, a postavljen je i mali paviljon poluzatvorenog tipa gde će povremeno biti letnja ambulanta kako bi se obavili osnovni lekarski pregledi, kao što je kontrola krvnog pritiska ili šećera u krvi. Građani sa kućnim ljubimcima moći će da nesmetano šetaju i igraju se s njima u posebno ograđenom delu, gde su postavljeni i rekviziti za životinje.

Možda najlepši deo obnovljenog Tašmajdanskog parka je kaskadna muzička fontana, koja je izgrađena od granita, a spušta se od centralnog dela prema Beogradskoj ulici. U nju je ugrađena savremena elektronska oprema, koja omogućava da ritam vodoskoka i svetlosni efekti budu usklađeni sa ritmom muzike. Posebna pažnja posvećena je osvetljenju parka, kako bi Beograđani mogli tu da borave do duboko u noć. Za osvetljenje pešačkih staza i igrališta postavljeno je 156 posebno dizajniranih stubova sa svetiljkama, a efektno je i osvetljenje mnogobrojih skulptura koje su postavljene u toj zelenoj oazi. Takođe i zgrada Seizmološkog zavoda, izgrađena 1909. godine, delo srpskog arhitekte Momira Korunovića, dodatno je osvetljena.

Na prostoru današnjeg Tašmajdanskog parka nekada se nalazio kamenolom i odatle potiče i ime tog dela grada, jer na turskom jeziku „taš“ znači kamen, a „majdan“ mesto gde se vadi kamen. Od tog kamena pravljeni su sarkofazi. Tašmajdanske pećine, nedavno otvorene za javnost, svedoci su burne istorije Beograda od pre dve hiljade godina, od vremena kada su grad osvajali Kelti, Rimljani, pa preko okupacije od strane Otomanskog carstva, Austro-Ugarske monarhije, Nemačke, do današnjih dana. Za vreme opsade Beograda 1806. godine Karađorđe je na tom prostoru podigao logor, a katakombe su služile kao skladišta municije, dok su tokom Drugog svetskog rata bile korišćene i kao sklonište. Pećine, koje se nalaze ispod površine Tašmajdanskog parka, su oduvek izazivale veliko interesovanje, jer se smatra da kriju mnoge tajne. Tu su prolazili vodovodi, a građene su i kripte i riznice. Kompleksi podzemnih hodnika građeni su da mogu da prime i do hiljadu vojnika, dok je prolaz u blizini bazena mogao da omogući ulazak kamiona sa municijom i ostalom robom.

Na Tašmajdanu se nalazi crkva Svetog Marka, koja je prvobitno sazidana 1835. godine, na mestu gde je pet godina ranije pročitan Hatišerif o priznavanju političke samouprave Srbije u okviru turske imperije i berat kojim je knez Miloš dobio tu titulu. Crkva je srušena prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine. Nedaleko od tog mesta već je bila izgrađena nova crkva, koja danas nosi ime Svetog Marka. U njenoj blizini smeštena je Ruska crkva Svete Trojice izgrađena 1924. godine, u periodu koji je obeležio dolazak velikog broja ruskih emigranata u Srbiju, posle Oktobarske revolucije. Na obodima Tašmajdanskog parka nalaze se i zgrada Glavne pošte, sazidana daleke 1934. godine, koja i danas predstavlja jedno od najlepših zdanja prestonice, zatim sportski centar, ali i čuvene kafane „Madera“ i „Šansa“.

OBNOVA STADIONA TAŠMAJDAN

(01.08.2012.) Radovi na obnovi stadiona „Tašmajdan“ stigli su na pola puta, a sjaj ovom kultnom mestu Beograđana, zvanično otvorenom pre šest decenija, biće u potpunosti vraćen krajem 2012. godine. Na velikom terenu, okruženom sa 7.500 mesta, koliko će ih biti na tribinama, posetioce će, posle više decenija, dočekati novo klizalište. Kad grane sunce, zameniće ga tereni za košarku, rukomet, odbojku, tenis, mali fudbal i pista za vožnju rolera. Srcu objekta i ubuduće će biti ostavljeno za održavanje koncerata, gde će moći da se okupi najviše 10.500 gledalaca. Krova neće biti, jer bi, prema procenama, za postavljanje takve konstrukcije bilo potrebno oko 25 miliona evra.

Na gradilištu oivičenom Tašmajdanskim parkom radovi traju već deset meseci. Popunjene su rupe u zidovima i sprovedene instalacije, a očekuje se i uređenje sistema grejanja, klimatizacije i hlađenja. Blistaju tribine koje su pripremljene za kamene obloge. Srušena je i kultna diskoteka „Bus“, poznata i kao „Mistik“. Posle rekonstrukcije stadiona u Ilije Garašanina, u potpunosti će biti sačuvan izvorni autorski koncept iz 1954. godine, jer je objekat pod zaštitom gradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Za obmovu je iz kase Grada odvojeno 700 miliona dinara. Završeno je ulepšavanje tri rasvetna struba, a glancaju se svlačionice i etaži, gde se skladišti oprema za led. Takođe, se razrađije i plan zaštite velike stene, koja razdvaja park od stadionskog kompleksa. Sa tog ostatak Panonskog mora uporedo treba da bude uklonjeno i divlje rastinje. Ispod restorana „Šansa“, biće izgrađen novoi potporni zid, a biće postavljena nova ograda na tribinama i oko stadiona, kao i kod svih ulaznih vrata.

Svaki sektor gledališta imaće prilaz i sanitarni čvor, prilagođen i osobama sa posebnim potrebama. Eksterijer će krasiti nova fasada, izvedena u prirodnom i veštačkom kamenu. Očekuje se i uređenje prilaznih platoa kompleksu, uz pristupne saobraćajnice, parking prostor i savremeni mobilijar. Jedan od ulaza sa biletarnicom biće iz Aberdareve, dok će prolaz iz Ilije Garašanina biti osposobljen za dostavna i protivpožarna vozila. U bogatoj istoriji stadiona „Tašmajdan“ održani su i veoma zanimljivi događaji, poput španske koride i automobilske fudbalske utakmice popularnim „fićom“, kao i na desetine nezaboravnih koncerata.Od brojnih sportskih manifestacija pažnju zaslužuje Evropsko prvenstvo za košarkašice održano 1954. godine, prvo Svetsko prvenstvo u rukometu za žene, kad je Jugoslavija osvojila bronzanu medalju 1957. godine. Godinu dana pre, 1956. teniska reprezentacija igrala je na „Tašmajdanu“ mečeve „Dejvids“ kupa. U periodu od 1953. do 1977 Stadion se najviše koristio za hokej na ledu.

U BEOGRADU TRI OLIMPIJSKA BAZENA

Rekonstruisan Tašmajdanski park dobio je najmoderniju rasvetu, sistem za zalivanje i video nadzor. Takođe, izgrađene su staze za trčanje sa spravama za vežbanje što je posebno obradovalo rekreativce, a deca se raduju izgradnji dva nova dečijia igralištima, koja su opremljena spravama kako za mlađu tako i za staraju decu. U obnovljenom Tašmajdanskom parkumogu da se održavaju i kulturne manifestacije. Jedno je sigurno da su iz ove lepe zelene oaze proterani četvorotočkaši. Beograđani mogu da računaju i na još tri bazena, čime bi se povećao broj mesta za rekreaciju žitelja glavnog grada. Osim „Banjice“ i „Taša“, Beograđani nemaju druge bazene olimpijskih razmera, a oni su prvenstveno namenjeni sportstima. Ostali bazeni su skromnijih kapaciteta – „Pinki“, odgovaraju samo onima koji žive u kraju „Banjica“ i „ Košutnjak“ ili „vape“ za rekonstrukcijom poput „Difa“. Sportski centar „Tašmajdan“ predastavlja montažni balon preko otvorenog basena čime se dobija još jedan objekat za kupanje. Za kupalište SRC „Milan Gale Muškatirović“ opština Stari grad je izdvojila 300 miliona dinara. Veliki bazen je olimpijskih razmera, a na bazenu za decu biće i elementi akva parka. Svi bazeni biće dostupni osobama sa posebnim potrebama.Posle dvodecenijske zapuštenosti novo lice dobija i bazen „11 april“ na Novom Beogradui. Broj postojećih bazena u Beogradu, uz Adu ciganliju, dovoljan je samo tokom letnje sezone.

JUBILEJ BEOGRADSKE ARENE

Preduzeće Arena Beograd proslavlja petogodišnjicu aktivnog rada brojnim sportskim i kulturnom manifestacijama. Jedan od novijih i najsavremenijih objekata u Evropi, Beogradska arena počela je s radom 2006. godine, a zahvaljujući multifunkcionalnoj strukturi i dizajnu, u njoj su organizovani različiti događaji. Pod njenom kupolom održana su brojna sportska takmičenja, poput Univerzijade, Evropske olimpijade mladih, Dejvis i Fed kup, svetsko prvenstvo u karateu, evropska prvenstva u džudou i stonom tenisu, finale svetskog kupa u odbojci, utakmice KK Partizan u Evroligi, zatim, koncerti Hoze Karerasa, Monserat Kabalje, Hulia Iglesijasa, Erika Kleptona, Eltona Džona, Džoa Kokera, Leni Kravic, Rijane, Stinga, Šakire. Prostor Arene se često pretvarao u sajmove, ugošćavao razne konferencije i bio mesto za porodičnu zabavu, poprimajući izgled praistorije kroz „Šetnju sa dinosaurusima“, ledenog doba, kroz razne predstave najboljih svetskih produkcija na ledu ili „cirkuskog šatora“. Najpoznatiji evropski muzički festival “Pesma evrovizije“ doveo je izvođače i fanove iz cele Evrope u Beogradsku arenu. U proteklih pet godina, Arena je stasala u lidera na ovim prostorima u organizaciji i promociji velikih događaja i postala prepoznatljiva kako u zemlji tako i u inostranstvu. U Areni je dosad održano preko 200 događaja, od čega 38 sportskih, 131 muzički događaj, 19 zabavnih i 16 događaja različitog tipa. Svim ovim događajima prisustvovalo je više od 3.5 miliona ljudi.

Odluka o gradnji „Beogradske arene“ doneta je pre dve decenije kada je FIBA naložila Beogradu da za potrebe Svetskog prvenstva u košarci izgradi moderan sportski objekat. Dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije, rat, sankcije i hiperinflacija, odložile su gradnju. Izgradnjom je nastavljena 1998. godine, ali već naredne je obustavljeno zbog NATO bombardovanja Srbije. Prvi sportisti ulaze u to zdranje 2004. godine, kad je pred 20 hiljada ljudi odigrana utakmica državne reprezentacije u košarci i američkih NBA zvezda. Dve godine kasnije, zgrada je tehnički potpuno završena i počinje da funkcioniše kao preduzeće „Arena Beograd“. Kompleks „Beogradska arena“ visine 36 metara, obuhvata veliku dvoranu, malu salu i parking sa 791 mestom za automobile. Velika dvorana je površine 48 hiljada kvadratnih metara u šest nivoa, a kapacitet joj je od 18.376 do 22 hiljade posetilaca. Raspolaže sa 70 luksuznih loža, koje mogu da prime 860 posetilaca. Godišnje „Arenu“ poseti između 600 i 800 hiljada ljudi, a po događaju zapošljava od 500 do dve hiljade radnika. Dosad je održano 126 muzičkih spektakla i oko 40 sportskih utakmica. Troškovi održavanja „Beogradske arene“ su izuzetno visoki. Računu za utrošenu električnu energiju i vodu, zatim troškovi za grejanje i fizičko - tehničko obezbeđenje dostižu 75 hiljada evra mesečno. Menadžment „Arene“ je doneo odluku da obogati komercijalne sadržaje, a zakup dvorane na jedna dan kreće se od 7.500 do 25 hiljada evra. Otvorena je jedna od najmodernijih teretana u ovom delu Evrope, a postoji mogućnost zakupa VIP lože, saune, press centra, a u planu je i projektovanje „slane sobe“ i luksuznog restorana.

NOVO “ODELO” ZA MARAKANU

Na mestu stadiona “Crvena zvezda”, Beograd bi uskoro mogao da dobije novi veliki fudbalski stadion, u okviru šireg stambeno - poslovno - komercijalnog kompleksa. Reč je o ambicioznom projektu čuvenog portugalskog arhitekte Maria Sua Kaja, koji je na završnoj Beogradskoj nedelji dizajna predstavio ovaj projekat, zahvaljujući podršci ambasade Portugalije. Prema projektu, novi stadion imao bi 50 hiljada mesta, a njegova izgradnja bila bi gotovo besplatna, pošto bi sve nekretnine, koje se nalaze u okviru kompleksa, bile dovoljne da se ti troškovi pokriju. Preko starog stadiona bio bi sagrađen novi, a stari bi se rušio deo po deo. Projekat podrazumeva veoma zanimljivu dinamiku prostora, zgrade različite visine i otvoren javni prostor sa dosta zelenila. Predviđena je i izgradnja “trga” na zatvorenom, između stadiona i predloženog šoping centra, što bi posetiocima omogućilo da se okupljaju tokom cele godine, kako leti tako i zimi, a prostor bi mogao da se koristi i za prodavnice, kafeterije, restorane, ali i za organizovanje izložbi i različitih performansi. Ulični nivo stadiona bio bi predviđen za fitnis centar, kliniku, spa centar, prodavnice kao i ulaze na stadion. Predviđena je i izgradnja hotela za turiste poslovne ljude i timove u gostima. Na krovu šoping centra nalazila bi se javna terasa na koji bi molo da se uđe iz samog centra. Krov stadiona bio bi pokriven solarnim panelima, čime bi bile zadovoljene potrebe stadiona za strujom, dok bi krov mogao da se koristi i za sakupljanje kišnice za prskanje trave na terenu i zelenih površina u kompleksu. Svi objekti bili bi međusobno povezani u dobro uređenu i finansijski stabilnu celinu.Površina budućeg kompleks iznosi 343 hiljade kvadrata od kojih na stadion otpada od 120 hiljada, šoping centar 75 hiljada, poslovne zgrade 95 hiljada, hotel 16 hiljada i stambeni prostor 42 hiljade kvadrata.

ATLETSKI CENTAR NA BANJICI

(30.maj 2012.) Na prostoru Vojne akademije u beogradskom naselju Banjica počinje izgradnja atletske sportske dvorane, prve te vrste u Srbiji i regionu. Vrednost kompletne investicije iznosi 4,5 miliona evra. Površina dvorane je 7.200 metara kvadratnih i imaće sve potrebne prateće sadržaje. Nosiće ime „General Svetomir Đukić“, po osnivaču Srpskog olimijskog komiteta i koristiće je civilna i vojna lica. Jedan od planova za budući razvoj sistema odbrane i sporta u Vojsci Srbije je da profesionalni sportisti mogu da postanu profesionalni pripadnici Vojske Srbije i da budu uključeni u obuku ostalih pripadnika vojske. Ti planovi su u skladu s procesom reforme sistema odbarne. Novi objekat imaće ogroman značaj i za treninge i takmičenja tokom zimskog perioda. Dvorana će biti građena u skladu s propisma Svetske atletske federacije, koja je podržala izgradnju objekta, a cela dvorana biće završena do kraja 2013. godine. Atletska dvorane imaće četiri kružne staze i osam unutrašnjih, što je u skladu s pravilima Svetske atletske federacije, kao i tribine za 1.000 navijača.

STADION NA KROVU ŠOPING CENTRA

( 25.maj 2012.) Beograd će do kraja 2012. godine dobiti novi tržni centar, gde će biti zastupljen i poznati brend „ HiM“, a na krovi će imati i fudbalski stadion.Ovaj nesvakidašnji sportsko - poslovni kompleks smešten je na prostoru nekadašnjeg stadiona FK Voždovac i biće svojevrsna turistička atrakcija, jer u celoj Evropi postoje samo dva slična. Objekat će imati četiri nivoa, od kojih će prva tri biti poslovni prostor. U prizemlju će se nalaziti hipermarket, kao i uslužbni objekti, poput banke, pekare, apoteke i kozmetičke radnje. Prvi sprat je namenjen modi, na drugom će biti zastupljna elektronika i proizvodi za decu, a na trećem spratu, pored stadiona, nalaziće se poznati brendovi brze hrane, velika terasa, kao i bioskopski kompleks. Posebna poslastica biće odlazak na fudbalske utakmice, s obzirom da se stadion nalazi trećem spratu i dizajniran je u skladu sa savremenim standardima zaštite životne sredine, koje je propisala UEFA. Dizajn i oblik omogućavaju idealne uslove za održavanje sportskih događaja, kao i izuzetno zanimljiv doživljaj za gledaoce. Praćenje mečeva biće prava atrakcija, jer ovakav teren ne postoji ni na jednom drugom mestu u južnoj Evropi, sa tribinama kapaciteta 5.000 gledalaca. Kompletan kompleks biće jedinstven ne samo po stadionu na vrhu, već i kapacitetu. Ukupna površina iznosiće 74.600 kvadrata, uključujući i dva podzemna nivoa. Šoping centar gradi austrijska kompanija „Kremer i Vagner i Ilmajler“, koja uspešno posluje u Hrvatskoj, Sloveniji, BIH i Rumuniji. Poseduju više od 800 hiljada kvadrata prodajnog prostora sa širokom lepezom poznatih brendova kao što su „HiM“, „Pik end Klopenburg“ „ CiA“ i „ Njujorker“.

PARK UŠĆE - MESTO KULTURE I ODMORA

Park Ušće zauzima špic ušća Save i Dunava, u obliku nepravilne geometrijske forme, otprilike 2,5 sa 1 kilometar. Reč je o jednoj od najlepših geografskih spojeva u Evropi. Dva divlja rečna ostrva, ravnica preko reke, pogled na greben starog evropskog grada, a iza parka korbizijeovsko naselje budućnosti. Park na takvom mestu obiluje mogućnostima i poprimio je obeležje različitih epoha. Prva zgrada je Plata federacije, podignuta na obodu zelenila. Monumentalno zdanje od 75 hiljada kvadrata. Neki su je nazvali i Titov hram. Soliter bivšeg Centralnog komiteta danas je poslovna zgrada i šoping centar. Između te dve zgrada nalaze se temelji Muzeja revolucije. Zubu istog neumitnog vremena odoljeva Park prijateljstva.To je mesto na kome su drvo mira zasadili mnogi poznati državnici. Sadnja stabala počela je u povodu Konferencije nesvrstanih u Beogradu 1961. godine. Prva stabla su zasadili Ibrahim Suveil iz Saudijske Arabije i Habib Burgiba iz Tunisa. Danas tu ima platana i sibirskih brestova sađenih rukom američkih predsednika Forda i Kartera, sovjetskih Brežnjeva i Gorbačova i mnogih druigih. Pored kamena sa uklesanim imenom britanske kraljice Elizabete Druge nema drveta. Kraljica je, naime, zasadila jelku, koja je nestala uoči novogodišnje euforije.

U Parku prijateljstva zaliva se 249 stabala, koje je zasadila neka poznata ruka.Očekuje se da na Ušću jednog dana nikne i zgrada Opere, a od zdanja kulture tamo se već nalazi Muzej savremen umetnosti. Prostorom dominira i spomenik Večna vatra na kome je plamen ugašen, dakle, prava priča o prolaznosti vremena. Nemoguće je ne spomenuti i skejt - park, gde uvek ima skejtera. Takođe, na velikom parkingu pored pristana je i okupljalište bajkera. Kad su neki značajni bajkerski dani na Ušću se skupi preko dve stotine motorista u brendiranim jaknama sa oznakama kluba čiji su članovi. Pored domaćih muzičkih zvezda, park Ušće ugostio je i „Rolingstonse“ 14. jula 2007, godine. Tada su zasađena četiri stabla sibirskog bresta u Parku prijateljstva. Time se ova najpoznatija svetska rokenrol grupa priključila velikanima, koji su posetili Beograd. Frontmen grupe Mik Džeger nije svojeručno zasadio sibirsku sadnicu, ali je to učinjeno u njegovo ime, te se računa kao znamenitost. Velike koncerte na Ušću održali su i Madona 2009. i Dipeš mod 2009. godine. Ima, međutim, i onih, koji najviše uživaju kad nema nikoga i kad je sunce, pa mogu da legnu na travu i odmaraju. Uostalom, veliki parkovi tako su i zamišljeni da u njima svako u nekom trenutku pronađe svoju detelinu s četiri lista.

ZABLISTAO PARK NA STUDENTSKOM TRGU

( 25.maj 2012.) Akademski park na Studentskom trgu potpuno je obnovljen, a njegova rekonstrukcija koštala je 30 miliona dinara. Gradske vlasti su obezbedile prvo sredstva za grube radove, kad su uklonjeni postojeći, a potom izgrađeni novi čvrsti zastori do nivoa betoniranja kao podloge za završni sloj od asfalta. Ostatak radova obuhvtio je postavljanje završnog sloja asfalta, nove cvetnjake, ogradu od kovanog gvožđa, a postavljen je i sivi baštenski ivičnjak. Park se nalazi na raskršću puteva studenata nekoliko fakulteta, a nekad je bio i čvorište najznačajnijih dešavanja Beograda. U vreme Rimljana, trg je predstavljao središte civilnog naselja Singidunuma. Ovde su u austrijsko vreme vežbali vojnici, a danas se studenti, uz laptopove, knjige, pripremaju za ispite, dok oni stariji i roditelji s decom traže „zeleni“ odmor u centru grada.

U severnom delu Akademskog parka 1968. godine otkriveni su ostaci rimskih termi. Arheolozi su otkrili frigidarijum - prostopriju s hladnom vodom, lakonikum - odaju s mlakom vodom i kaldarijum - prostoriju u kojoj se uživalo u dva bazena tople vode. Nađeni su i ostaci zidane peći. Za vreme Turaka, deo trga i parka bio je ograđen i služio je za molitvu, a tu je i bilo groblje do šezdesetih godina 19. veka. U njegovoj blizini, bile su kuće najznačajnijih Turaka, nekoliko džamija, turbeta, hanova. U doba razvoja Kneževine Srbije, ovde su kuće podizali istaknuti Srbi - Jevrem Obrenović, Toma Vučić Perišić, Miša Anastasijević. U trećoj deceniji 19. veka, 1824. godine na delu zapuštenog groblja vlasti su otvorile pazarište iz koga je nastala velika pijaca i postojala je do 1927. godine. Kasnije ovaj prostor je uređen u obliku parka, a ime Akademski park dobijo je 1946. godine.

Park je postao simbol kulture, tradicije i istorije srpskog naroda. Dečje igralište sa dve klackalice i ljuljaške, lučna i kvadratna penjalica i vrteška, 97 klupa, specijalne đubrijere za pse i drugi rekviziti pažljivo su postavljeni tako da ne narušavaju park, koji je pod zaštitom države. To je prirodno dobro sa 19 vrsta drveća o kojima su ispisani osnovni podaci. Zavod za zaštitru spomenika kulture Beograda obeležiće posebnom tablom arheološke ostatke rimskih termi. U Beogradu danas postoje 52 velika uređena parka, 54 ograđena dečja terena i gotovo 30 fitnes parkova, koji su se pokazali kao veliki hit.

NAJSTARIJE BEOGRADSKO STABLO

(22.maj 2012.) Najstarije zaštićeno beogradsko drvo na Cvetnom trgu proslavilo je dvestoti rođendan. Impresivnih dimenzija hrast lužnjak visok je 26, a širok četiri metra. Zajedno sa aligatorom Mujom u Zoološkom vrtu preživeli su tri bombardovanja Beograda u dvadesetom veku. Ispisnik je dva balkanska, dva svetska rata i nekoliko građanskih. Ako su lužnjakove godine impresivne šta tek da se kaže za dud najstarije stablo u Srbiji. Sedam vekova na ovaj dud penju se dečaci u porti Pećke patrijaršije i sa njega umazani silaze kad se najedu slatkih plodova. Lužnjak je ostatak nekadašnje hrastovo – jasenove šume, koja se prostirala od Cvetnog trga do parka Manjež. Porodicu zaštićenih čine po jedan platan i ginko na Vračaru. Takođe i platan kod Miloševog konaka u Topčideru, bukva na Dedinju, tisa u Požeškoj, stablo ginka, stablo magnolije. Na Kalemgdanu, nalaze se stabla hrasta lužnjaka, evropske bukve i mečje leske, pet tisa iz grupacije kavkaske pterokarije u Gradskom parku u Zemunu. Zaštićena stabla predstavljaju veliku botanički vrednost, a ona najstarija i svojevrsnu hortikulturnu baštinu glavnog grada. Osnovni kriterijumi za zaštitu nekog stabla su vrsta, starost, spoljni izgled. Sva zaštićena stabla su obeležena tablom na kojoj su ispisane osnovne informacije o drvetu. Određene su i visoke kazne za svaku nedozvoljenu radnju koja ugrožava opstanaka zaštićenog stabla.

BRODOVI STIŽU U BEOGRAD

Srbiju godišnje poseti blizu 50 hiljada turista iz inostranstva, koji stignu brodom, a u različitim lukama u pristane više od 400 brodova. To su uglavnom kruzeri, koji se zaustavljaju na više destinacija – Beograd, Novi Sad, Kostolac, Apatin, Donji Milanovac, gde imaju organizovane izlete i posete različitim znamenitostima. Često odlaze u obilaske Viminacijuma, arheološkog nalazišta kod Kostolaca, a u Donjem Milanovcu uglavnom posete prodajnu izložbu suvenira. Ove ture organizuju zajedno strane i domaće agencije. Putnici, koji dolaze brodovima najčešće su iz Sjedinjenih Američkih Država, Nemačke i Švajcarske i putuju brodovim različitih kategorija, a Beograd je jedna od neizbežnih destinacija na turističkoj mapi njihovog krstarenja. Tokom plovidbe Đerdapskom klisurom, putnici mogu da obiđu Golubačku tvrđavu, posete arheološko nalazište iz mezolita Lepenski vir, kao i Trajanovu tablu i Kapetan Mišin breg. Beograd je obavezni deo svetske nautičko - turističke ponude, a prilikom dolaska, turisti najčešće obilaze Kalemegdan, Muzej „25 maj“, Skadarliju, dok se znatiželjnijim posetiocima nude i vožnja „Plavim vozom“ i izleti do Topole i Kovačice.

POČINJE OBNOVA STAKLENIKA U BOTANIČKOJ BAŠTI

(13. decembar 2012.) Staklenik u Botaničkoj bašti „Jevremovac“ u Beogradu podignut je pre 120 godina, a izgrađen je u viktorijanskom stilu, sa centralnom kupolom i dva aneksa. Površina staklenika je oko 550 kvadratnih metara, a u njemu se čuva više od hiljadu vrsta tropskih, subtropskih i mediteranskih zeljastih i drvenastih biljaka. Posle više decenija čekanja, krajem novembra 2012. godine počela je rekonstrukcija velikog i malog staklenika, koja bi trebalo da se završi za godinu i po dana. Radove finansira Evropska investiciona banka u okviru projekta „Istraživanje i razvoj“, a investicija je vredna oko milion evra.

Velika staklena bašta je već godinama u lošem stanju, zbog čega je rekonstrukcija neophodna. U toku su intenzivne pripreme za radove, koji bi trebalo da počnu na proleće 2013. godine. Naime, prvo je potrebno izmestiti oko hiljadu vrsta biljaka na drugu lokaciju kako bi se sačuvale. Zbog toga će se srušiti mali staklenik – množara i na tom mestu sagraditi novi objekat. U toj prvoj fazi predviđena je i obnova dva aneksa velikog staklenika. Na taj način bi se stvorili uslovi da se biljke premeste u te nove i obnovljene objekte, a zatim bi se krenulo sa rušenjem velikog staklenika. Ideja je da se na njegovom mestu izgradi nova zgrada, koja će biti istovetna staroj staklenoj bašti. U međuvremenu, stručnjaci razmatraju prilično komplikovanu proceduru za izmeštanje biljaka. Biće pravi podvig preneti i sačuvati puzeći fikus, koji je zasađen pre pedeset godina, a sada je formirao ceo zid. Osim toga, u stakleniku se već decenijama nalaze šuma banana, staro stablo masline i posebna vrsta kaktusa sa Haitija, poznatijeg kao „Kraljica noći“. Tu je i vodena salata, koja raste u prašumama Južne Amerike, kao i agave, ali su one već pripremljene za prenos, jer se nalaze u saksijama.

U toku je i obnova Japanskog vrta u Botaničkoj bašti „Jevremovac“, a radove finansira opština Stari grad sa oko 2,7 miliona dinara. Očekuje se da,  kada se završi rekonstrukcija, Botanička bašta bude ponovo otvorena i primi posetioce i ljubitelje retkih biljaka, kao i turiste, jer je to mesto jedno od obeležja srpske prestonice.    

OBNOVA BOTANIČKE BAŠTE

Za obnovu velikog staklenika Botaničke bašte „Jevremovac“, koja je 1995. godine proglašena spomenikom prirode, Srbiji odobrena pomoć od 1,5 miliona evra iz pretpristupnih fondova EU. Reč je o specifičnom objektu koji ne može da se preuredi u kratkom roku. Novac namenjen „Jevremeovcu“ treba da se uloži do sredine 2012. godine. Zbog obnove objekta, deo biljaka biće izmešten iz staklenika. Prostor od 220 kvadratnih metara, koji godinama nije u funkciji mogao bi da postane privremeno utočište za mnoštvo biljnih vrsta, dok bude trajala rektronstrukcija velikog staklenika, naročito za one koje su u saksijama. evra. Srbija ima mnogo spomenika kulture, ali i spomenika prirode, a jedan njih je i Botanička bašta „Jevremovac“, smeštena blizu strogog centra Beograda. Osnovana je 1874. godine odlukom Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije, na predlog Josifa Pančića, koji je bio i njen prvi upravnik. Bašta je pripojena Velikoj školi, koja je za njeno podizanje i godišnje izdržavanje unela u svoj budžet novu poziciju od 1.400 talira, a uprava nad njom je poverena Pančiću kao profesoru botanike. Prvobitna bašta bila je podignuta pored obale Dunava na Dorćolu. U tom periodu, desile i dve velike poplave, a uništen je skoro celokupan biljni fond, koji je sam Pančić mukotrpno skupljao. Posle neuspeha s prvom baštom, veliki naučnik je uporno pokušavao da dobije novu bolju lokaciju za Botaničku baštu, ali svi napori, koji su trajali do njegove smrti 1888. godine, nisu urodili plodom. Ipak, njegova ideja je realizovana, pošto je kralj Milan Obrenović poklonio imanje 1889. godine, koje je nasledio od dede Jevrema, velikog ljubitelja narodne prosvete, uz zahtev da se zove „jevremeovac“, zarad sećanja na slavnog pretka. Na tom mestu i pod tim imenom ona se nalazi i danas.

Ovaj naziv se zadržao sve do 1940. godine, a zatim je sasvim neslužbeno prestao da se upotrebljava sve do 1991. godine, kad je ponovo vraćen na predlog Kolegijuma Instituta za botaniku i Botaničke bašte Biološkog fakulteta. Obuhvata još i Staklenu baštu kao i prostorije Instituta za botaniku – upravna zgrada, herbar, biblioteka, slušaonica, laboratorije. Staklena bašta, podignuta 1892. godine, zahvata prostor od pet stotina kvadratnih metara. U vreme kad je nastala, predstavljala je jednu od najvećih i najlepših staklenih bašti u ovom delu Evrope. Prostire se na oko pet hektara. Pod vedrim nebom mesto je našlo više od 250 vrsta drveća i žbunja, domaćih, evropskih i egzotičnih biljaka. Ukupan biljni fond čini oko 500 raznorodnih vrsta drveća, žbunja i zeljastih biljaka. U njoj se gaje brojne tropske i suptropske vrste biljaka. Herbarijum sadrži bogatu zbirku biljaka sa Balkanskog poluostrva i čitave Evrope, koja obuhvata oko 120 hiljada herbarijumskih tabaka i preko 300 hiljada eksikata. Biblioteka jedna je od najstarijih i najbogatijih na ovim prostorima. Pored 200 naučnih i stručnih časopisa, poseduje i više od 6.000 knjiga. U istoriji ove zelene oaze smeštene među asfaltom nalazi se i podatak da je 18. maja 2004. godine otvoren i Japanski vrt. Njega čini kolekcija dalekoistočne flore. Uredbom Vlade Republike Srbije iz 1995. godine, Botanička bašta „Jevremovac“ proglašena je za spomenik prirode od velikog značaja. Razgledanje ove botaničke riznice moguće je samo za organizovane grupe posetilaca i to uz pratnju vodiča. Boravak je moguć jedino u centralnom delu, gde je kupola obezbeđena mrežom. Iz Evropskog fonda Ministarstvo prosvete i nauke za ulaganje u infrastrukturu u visokom obrazovanju Srbije dobilo je oko 21 milion.

BEOGRADSKI ZOO VRT

(18.07.2012.) Beogradski zoološki vrt proslavio je 76. rođendan i jedan je od simbola prestonice, nezaobilazan za skoro svakog turistu. Prostire se na površini od 6 hektara, a u njemu obitava više od 2.000 životinja, pripadnika oko 270 različitih vrsta, među kojima je 120 zaštićenih CITES, a preko 20 vrsta obuhvaćeno je prvim stepenom zaštite. Smešten u samom centru grada, Zoološki vrt Beograda, ili “Vrt dobre nade”, nalazi se na jednoj od najatraktivnijih gradskih lokacija - Kalemegdanskom parku. Osnovan je 1936.godine, zahvaljujući naporima tadašnjeg gradonačelnika, industrijalca Vlade Ilića, i jedna je od najstarijih kuća životinjskog carstva u Evropi. Ubrzo po otvaranju, postao je jedno od najomiljenijih mesta na koje su Beograđani dolazili. Više puta je ugostio i članove kraljevske porodice Karađorđević.

Prvi stanovnici vrta su bili: lavovi, leopardi, beli i mrki medvedi, vukovi, makaki i mangabej majmuni, antilope, bivoli, zebui, mufloni, jeleni, srne, rode, ždralovi, paunovi, fazani, sove, pelikani i papagaji. Kada je formiran, Zoološki vrt je zauzimao prostor nešto veći od tri i po hektara, da bi, vrlo brzo, bio proširen na sedam, a zatim, izgradnjom restorana "Kalemegdanska terasa" i pripajanjem jednog dela Donjeg grada, čak na nešto više od četrnaest hektara, i na toj površini je dočekao i Drugi svetski rat, kad je dva puta bombardovan: najpre 1941. od strane nemačkih fašista, a zatim i saveznika, 1944. godine. Skoro ceo životinjski fond je uništen. Bombe su nekontrolisano padale, pa je u Vrtu, naročito u pećini u kojoj su danas skloništa za zebre i antilope, izginulo mnogo ljudi. Mnoge životinje su tada pobegle iz razrušenih kaveza i predstavljale su opasnost po okolinu, pa su morale biti poubijane da bi se sprečila veća tragedija. Među retkim koje su preostale nalazili su se nilski konj Buca i aligator Muja, koji je u Beograd doputovao 12. septembra 1937. godine. On je jedini preostao od stanovnika Vrta koji su uspeli da prežive Drugi svetski rat. Poslednju bitku, Muja je dobio u februaru 2012. godine, kad mu je dijagnostikovana gangrena, a samo zahvaljujući brzoj rekaciji zaposlenih i timu ortopeda Kliničkog centra Srbije, spasen mu je život.

Lepom izgledu Vrta doprinose i brojni izgrađeni objekti, infrastruktura, nove česme i fontane, Galerija skulptura u drvetu, vrtić za prinove - Bebi zoo-vrt... Za 60. rođendan dobio je spomenik za nekada najzanimljivijeg i najomiljenijeg stanovnika, majmuna Samija, prvog šimpanze koji je došao u ZOO - vrt.Životinje, koje stanuju u zoo - vrtu na kalemegdanskoj tvrđavi predstavljaju ambasadore Srbije. Ekonomska kriza, na žalost, nije zaobišla ni Zoološki vrt, jer finansijska podrška koju dobija nije adekvatna, ali planovi i ideje postoje. Osim kroz ekonomsku, pojedine životinje prolazile su i kroz zdravstvenu krizu. Entizijasti raznih profesija i godišta daju veliki doprinos očuvanju životinjskih vrsta. Kao izraz prijateljstva sa beogradskim vrtom - zoološki vrt u staroj ruskoj prestonici Jaroslavlju dobio je ulicu pod nazivom „Srpska ulica“. Menadžment Vrta zauzvrat je donirao niz vrednih životinja. Osim njima, bilo je još donacija, te je životinjsko carstvo iz Srbije prošireno u svetu.

POŠUMLJAVANJE PRESTONICE

Sađenjem 8.000 sednica hrasta lužnjaka na makiškoj strani „beogradskog mora“, u organizaciji gradskog Sekretarijata za zaštitu životne sredine i JP „Ada Ciganlija“ počela je dugoročna akcija „Pošumi Beograd“. Namera je da se u naredne dve decenije, koliko će poduhvat trajati, godišnje pošumiti oko 5.000 hektara teritorije prestonice. Prvo stablo na površini od 13 hektara zasadila je uprava grada Beograda. Do 2020. godine traje međunarodna dekada zaštite biološke raznovrsnosti.Gajenjem postojećih i podzanjem novih šuma, Srbija upravo čuva takvu raznovrsnost. Novi prostorni plan predviđa povećanje šumovitosti za 90.000 hektara u Republici. Ada Ciganlija je jedno od najvažnijih izvorišta pijaće vode, koje će sadnjom stabala biti zaštićeno. Akcija „Pošumi Beograd“ počela je na Adi Ciganliji istovremeno dok se na njenom nizvodnom špicu gradi most prema Novom Beogradu, koji je prestonica tako dugo čekala, što može da predstavlja simboličini korak ka prosperitetnijoj buidućnosti. Srbija je još u 2009. godini pripremila Strategiju pošumljavanja, a u skupštini je izglasana 2011. godne. Planirano je povećanje pošumljenosti prestonice, poboljšanje kvaliteta vazduha, uz smanjenje efekata staklne bašte i buke.Tim dokumentom takođe se predviđa i bolja zaštita zemljišta i vode kao i unapređenje uslova za proizvodnju biomase. U 2012. godini planirano je da se ulaganja na pošumljavanju povećaju na 150 miliona dinara, čime će se pošumiti 5.000 hektara novih šuma. Predviđeno je da se pošumi ukupno oko 800 hektara zemljišta sa 200 hiljada sadnica. Zahvaljujući tim akcijama, Beograd će do 2031. godine imati oko 50 hiljada hektara novih šuma, odnosno više od trećine prestonice biće pošumljeno. Pored gradskih vlasti, akciju velikog pošumljavanja prestonice, pridružili su se i Šumarski fakultet u Beogradu, JP „Srbijašume“i „Srbijavode“. Beograd ima ukupno 11.365 hektara zelene površine i gotovo 70 hiljada stabala. Teritoriju prestonice pokriva i 1.800 hektara šume i rečnih ostrva. Ima 385 hektara parkova, 175 zelenila duž ulica, a osam su skverovi i trgovi.

KOŠUTNJAK – PLUĆA BEOGRADA

(22. februar 2013.) Šuma Košutnjak se prostire na oko 330 hektara i nalazi se na nadmorskoj visini od 250 metara,  zbog čega za Beograđane predstavlja pluća grada. Najveći deo šume održava preduzeće „Srbijašume“, koje brine o tom parčetu prirode usred betonski zgrada. U okviru tog prostora nalazi se i sportski centar na površini od 40 hektara, u kome su izgrađeni bazeni, tereni za košarku, odbojku i tenis. Ostali deo Košutnjaka je prirodni rezervat. Kod Hajdučke česme su zastupljeni hrast lužnjak i graba, dok u celoj šumi najviše ima stabala lipe i cera. U Topčiderskom rasadniku se nalazi prvi staklenik sadnog materijala u Beogradu. Beograđani vole rekreaciju u Košutnjaku, posebno trim staze i sportske terene u „Pionirskom gradu“ i kod Hajdučke česme. Međutim, u poslednje vreme izletnici šumu često koriste i za roštiljanje, čime je dovode u opasnost. S ciljem da Košutnjak ostane, pre svega, mesto za šetnju i rekreaciju, pokrenuta je inicijativa da se šuma oplemeni, izgrade nove trim staze, igrališta za decu. Ideja je da dečje igralište bude izgrađeno kao zabavni park, gde bi deca mogla da razvijaju maštu. Na prostoru između Hajdučke česme i studentskog doma zeleni prostor, odnosno livada, mogla bi biti pretvorena u piknik zonu. Na taj način bi se ogradio prostor za izletnike, što bi omogućilo čuvarima šume da bolje paze da ne dođe do požara, ili da se priroda ne ošteti na neki drugi način. Za uređenje Košutnjaka je zainteresovan veliki broj građana, tako da postoje dobrovoljci za njegovo uređenje, a postoji ideja i o uvođenju takozvane „zelene takse“, čime bi se obezbedila dodatna sredstva za te namene.         

KOSMAJ KRIJE BROJNE TAJNE

Pre desetak godina prirodne lepote planine Kosmaj, nadomak Beograda, privukle su preduzimljivog investitora, koji je tu započeo izgradnju turističkog kompleksa. Pripremajući teren za gradnju sasvim slučajno otkrivene su neke od tajni, koje taj predeo krije. Pronađen je izvor zdrave pijaće vode, što je omogućilo da se napravi sistem vodosnabdevanja za 1.500 domaćinstava u selima Babe, Stojnik i Ropočevo, kao i u hotelski kompleks na Kosmaju. Sistem vodosnabdevanja „Pruten“ je po mnogo čemu jedinstven, ne samo u tom kraju već i u Srbiji. Izuzetno visok kvalitet vode potvrdili su stručnjaci, a prednost izvora je što se nalazi u netaknutoj prirodi, jer u blizini nema zagađivača. Sredstva za izgradnju sistema vodosnabdevanja obezbeđena su iz budžeta Beograda, a na održavanju radi sedam zaposlenih. Trenutno sa izvora teče 35 do 40 litara u sekundi, a kako je kapacitet oko 60 litara, moguće je proširenje sistema na veći broj korisnika. Osim vode, pronađen je i ulaz u podzemne rudnike iz kojih su stari Rimljani eksploatisali srebro, olovo i gvožđe. Prema nekim podacima, kosmajski rudnici smatrani su glavnim snabdevačima Rimskog carstva tim metalima. Zbog toga je taj kraj bio značajan za Rimljane, a selo Babe dobilo je naziv po najpoznatijem eksploatatoru rudnika podno Kosmaja, rimskom prokuratoru Babenijusu, koji je tu živeo i radio u trećem veku nove ere. Procenjuje se da u tom kraju ima oko stotinu rudarskih okana, a podzemni hodnici sežu do dva kilometra u dubinu i do 25 kilometara u širinu. Posle Rimljana podzemna mreža rudnika je napuštena, a ponovo su eksploatisani u srednjem veku. Stručnjaci Narodnog muzeja u Beogradu vršili su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka arheološka iskopavanja i tada su evidentirane rudarske nekropole koncentrisane oko sela Babe, Stojnik i Guberevac. Zbog toga su dugo godina Kosmaj pohodili i različiti sakupljači ostataka drevnih civilizacija.

URBANE LEGENDE

BEOGRAD NA SVIM MERIDIJANIMA

(23. maj 2013.) U SAD postoji puno gradova, koji nose imena evropskih prestonica. Tako se čak 17 mesta zove Rim, dvadesetak gradova nosi ime Pariz, 15 je Atina, a sedam je gradova dobilo ime Beograd, ili Belgrejd. Iako sada u beogradskim imenjacima gotovo da nema Srba, nazivi ovih gradića svedoče, kako o delima njihovih osnivača, tako i o poštovanju Amerikanaca prema delima srpskih doseljenika.

Osnivanje gradova, koji nose ime srpske prestonice uglavnom je povezano sa vremenom gradnje američke železnice. Beograd u državi Minesota nazvan je u čast Srba, koji su ne samo učestvovali u gradnji železničke pruge, već i njenom finansiranju. Danas je to gradić sa 340 domaćinstava i 750 ljudi američke srednje klase. Ova varošica poznata je i po najvećem spomeniku - vrani. Imenjak Beograda u državi Montana, osnovan je 1881. godine, a u njemu su živeli Srbiji, koji su učestvovali u finansiranju delova severnopacifičke železnice. Danas grad ima oko 7.300 stanovnika. Beograd u američkoj državi Mejn, osnovan je 1774. godine, a kumovao mu je lokalni stanovnik Džon Dejvis. Ovaj svetski putnik bio je oduševljen Srbima, njihovom borbom protiv Turaka, sposobnošću da očuvaju hrišćanska verovanja tokom dugih godina provedenih pod osmanskom vlašću i oslobađanjem srpskog Beograda. Danas ovaj gradić ima 3.000 ljudi. Leti se, međutim, broj stanovnika duplira zahvaljujući divnim jezerima, koja privlače ribare i sportiste iz severoistočne Amerike. U centralnoj Nebraski smešten je Beograd u kom živi svega 134 stanovnika, a zbog lepote grad slovi za „rajsko“ mesto. Karakterističan je i po tome što u njemu žive uglavnom belci, i ima svega nekoliko dece. Ime srpske prestonice nosi I predgrađe u Bostonu i Oklahoma Sitiju, dok je priobalno mestašce Beograd u Severnoj Karolini, bilo značajna putna stanica 1738. godine.

Iako ne mnogo veći, Beograd u centralnom delu države Misuri, nedaleko od Sent Luisa, spada u red najpoznatijih američkih Belgrejda i to, ni manje ni više, nego kao mesto za „lov na duhove“. Uz okolne gradove, ovaj Beograd je na listi „ukletih u Americi“, zbog verovanja u „bliski susret“ sa duhovima. Za razliku od ovog Beograda, koji spada u red atrakcija za turiste, mesto koje su američki starosedeoci Indijanci zvali Biloksi, da bi 1837. godine bilo preimenovano u Beograd, danas je jedini američki Beograd bez ijednog stanovnika - autentični „grad duhova“. Osnovan na reci i nazvan prema istočnoevropskom gradu kom su se tadašnji stanovnici divili, teksaški Beograd bio je, kažu, živahno mesto sve do američkog građanskog rata. Od tada je napušten, a jedina uspomena na njegove stanovnike je lokalno groblje, i ploča sa zvezdom i natpisom „Belgrejd“.
Osim američkih gradova, po Beogradu ime je dobilo i nekoliko mesta u Evropi. Predgrađe Londona i opština u belgijskoj oblasti Valonija nose ime Beograd, kao i Belgorod u Rusiji. Najstariji Beograd van Srbije podignut je 1237. godine, nalazi se u Mađarskoj, gde se zove Sekešfehervar, ili „beli zamak s prestolom“, i bio je prestonica ugarskih kraljeva. Biograd na moru je u blizini Zadra, dok je Bjalgorad industrijski centar u Poljskoj. Takođe, i pozorište u engleskom gradu Koventriju nazvano je “Beogradski teatar”, u znak zahvalnosti za drvenu građu, koju je pozorištu poklonio glavni grad tadašnje Jugoslavije. I ne samo to, asteroid prečnika 36,2 kilometra nazvan je „1557 Beograd“ po astronomu Miloradu B. Protiću, koji ga je otkrio 1938. godine i nazvao po svom rodnom gradu.

REPLIKA TERAZIJA U NOVOM BEOGRADU

( 4.07.2012.) Novi Beograd je dobio prvi tematski parka, koji verno dočarava izgled terazijskog trga tridesetih godina prošlog veka. Replike poznatih trgova i spomenika kulture uveliko su prisutne svuda u svetu. Meksikanci su napravili kopiju Ajfelovog tornja, a Amerikanci Krivog tornja u Pizi. Na prostoru od oko 20 hiljada kvadrata između Železničke stanice Novi Beograd i supermarketa „Supervera“ podignut je jedinstven turističko - kulturni park. Trećina površine biće pod kaldrmom, a petina pod pešačkom stazom. Za poslovni prostor predviđeno je oko 4.500 kvadrata, zatim 600 kvadrata zelene površine i 400 metara dužine šina. Središnji deo trga prekriven je kaldrmom i na njemu se nalazi replika fontane, koja je u to vreme stajala na Terazijama. Čitav kompleks krase i rondele sa ogradama i kandelabrima iz tog vremena. Posetioci mogu da uživaju u autentičnim kostimima, da se osveže u kafani "Kod Zlatnog krsta", pojedu kuvani đevrek, ali i da se "provozaju" u starom tramvaju i prvom srpskom autobusu iz 1939 godine. Park je osmišljen kao mesto za odmor, šetnju i druženje. Posetioci će moći da se informišu i o tome kako su nastale, šta su nekada značile i kako su se menjale kroz vekove. Beograd je dobio pravi trg bez saobraćaj. Među kulisama starih Terazija biće smešteni ugostiteljski objekti, prodavnice, a u baštama hotela služiće konobari odeveni u uniforme s početka prošlog veka.

Predviđeno je da se objekti koriste kao prodajni, uslužni ili ugostiteljski, osim objekata koji se nalaze na mestima hotela "Moskva", "Pariz", "Bristol" i "Kasina". U replikama pojedinih hotela biće organizovane izložbe i koncertna dešavanja prema zahtevima "Beogradizacije Beograda". Reč je o akciji oživljavanja kulturne scene grada i očuvanja tradicionalnih vrednosti koju Grad, u izvršnoj produkciji Pozorišta "Dadov", sprovodi svake poslednje subote u mesecu. Izgradnju tematskog parka "Replika Terazija iz 1930" finansirao je JP "Poslovni prostor" GO Novi Beograd. Investicija je vredna 72 miliona dinara i ako se pokaže kao isplativa biće proširena replikama objekata koji se nalaze u ulici kralja Milana sve do Londona. Biće to deo ponude prvog tematskog parka, uz verne kopije objekata sa predratnih Terazija - tramvaji kakvi su se nekada vozili, oldtajmeri, kopije zdanja poput hotela „ Balkan“, „Kasina“, „Pariz“, nekadašnji kiosci... Ideja da se napravi scenaristička replika Terazija iz tridesetih godina prošlog veka nastala je pre tri godine, a potekla je od ljudi, koji su radili na filmu “Montevideo bog te video“. Ideja je aktivirana 2011. godine tako da se iza kulisa, fasada starih zdanja postave montažni objekti različitih sadržaja, koji će ih učiniti dugovečnijih od filmskih.

BEOGRADSKE KAFANE SVEDOCI ISTORIJE

Na mapi beogradskih istorijskih znamenitosti nema traga o dve znameniti kafane, koje se nisu proslavile ićem i pićem, već zaverom, sudbonosnom za ceo dvadeseti vek. Za razliku od domaćih turističkih poslenika, svetska istoriografija nije zaboravila da se najčuveniji srpski zaverenik Dragutin Dimitrijević Apis sa društvom okupljao u kafanskoj Sali Oficirskog doma, današnjem Studentskom kulturnom centru, a da je atentator Gavrilo Princip baš iz sale „Zlatne morune“ kraj pijace Zeleni venac krenuo 1914. godine na misiju u Sarajevo. Istoričari napominju da se zaverenički krug okupljao od 1901. do 191. godine u ova dva lokala i presuđivao i svojim i tuđim krunisanim glavama. Iz kafane „Zlatna moruna“ na Zelenom vencu krenuo je Prvi svetski rat, ali danas nema nikakve table koja tako nešto označila. Oznaku istorijske znamenitosti nema ni zgrada Studentskog kulturnog centra u čijoj se kafanskoj i balskoj Sali, od 1901. do 1914. godine, okupljao zaverenički oficirski krem predvođen Apisom. Posle odigranog poslednjeg kola, oni su otišli u dvor da presude poslednjim Obrenovićima – kralju Aleksandru i kraljici Dragi. Srbija se još nije povratila od tog prevrata, koji je na presto doveo Karađorđeviće, a zaverenici su krenuli u nove akcije u „Staroj Srbiji i Maćedoniji“, gde su srpsko stanovništvo terorisali Turci i Arnauti.

Na zaverenike je motrila cela Evropa, pa su regrutni centar premestili u „Zlatnu morunu“, gde su dolazili mladići spremni da se tajno pod konspirativnim imenom bore kao četnici u južnim pograničnim oblastima. Posle Balkanskih ratova, deo zaverenika počeo je da snuje o oslobođenju i ujedinjenjui svih južnih Slovena, a „Zlatna moruna“ je postala štab nove tajne organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ poznatije kao „Crna ruka“. Stalni gosti kafane postali su mladi revolucionari iz Bosne, a najpoznatiji je bio Gavrilo Princip. Igrom sudbine, taj bolešljivi mladić je, posle šifrovane poruke, adresirane na kafanu otišao u Sarajevo i izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika i pokrenuo mašineriju Prvog svetskog rata. Svet, naime, nije ni slutio šta ga čeka kad je 4. juna 1914. godine u kafani „Zlatna moruna“ na ime Nedeljka Čabrinovića stiglo pismo s isečkom iz zagrebačkog lista „Srbobran“ o dolasku Franca Ferdinanda na vojne manevre u Sarajevo. To je bio signal za njega i još dvojicu revolucionara “mladobosanaca“ Gavrila Pricipa i Trifka Grabeža da na Vidovodan 1914. godine izvedu atentat na astrougarskog prestolonaslednika.

BOEMSKA ČETVRT

Beograd ima ono što mnogi drugi gradovi nemaju: dve reke, Savu i Dunav i iz dan u dan se širi. U njemu ima starih fasada, koje su nemi svedoci minulih vremena, ali je i mnogo novih zgrada, koje su odraz arhitekture današnjice. U starom delu Beograda, postoji oaza u kojoj stoje vreme. Reč je o Skadarliji, koju često upoređuju s Atinskom Plakom ili Pariskim Monmartrom. Smeštena u srcu Beograda, laganim koracima, jer njenom kaldrmom ne može brzo da se hoda, od ulaska do kraja, nižu se kafanice, restorani, koji leti krase cvetnice. Današnji naziv Skadarlija je dobila 1872. godine. Do tog doba bila je poznata pod imenom Šićan – mala što je u prevodu s turskog znači Ciganska mahala. U njoj su živeli siromašni Romi u trošnim kućicama. Posle predaje ključeva Beograda knezu Mihailu Obrenoviću i odlaska Turaka, stare hronike beleže da su se raniji žitelji Roma iz tog zapuštenog kraja iselili na Čuburu, a Skadarsku ulicu počela da naseljava sirotinja. I ne samo sirotinja, već i zanatlije o čemu svedoči stihovi Gustava Krkleca „ Tri šešira“ : „Ovde su bančili naši veliki, stari čuvari zvezda, mudraci i ljubavnici zroa, kovači, stolari, pekari, ribari, rezbari, i putnici prošli sve gore i sva mora.“ Skadarlija je u neka davna vremena bila drugi dom mnogim srpskim i jugoslovenskim pesnicima, piscima, slikarima i glumcima. „Ako je Pariz prestonica sveta, Monmartr je prestonica Pariza; ako je Beograd raskrsnica svetskih puteva, Skadarlija je njegova duša“, napisao je Kosta Dimitrijević.

Skadarlija je romantična i privlačna u svako doba dana i noći, u svakom godišnjem dobu. Ovde su se rađale i gasile mnoge ljubavi. Ovde se patilo zbog rastanka s drugim ili drugom, ali i javljala nada da će nova ljubav potisnuti staru. Mnogi stihovi su nastali baš na ovom mestu. A boema je bilo i biće. Duh prohujalih vremena i te starinske boemije nastavljaju novi čuvajući tradiciju predaka. Neki pesnici poput Đure Jakšića, koji danas ima i spomenik u Skadarliji, bili su redovni gosti kafana načičkanih na kamenoj kaldrmi. U ta davna vremena, kada još nije promenjen izgled njene kaldrme - sada zalivene betonom, bila je to četvrt sa zgradam na čijim mansardama su živeli glumci i drugi umetnici, naročito književnici, a prednjačili su pesnici. Okupljali su se u ovdašnjim kafanama i „bančili“ do kasno u noć... Razilazili su se u svetinje... U jednoj od najstarijih kafanica stoje ispisane reči: „Ne ceni čoveka po buđelaru, već po duši njegovoj“, koje mnogi mogu da uzmu kao životni moto.

PRVA KAFANA U EVROPI OTVORENA NA DORĆOLU

Prva kafana na evropskom kontinetu otvorena 1522. godine u Beogradu na Dorćolu. Kako stoji u istorijskim hronikama, ovaj oprijentalni izum doneli su sa sobom Turci posle krvavih dana 1521. godine, kad su osvojili Beli grad na Savi i Dunavu. Vremenom će kafana postati samo sreduište društvenog ekonomskog, političkog i kulturnog života, mesto zabave i dokolice, poroka i strasti i javnih debata. Na zamišljenoj kafanskoj mapi Beograda mogu se ocrtati različita kafanska sazvežđa, prvo oko Železničke stanice, onda uz Nemanjinu ulicu na Slaviji, na Čuburi, na Zelenom vencu i Terazijama, Dorćolu i Paliluli, Skadarliji ili u današnjoj Makedonskoj ulici. Iza svakog od tih sazvežđa, kafanska kultura i energija širene su dalje da bi i danas pulsirao taj naročiti duh Beograda, zbog koga je francuski pisac Luj Žedeon još 1624. godine zapisao da u toj tako bogatoj varoši ima svega do preteranosti, pogotovo preteranosti kafanskog života i kulture.

Malo je kafana u Beogradu koje nisu bile na dalekom glasu. U kafani „Kod tri seljaka“ na Slaviji nudio se naročiti specijalitet - gurmanski restovan krompir sa „jagnjećinom“, „Novi Beograd“ na Čuburi ušao je u legendu, „Hercegovina“ je uvek bila „ kuća veselja“, a pravi hram bila je „Savinačka kasina“, čiji je vlsnik bio slavni Vlastimir Pavlović Carevac, inače, izvanredni advokat. Na putu ka Zelenom vencu plenio je „Bosfor“ u kome se okupljalo i lako ženskinje, zalazeći i u mnoge druge kafane, pogotovo u podrumski „ Mali Orijent“. Na Terazijama se šepurila kafana hotel Moskva, kojoj je čak i član Francuske akademije Emil Oman posvetio poemu „Moskva, kuća - grdosija“. U toj kafani, sedeo je i Lav Trocki, a u njoj su snimljne i glavne scene čuvenog francuskog filama „Ultimatum“ sa Erihom fon Štrohajmom u glavnoj ulozi. Gotovo da nema skadarlijske kafane koja nije ušla u legendu, ali je gostionica „Boem“, na obodu tog sazvežđa, kao što i njen naziv kaže, kucala najdubljim ritmom boemstva, mada ni „Bajlonov kladenac“ nije mnogo zaostajalo.

Uprkos svemu, čini se da u istoriji beogradskih kafana nema ni manje ni poznatije kafane od „Albanija“, zbog čijeg su rušenja 1938. godine organizovane prave demonstracije, što ipak nije pomoglo i spasilo je od rušenja. U današnjoj Makedonskoj ulici, nalazio se čitav niz kafana o kojima se i još uvek ispredaju legende, baš kao i o njihovim gostima. U „Srbiji„ su se okupljali frankofili, takođe igrači i navijači fudbalskog kluba „SK Jugoslavija“, pozorišni glumci i operski pevači, čekajući da se u kasne sate pojavi Branislav Nušić. Prekoputa je sebe i druge uveseljavalo društvo „ Suz“, čiji je osnivač bio slavni Mihailo Petrović Alas, a na uglu Poenkareove i Dečanske, na mestu današnjeg Doma omladine, nalazilo se legendarno stecište umetnika, pesnika, književnika i novinara, kafana „Ginić“. Zatim „Central „ pa slavni „Kolarac“, na uviru Poenkareove u Pozoriošni trg. Kafane „ „Mladi Arapin“ „Musa Kesedžija“, „Dve megdandžije“, „Šumatovac“, „Dva pobratima“, „Pod lipom“ i „ Dva bela goluba“ takođe su bile u današnjoj Makedonskoj ulici, u neposrednoj blizini „Politike“. Mnogi novinari neizostavno su pripadali tom velikom kafanskom bratstvu kome i danas pripadaju.

MADERA – DOSTOJANSTVO TRADICIJE

(18.07.2012.) Jedno je od retkih mesta gde tradicija opstaje na dostojanstven način je i restoran „Madera“. Stranice istorije gastronomski simbol Beograda počeo je da ispisuje davne 1937. godine, kad je srušena kafana „Smederevo“. Na nekadašnjoj Fišegdžinskoj čaršiji izgrađena je, za to vreme, moderna zgrada, zapadnjačkog stila sa restoranima u prizemlju. Kafana na obodu tadašnjeg Beograda pokazala je da ima potencijal da jednog dana ponese nezvaničnu titulu glavne gradske kafane. Legenda kaže da su joj ime nadenuli gosti, koji su došli iz inostranstva. Jedan od njih doneo je flašu slatkastog vina sa portugalskog ostrva Madeira po kojoj je kafana i krštena.

Danas 75 godina kasnije, „Madera“ je neizostavan restoran na mapi prestonice. Ušuškana u Tašmajdanskom parku, kuhinjom i enterijerom, privlači goste svih profila. Nova stanica istorije ispisana je posle rekonstrukcije i kompletnog renoviranja 2003. godine. Dve godine kasnije angažovan je Italijan Pjer Đovani Valter za šefa kuhinje. Ovaj međunarodno priznati i afirmisani stručnjak nekoliko godina radio je i kao instruktor u kuhinji. Za to vreme, podignut je nivo usluge, kvalitet pripremanja hrane, a i ponuda u meniju daleko je bogatija. Ono čime se „Madera“ ponosi je stalna klijentela, što je rezultat obostranog poverenja na relaciji gost - restoran. Beograđani, a i zaposleni od milošte ih zovu maderašima. Najverniji „Maderi“ bio je trio - dr Aca Obradović, Ljuba Tadić i Miljan Miljanić. Česti gosti restorana su Den Tana, Dragoslav Šekularac... Preko nedelje najčešći gosti su poslovni ljudi, diplomate, glumci i sportisti, dok je vikend rezervisan za porodične ručkove.

POSLEDNJA ŠANSA NA TAŠMAJDANU

Jedna od legendi Beograda je i kafana „Poslednja šansa“ na Tašmajdanu, koja je od kraja šezedestih pa do polovine osamdesetih godina bila jedini ugostiteljski kutak koji je radio 24 časa. U lamperijom obloženoj sali, za stolovima sedeli su zajedno profesori i studenti, pisci, novinari, glumci, besposličari, šaneri, sitni šverceri, šiparice, ali i momci „tvrdih pesnica“. Svako je birao svoje doba dana. Ujutro pila se kafa, vodili intelektualni razgovori, a studenti iz obližnjeg Pravnog fakulteta „pripremali“ ispite. Međutim, s prvim mrakom, muzikanti, violinista Ika i harmonikaš Žika razbijali su tišinu Tašmajdanskog parka. Ovde su se ženili, razvodili, zaljubljivali i pevali. Viđeniji gosti bili su Brana Crnčević, Milorad Pavić, Momo Kapor. Lokal je otvoren 1969. godine s idejom da nema radno vreme i kao takvo bila je poslednja šansa za provod u gradu. U međuvremenu, početkom osamdesetih godina „Poslednja šansa“ postala je samo „Šansa“, a boemska atmosfera ustupila je mesto urbanom gradskom životu. Poslednjih deset godina „Šansa“ je prepoznatljiva kao miran, dnevni lokal, gde je od proleća do jeseni uvek bila puna bašta. Svraćaju gosti svih generacija. Uglavnom se kafeniše, a umesto roštilja na meniju su jela italijanske kuhinje - pice, paste, bogate salate, losos, brusketi, palačinke. Lokal je nedavno renoviran, ali čuva tradiciju. Od autentičnog izgleda kafane od pre četiri decenije ostao je zid prema tašmajdanskom stadionu, na kom je od keramičkih pločica izvedeno sećanje na čuveni 30. novembar 1830. godine, kad je knjaz Miloš od Sultana dobio Hatišerif, kojim je Srbija prešla od provincijskog u status vazalne kneževine.

TOŠIN BUNAR TRAJE DVA VEKA

( 25.07.2012.) Jedan od najstarijih gradskih restorana „Tošin bunar“ ponovo je otvorio vrata vernoj klijenteli, ali i novim gostima. Za dva veka koliko postoji, kroz ovu kafanu prošle su generacije gostiju, smenjivale se države i društvena uređenja, ali je ona odolela svemu, pa i nedavnom požaru. Pivnica podno Bežanijske kose utemeljena je pre više od dvesta godina. Od tada je doživela mnoštvo obnova, ali je zadržala izgled stare drumskre mehane. Od 1960. godine, otkad njime upravlja UP „Višnjica“, preuređena je tri puta - 1967, 1996. i 2012. godine. Poslednja rekonstrukcija koštala je oko 100 hiljada evra. Krov je potpuno zamenjen, ali su sačuvana dva sobička na tavanu u kojima su nekada konačili putnici. Bašta sa dvesta mesta i svi platani ostali su neokrznuti vatrom.Kafana Enterijer je ostao u duhu šezdesetih godina prošlog veka. znana pod imenom „Džakarta“ danas teritorijalno pripada Novom Beogradu, a nastala je u austrougarskom Zemunu, u kome je živelo dosta trgovaca iz Grčke, zadužbinara javnih zgrada i ktitora crkava. Jedan od njih, Teodoros Apostolos, sagradio je malu mehanu preko puta tadašnje trošarine - carinarnice, koja se nalazila na mestu sadašnjeg Studentskog grada. Gazda Teodos je uzeo srpsko ime i ostao zapamćen kao Toša Apostolović, a živeo je od 1745. do 1810. godine. Bio je i predsednik Zemunske crkvene opštine u doba kad je ta varoš imala oko 6.000 stanovnika. Kafana nazvana po njemu bila je svratište putnika i kočijaša, koji su prevozili robu u Srbiju. Tada su tu bile samo kolibe za čuvare vinograda i bašta, a naselje Tošin bunar formiralo se između dva svetska rata. Prema predanju, gazda Toši je u pedesetoj godini oslabio vid i pretilo je da ostane slep. Jedne noći, usnio je glas koji mu je poručio da su pod Bežanijskom kosom dobri vinogradi i lekovite vode, te da sa uzvišenja zavalja bure. Tamo gde se bure zaustavi, Toša je trebalo da iskopa bunar, umiva se vodom sa njega i boljka će proći. Predanje kazuje da je tako i bilo, a kraj đerma Toša je, po ozdravljenju, postavio klupe i stolove, a ono bure napunio rakijom i čašćavao prolaznike. Tako je nastala kafana. Bunar pored nje bio je stecište omladine, koja je tu kasnije organizovala prvomajske uranke. I tako do izgradnje „ studenjaka“, kad su lekoviti izvor i bunar zatrpani. Uprava“ Višnjica restorana“ planira da narednih godina obnovi bunar.

Novija istorija kafane počinje ulaskom u sastav Ugostiteljskog preduzeća „Novi Beograd“, koje se 1960. godine spojilo sa „Višnjicom“. Svako ko je ikada stanovao u „ Studenjaku“ zna da se polaganje težeg, a naročito završnog ispita, zalivalo za stolovima pivnice nadomak prvog bloka. U njoj su se kovala prijateljstva, rađale ljubavi, ali i revolucije ili barem buntovi. „Tošin bunar“ bio je rezevni položaj vođa „šezdesetosmaša“ Bože Glogovca i Vlade Mijanovića zvanog Vlada revolucija. Na roštilj, tvrdilo se, kakvog nema u Beogradu, umeo je da svrati i Maršal Tito. „Tošin bunar“ bio je omiljeno mesto akademaca, koji su u Studentski grad dolazili iz nesvrstanih zemalja. Tako je i Ahmed Sukarno, predsednik Indonezije, 1961. godine, kad je došao na prvi samit Pokreta nesvrstanih, obišao ovo omiljeno mesto indonežanskih studenata. U njegovu čast, kafanu su prozvali i „Džakarta“, a pod istim imenom osamdesetih godina delovala je i rok grupa, koju je predvodio prevač Igor Popović, a čiji su se članovi okupljali upravo u ovoj kafani.

KNJIŽARA GECE KONA

Zgrada u Knez Mihajlovoj 12 izgrađena je 1928. godine, a postaće legendarna, kad je kupio knjižar Geca Kon. Kupio je ne zbog izgleda, već zato što se oslanja na Čika Ljubinu 1, pa je spajanjem dobio prostor za svoju zahuktalu firmu. Adaptaciju je uradio majstor rekonstrukcije, arhitekta i inženjer Ivan Belić, a za taj posao ga je preporučila adaptacija Italijanske ambasade i Džokej klub. Geca Kon je izdavao 200 naslova godišnje i zahvaljujući slavnim imenima pisaca knjižara je zaštićena kao kulturno dobro. Tajnu knjižarskog uspeha video je u tome što nikada nije pročitao nijednu knjigu. Napustio je srednju školu da je ne završi. Bio je hrom, oženio se kasirkom iz knjižare i od kćerki je tražio da se bogato udaju kako bi spojio kapital sa zetovima. Novac mu je bio na prvom mestu, a pare su se lepile za Kona kao da je štampao novac, a ne knjiga. Kon je imao automobil bolji od predsednika vlade, čak je vladinom protokolu pozajmljivao limuzinu. U vreme okupacije, u njoj se vozio nemački komandant grada. U Dobračinoj je sazidao gradsku vilu. Kon je dobio monopol na objavljivanje zakona. Dečja edicija „Plava ptica“, koju je Kon smislio pokazuje ga kao izdavača sa instinktom. To je bila dugovečna biblioteka za decu. U Titovoj Jugoslaviji, “Plava ptica“ biće edicija s najvećim tiražima, koji su dostizali pola miliona primeraka, time nastavljajući predratnu slavu. Pored visokotiražnih naslova, Kon je štampao bisere filosofije u ediciji „Karijatide“, takođe i zemljaka Crnjanskog, kad su ga odbili u SKZ –u. Voleo je Beograd i odbio je da napusti zemlju, kad su je okupirali Nemci. Sklonio se u Vrnjačku Banju, dok prođe oluja. Nemci su ga pronašli i odveli u zatvor iz koga neće izaći. Kad je ušao u ćeliju na Banjici preko ruke je držao ćebe, a u dlanovima je primetio 7 dinara. Toliko su mu Nemci ostavili. Do smrti će premetati tih sedam dinara među prstima kao da su brojanice.

"GRADIĆ PEJTON"

Pre četiri decenije čuburski majstori krenuli su „trbuhom za kruhom“ i u kompleksu malih drvenih lokala raspoređenih u obliku pčelinjeg saća otvorili radnje. Nisu ni slutili da će prostor između Mačvanske i Makenzijeve ulice u beogradskoj opštini Vračar postati kultno sastajalište i kolevka starih zanata u koju mušterije, osim zbog usluga, dolaze i da se, kako to vole da kažu „izdivane“. „Zanatski centar Vračar“ - „Gradić Pejton“, posle 40 godina, postao je primer kako je privremeno podignuti kompleks dućanćića u duhu socijalističke arhitekture, prerastao u urbanu legendu na kojoj žiteljima ovog kraja danas zavide čitava prestonica. Oko četrdesetak zanatlija koji rade u tim radnjama kažu da posao ne cveta i za to najviše okrivljuju ekonomsku krizu. U uskim ulicama „Pejtona“, kao retko gde u Beogradu, osim pečatorezaca, još se mogu pronaći majstor za izradu kandila, obućar, pa čak i stakloduvač. Tu su i apoteka, staklorezac, električar i drugi koji se bave nešto „modernijim“ zanatima. Bez obzira što su pred „talasom“ modernih tržnih cenata, čiji su bleštavi izlozi „zbrisali“ stare dućane sa mnogih atraktivnih lokacija u Beogradu, većina ovdašnjih majstora očekuje da će njihov porodični biznis opstati i da radionice ima ko da nasledi. Žale, doduše, za nekim kolegama koje su se iselile, a pamte momente kada su sa njima gledali čuvenu seriju po kojoj je „Gradić Pejton“ i dobio ime. Povodom obeležavanja jubijela „žitelji“ „Gradića Pejtona“ odlučili su da prolaze između radnji pretvore u ulice. Tako su nastale „ulice“ „Boemski sokak“, „Srdanov sokak“, „Trg umetnka i zanatlija“, a velika „džada“ pored banke dobila je ime po jednom od najpoznatijih žitelja ovog kraja pesniku i boemu Slobodanu Markoviću - Bulevar „Libera Markonija“. Osim tržnice „Pejton“ je, poput pravog grada, postao i boemsko stecište, pa mnogi ovde dođu kako bi „ukrstili“ čašice, ručali, ili popili kafu u bašti restorana. „Građani“ ovog svojevrsnog naselja predlažu da se, pored poslovnih „četvrti“, deo vračarske „metropole“ preuredi u boemskom duhu, kao turistička atrakcija. Korisnici privremenih objekata, pre četiri godine, izborili su se da se kompleks sačuva od rušenja. Plan je bioo da se na tom mestu izgradi podzemna garaža, dečiji vrtić i kulturni centar.No, i pored toga i danas je budućnost drvenih radnjica neizvesna. Deo „teritorije“ gde se nalazio stari parking tada je, ipak, izgubljen, a na tom mestu je nikla banka. Imajući na umu činjenice iz nedavne prošlosti, žitelji „Pejtona“ nameravaju da se obrate gradskim vlastima sa zahtevom da se napušteni lokali pretvore u galerije sa predmetima koje su proizvele stare zanatlije.Bez obzira na ekonomsku krizu, žele da ostanu u svojim lokalima.Bila bi šteta da posle, svega što je ovo mesto „preživelo“ na kraju zauvek nestane.

„ZNAK PITANJA“ – KRČMA VAŽNIJA OD SVIH PAPIRA

Sudbina najstarije gradske kafane, koja je „preživela“ dve dinastije „ispratila“ mnoge režime i strane vojske postaje vlasništvo grada. Odluka o tome da lokalna vlast garantuje opstanak ove boemske zadužbine trebalo bi uskoro da bude i ozvaničena. Čuveni „Znak pitanja“, sa prepoznatljivom letnjom baštom zadržaće status ugostiteljskog objekta i autentični izgled, kakav je imao i pre gotovo dva veka. Upravo enterijer u dve prostorije u kojima se ispija piće i obeduje, letnja bašta i ostali objekti osnovni su razlozi zbog kojih će ovo mesto postojati i u 21. veku. Na zidu još „stoji“ poruka da su krčmu ozidali dunđari „iz Grecije“ 1823. godine za Nauma Ička, sina jednog od najmoćnijih srpskih trgovaca i diplomate Petra Ička. Isprva se zvala „Srpska kafana“. Potom je promenila još dva naziva, da bi 1892. godine tadašnji vlasnik Ivan Pavlović nazvao „Kod Saborne crkve“. Zbog toga je tadašnji prota Novica Lazarević, nesuđeni kum ove boemske „meke“, tužio gazdu koji je skinuo tablu sa nazivom i okačio interpunkcijski znak „?“, kao privremeno ime koje je ostalo do danas.

Zbog statusa, koji je podrazumevao i ekonomsku moć, u ondašnjoj čaršiji vladalo je mišljenje da je kuća bila u vlasništvu Nauma Ička, Međutim, uvidom u njegovo imovno stanje, posle smrti 1927. godine, bilo je jasno da čovek tako visokih moralnih shvatanja kakav je on bio, a na poslu koji je obavljao, nije mogao sebi da priušti zdanje u Glavnoj čaršiji. Ispostavilo se da je ono, ipak, bilo svojina kneza Miloša Obrenovića, koji je i dao dozvolu da se ozida.Takav istorijat naveo je komunistički vlast da, odmah posle Drugog svetskog rata 1946. godine, proglasi ovo zdanje spomenikom kulture i ono se isada nalazi pod zaštitom. Danas je to jedna od najstarijih beogradskih kuća i nastarija kuća srpskog dela varoši Beograda. Ovde su nekada svraćale poznate ličnosti kulturnog i javnog života, između ostalih i Vuk Karadžić. Bila je stecište u kome su razmatrani planovi kulture i javne delatnosti tadašnje Srbije. Bez obzira na uticajne goste, knez Miloš je 1824. godine zabranio da se puši pred kafanom, jer se nalazila “sproću crkve“. U Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda kažu da su od tada, pa do danas na njoj u više navrata obavljani zaštitni radovi, ali namena objekata nikada nije promenjena.

TOPČIDERSKA POZORNICA ČEKA NOVI SJAJ

Topčiderska letnja pozornica, podignuta na mestu nekadašnjeg „Mašinskog majdana“ mogla bi da bude otvorena za dve godine. Opština Savski venac, uz partnersku podršku italijanske regije Umbrija i asopcijacije „Multikultivator“ prošla je prvi konkursni krug IPA programa za rekonstrukciju letnje pozornice. Tako će zapuštena i u korov obrasla scena oivičena nekadašnjim kamenolomom postati jedinstvene mesto kulturnih susretanja. Za realizaciju projekta potrebno je oko tri miliona evrava iz pretpristupnih fondova EU. Pozoprnica će biti pretvorena u neku vrstu kulturnog inkuvatora. Osim opreme nužne za izvođenje scenskih programa tu bi se nalazila i tehnika za snimanja, audio i video produkcija. Topčiderska letnja pozornica bila bi okrenuta malim i srednjim preduzećima aktivnim u oblasti kulture, a poslužila bi i kao odskočna daska za one koji tek počinju da se bave kulturnom produkcijom. Prvi korak biće uređenje prostora i okoline, potom kupovina opreme, pa raspisivanje konkursa za asocijacije koje će učestvovati u širenju mreže. Otvaranje pozornice realno je očekivati 2013. godine. U kamenu sedimentnih stena, koje sa svih strana okružuju scenu sačuvani su fosilni ostaci riba iz doba mezolita, pa je ovo mesto i svojevrstan arheološki park. Akustika na pozornici uklesanoj u krečnjačke stene takva je da se zvuk jasno čuje do poslednjih redova. U gledalištu ima mesta za 1.800 posletilaca.

BULBUDER RASADNIK VRHUNSKIH SPORTISTA

Bulbuder oivičen ulicom Dimitrija Tucovića, Ruzveltovom, Novim grobljem i Gradskom bolnicom na Zvezdari, turski je toponim i znači Slavujeva dolina. Danas je administrativno podelejna na dve mesne zajednice: Bulbuder bliže Ruzveltovoj ulici i Slavujev potpok, deo bliže Gradskoj bolnici. Nazvan je po istoimenoj rečici, koja je tekla Tucovićevom i dalje prema Dunavu Cvijićevom ulicom. Prema tvrdnji rođenih Bulbuderaca, jezgro ovog beogradskog kraja je oko ulice Mehmeda Sokolovića. Izgled Bulbudera je poslednjih godina gotovo potpuno izmenjen. Ubrzano niču nove stambene zgrade na mestu starih kuća i udžerica. Na snazi je režim takozvane porodične gradnje. Duž ulice Dimitrija Tucovića nove zgrade su maksimizirane na šest spratova plus potkrovlje, a van te zone nove građevine ne smeju biti više od dva sprata sa potkrovljem. Razlika u ceni kvadrata u novogradnji i starih stanova je skoro hiljadu evra. Mnogo je priča o „mangupskim“ vremenima na Bulbuderu, dakle o šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka, o „tabadžijama“ tvrdih pesnica i mekog srca, momcima koji su ukrštali šake sa rivalima iz komšijskih kvartova. Ipak, najveća bulbuderska pasija je golubarstvo. Najlakši način da se stvori gužva, da se započne prepirka ili da dođe do tuče, a nisu bili nepoznati slučajevi krađe golubije „piladi“. Ono čime se Bulbuderci najviše ponose je plejada vrhunskih sportista poniklih u ovom kraju. Tu su odrasli fudbalski reprezentativci Jugoslavije iz sedamdesetih godina dvadesetg veka - Vladimir Petrović Pižon, Vladislav Bogićević Bleki, Dušan Staja Nikolić, a kasnije su se pročuli i Čava Dimitrijević i Boško Kajganić, kao i rukometni reprezentativci Cvetković i Kalina, zatim čuveni bokserski trener i selektor Nebojša Prokić Nebule, aikido majstor svetskog glasa Ljuba Vračarević, a odavde je i teniserka Jelena Janković.

BEOGRADSKI HOTELI

PRVI BEOGRADSKI HOTEL „KOD JELENA“

Prvi beogradski hotel „Kod jelena“, kako se pretpostavlja, jer nema tačnih pisanih tragova, projektovali su Anton Kverfeld, sin Fridriha Kverfelda projektanta Saborne crkve i njegov partner Franc Dobi. U to vreme, oni su bili najznamenitiji arhitekte Pančeva. Građanskom Beogradu 19. veka, uz Sabornu crkvu, Mitropoliju i Konak knjeginje Ljubice, nedostajalo je i moderno konačište. Na parceli koju je knez Miloš kupio od nekog Turčina, njgeov sin knez Mihailo Obrenović odlučio je da podigne hotel. Bila je to veoma skupa investicija, kao da se danas gradi „Hilton“. Savetnici su knezu Mihailu zamerali što zida tako veliko zdanje i troši novac. On je bio obrazovan po evropskim školama i želeo je da deo evropskog duha i manira prenese i u domovinu. Hoteli su se tada uglavnom zidali na mestima hanova, koji su imali temelje od kamena, tako je na temeljima Cincar hana počela gradnja tada najvećeg zdanja u Beogradu. U to vreme, ono je bilo više od hotela. Njegov deo pretvoren je u stanove, koji su se iznajmljivali samcima.

Na placu omeđenom ulicama Kralja Petra, Gračaničkom, Ivan Begovom i Čubrinom od 1841. do 1843. godine knez Mihailo Obrenović gradio je hotel. Objekat „ Kod jelena“ ili „veliko zdanje“ kako je hotel kršten izgoreo je 1849. godine u požaru, koji je najverovatnioje bio podmetnut. Priča, koju je književno oblikovao srpski pisac Ljubomir Nenandović, kaže da je mađarski bogataš, kako ne bi izgubio opkladu od pukovnika austrougarske vojske, potplatio izbeglicu iz Banata da na sva četiri ugla zgrade u potkrovlju podmetne vatru i kasnije se ispovedio svešteniku. Ne zna se da li je to prava istina, ali je poznato da je gotovo celo zdanje izgorelo o čemu su izvestile i tadašnje „Srpske novine“. Požar, koji je 1849. godine uništio prvi beogradski hotel progutao je i sav inventar pozorišta koje je iza zgrade Đumrukane – carinarnice u Karađorđevoj ulici preseljeno u gostionicu hotela. Obnovljeno zdanje „Kod jelena“ poslovalo je kao hotel sve do 1903. godine, a posle ga je Natalija Obrenović prodala državi. U hotel se potom preselila Železnička direkcija i ostala sve do 1938. godine, kad je zdanje srušeno. U hotelu „Kod jelena“ su odsedale najznamenitije ličnosti tog vremena, poput Anastrasa Jovanovića, prvog srpskog fotografa, Ilije Garašanina, srpskog državnika, slikara Stevana Todorovića, kome je knez Mihailo dao školske prostorije da u njima otvori prvu umetničku i školu mačevanja, Ljubomira Nenadovića, književnika, Žane Markus, Holanđanke, koja je učestvovala u hercegovačkom ustanku. Gosti su dolazili iz Austrougarske, Italije i Nemačke. Jelovnioci su bili na nemačkom, hrana jeftina i dobra. Točilo se nemačko pivo i kvalitetno negotinsko vino.

„MOSKVA“ U NOVOM ODELU

Višegodišnja restauracija hotela „Moskva“ završena je obnovom fasade krovnog pokrivača i kafeterije. Zamenjeni su oštećene žućkaste fasadne pločice i zeleni keramički ornamenti, a fasadna keramika premazana je slojem specijalne hemijske mase, koja će ga, u narednih deset godina, štititi od atmosferskih uticaja. Novopostavljeni segmenti keramike identični su povobitnim. Fabrika „ Žolnaj“ u Pečuju, u kojoj su pre sto pet godina livene pločice i keramički ukrasi za taj hotel, još postoji, a sačuvani su i originalni kalupi, čiji brojevi odgovaraju brojkama na poleđini starih pločica. Hotel „Moskva“ je prvi put dekorativno osvetljen spolja, a osnovna iluminacija, koja inače ima dvesta šezdeset četiri nijanse je žuto zelena u skladu sa tonovima fasade. Probijen je i novi glavni ulaz hotela na čeonoj strani koja gleda na Prizrensku ulicu, kao što je i bilo prema originalnom projektu. Ovo reprezentativno hotelsko zdanje otvoreno 1907. godine, samo je jednom osveženo.

Fasada ovog secesijskog zdanja umivena je davne 1972. godine tako što je peskirana, čime je oštećena glazura na platnu od keramike – majolike. Umetničku restauraciju „ Moskve“ izveli su slikari i restauratori firme „Antik art“, koji su se već oprobale na „Igumanovoj palati“ i zgradi starog „Generalštaba“. Hotelska kafana tokom godina duge istorije ugostila je znamenita imena iz sveta politike, nauke, književnosti i umetnosti.Na njenim zidovima promiču Lav Trocki, dok igra preferans sa srpskim socijalistima Crnjanskim i Vinaverom, Vasko Popa, dok ispija omiljeno vino „kavadar“, zatim Rebeka Vest omiljeni jutarnji čaj ili pukovnik Gadafi, koji se sladi prokuvanim, pa ohlađenim kamiljim mlekom. Album je pretrpan slavnim glavama: Ajnštajna i Mileve, Brežnjeva, Niksona, Radživa Gandija, kralja Huseina, pisaca Gorkog, Tagore, Moravija, Brodskog, režisera Hičkoka, Bertolučija, Formana, Vajde, glumaca Kirka Daglasa, De Nira, Justinova, Liv Ulman i drugih. Ipak, ključni ugao priče je da je hotel „Moskva“ samim nastankom simbolički označila novo stanje imperijalnih projekcija, ali i domaćeg preskupog velikodržavlja. Prevratom 1903. godine, Srbija je, sa novom dinastijom ušla u žestoki klinč sa Bečom tražeći strateški oslonac u Rusiji. Zzgrada je bila investicija ruskog osiguravajućeg društva „Rusija“, a na gornjem delu glavne hotelske fasade instalirana je reljefna kompozicija „Glorifikacija Rusije“ sa likom boga Neptuna, koji je isticao rusku žudnju za pomorskom prevlašću.U to vreme bila je to najskuplja i najlepša ruska kuća na Balkanu, koja je ugostila prestolonaslednika Aleksandra i izbeglu veliku knjeginju Olgu, carevu sestru. U to se uklopio i austrijsko- srpski duel oko ankesije Bosne. Kasnije, u bombardovanju 1915. godine, austrougarska artiljerija je gađala „Moskvu“ oštetivši joj zid na začelju. Hotel je devedesetih godina prošlog veka bio stecište stranih novinara i obaveštajaca. Danas devedeset osam odsto gostiju su poslovni ljudi iz inostranstva. U hotelskoj kafeteriji vole da sede ličnosti sa javne scene, politički analitičari sa stranačkim funkcionerima i domaći biznismeni koji tu dogovoraju i slave poslovne uspehe.

HOTEL BRISTOL STAR CEO VEK

Na mestu nekadašnjeg Paranosovog hana između 1910. i 1912. godine sredstvima Beogradske zadruge podignut je hotel „Bristol“ kao zgrada Osiguravajućeg i kreditnog društva te finansijske organizacije. Projektovao ga je arhitekta Nikola Nestorović kao reprezentativno zdanje, koje je, osim ugostiteljske, imalo i stambenu namenu, dok je prizemlje bilo predviđeno za lokale. Savski kraj početkom 20. veka bio je deo grada s krivudavim sokacima oko Male pijace, kasnije pretvoren u najvredniju arhitektonski četvrt. Jedini moderan hotel, koji je pre „Bristola“ sagrađen u Beogradu bila je „Moskva“ sazidana 1906. godine prema projektu arhitekte Jovana Ilkića imala je veliki uticaj na oblikovanje njegove fasade. „Bristol“ predstavlja vrhunac secesijske dekorativnosti u srpskoj prestonici. Za spomenik kulture utvrđen je 1987. godine, a dugo je nosio titulu najmodernijeg beogradskog hotela.

Sazidan je 1912. godine u tadašnjem trgovačkom centru oko Male pijace kao primer arhitektnoskog preobražaja Beograda iz zaostale orijentalne varoši u modernu prestonicu s monumentalnim zdanjima. Bio je centar mondenskog života i destinacija na glasu u Kraljevini Srbiji i Jugoslaviji. Ugostio je Rokfelerove, šahovskog velemajstora Garija Kasparova, članove britanske kraljeske porodice, diplomate, oficire iz Libije. U njemu je karijeru započeo Predrag Cune Gojković, Meri Cetinić je početkom osamdesetih godina prošlog veka pevala na dočeku Nove godine, a najluksiznije odaje danas se koriste za snimanje spotova. To je samo delić stoletne biografije hotela „Bristol“ u Karađorđevoj ulici. Bez obzira što je hotel izgubio zvezdice, lokacija je i dalje njegova prednost, kao i najjeftinija pivnica u gradu, najpovoljnije cene smeštaja. Kapaciteti su popunjeni oko 70 odsto, a u vreme velikih sajmova u hotelu nema mesta.

Najpoznatiji gost, koji je odseo u luksuznom apartmnu, čije je ime kasnije i poneo, bio je čuveni bankar Dejvid Rokfeler. Dvadesetih godina prošlog veka u hotelu je odseo njegov otac, a 1979. godine, u vreme održavanja Svetskog zasedanja bankara, i Dejvidov sin. Zakupio je čitav drugi sprat. Kad je odlazio, poklonio je ljudima sa recepcije pozlaćene hemijske olovke s logom njegove banke. Rokfelerova svita koristila je i „Zlatni apartman“ od 70 kvadrata, što su i najluksuznije odaje hotela. Opremljene su nameštajem u stilu Luja XVI, a među tabureima i tapaciranim stilskim stolicama i foteljama pažnju privlači kitnjasto ogledalo iz 18. veka. Nameštaj je nekad pripadao Josipu Brozu Titu. Apartman se dugo ne izdaje. Pre desetak godina u njemu je boravio jedan ruski rvač i polomio nogu stolice. Vrednija je bila njena restauracija, nego zakup apartmana. Poslednji put je otvoren za intervju sa ambasadorom Japana, a pre toga, u njemu su se snimali spotovi i editorijali za modne časopise.  

U SRBIJI SE SVE VIŠE GRADE HOTELI

(29. januar 2013.) U cilju razvoja turizma u Srbije se podstiče izgradnja novih smeštajnih kapaciteta, te je primetno veće ulaganje u hotelijerstvo. U Beogradu je u prethodnih nekoliko godina renovirano više poznatih hotela, a grade se i novi. Novo ruho dobili su hoteli „Moskva“ i „Metropol“, a u toku je renoviranje hotela „Interkontinental“, koji postaje deo lanca „Crowne Plaza“ i hotela „Jugoslavija“, čiji je vlasnik grupa „Marriott“. Zanimljivo je da i domaći privrednici u poslednje vreme vide interes da ulažu u hotelijerstvo. Tako su vlasnici modne kuće „Mona“ izgradili najluksuzniji hotel na Zlatiboru i renovirali hotel „Ivanjica“ na planini Javor. Vlasnik mesne industrije „Matijević“ uložio je kapital u renoviranje hotela „Vojvodina“ u Zrenjaninu i izgradnju modernog hotela „Centar“ u Novom Sadu. Vlasnik preduzeća za proizvodnju bezbednosnog sistema za automobile „Lavlja kandža“ izgradio je hotel „Zeder“ na Novom Beogradu. Očekuje se da u Beogradu uskoro bude izgrađen najveći hotelski kompleks na površini od 94 hiljade kvadratnih metara, koji je delo arhitekte Zahe Hadid. U okviru kompleksa biće luksuzni hotel, tržni centar, kao i poslovni prostor i sportski centar. Objekat se gradi na atraktivnoj lokaciji u starom delu grada, koja je u blizini Kalemegdanske tvrđave. Kompanija „Lamda“ planira da investira 200 miliona evra u taj hotelski kompleks i zaposli oko hiljadu ljudi.

Investitori su zainteresovani i da ulažu u renoviranje vojvođanskih dvoraca, koji bi mogli postati luksuzni hoteli, za turiste sa „dubljim“ džepom. U Srbiji se polako formira grupa ljudi sa značajnim učešćem u hotelijerstvu, a najveći broj hotela u vlasništvu trenutno ima Srba Ilić. On je vlasnik hotela „Ozren“ i „Partizan“ u Niškoj Banji, u Nišu poseduje hotele „Nais“, „Ambasador“ i „Grand“, dok je u Rumi izgradio „Best Western Park“.

GRADI SE JOŠ JEDAN LUKSUZNI HOTEL U BEOGRADU

(17. januar 2013.) Beograd će 2014. godine dobiti još jedan luksuzni hotel, koji je omogućiti razvoj poslovnog turizma. Austrijska kompanija „Soravija“ gradi luksuzni hotel na lokaciji nekadašanjeg Starog mlina, koji se nalazi između Mostarske petlje i zgrade „BIGZ“-a. Reč je o atraktivnoj lokaciji, jer se u blizini nalazi „Beogradski sajam“, gde se godišnje održava veliki broj manifestacija, kao i reka Dunav. Vrednost investicije je oko 60 miliona evra, a u realizaciji projekta kompaniji „Soravija“ partneri su Evropska banka za obnovu i razvoj i „Erste banka“. Građevinski radovi na hotelu su u toku i završen je temelj, a sada sledi visokoizgradnja. Budući hotel će imati 255 soba i tri hiljada kvadratnih metara kancelarijskog prostora, namenjenog za iznajmljivanje poslovnim ljudima. Kada bude otvoren hotel će poslovati u sistemu lanca „Radisson Blue“, koji je već postao brend u svetu, kao stecište poslovnih ljudi. Beogradu je potreban takav hotel, jer je sve više investitora, koji srpsku prestonicu vide kao atraktivnu destinaciju za ulaganje. U kompaniji „Soravija“ ističu da je izgradnja hotela samo početak i najavljuju nove investicije. Od gradskih vlasti očekuju da im ponudi listu projekata u koje bi mogli da ulože kapital, jer je takva praksa u ostalim evropskim gradovima, poput Beča, Budimpešte i Bukururešta.           

BEOGRAD DOBIJA JOŠ JEDAN LUKSUZNI HOTEL

(22. novembar 2012.) Na Novom Beogradu uskoro će biti otvoren luksuzni kompleks, koji se sastoji od hotela sa četiri zvezdice i poslovne grade. Kompleks se prostire na oko 24 hiljade kvadratnih metara, a vrednost investicije je 40 miliona evra. Početkom decembra 2012. godine prvi gosti moćiće da uživaju u luksuznim sadržajima hotela, koji je izgradila kompanija „Falkenštajner“. Hotel futurističkog izgleda osmislio je domaći stručnjak, arhitekta Boris Podreka, koji živi i radi u Beču, a autor je više zdanja u Srbiji. Hotel će imati 171 sobu, od čega je 28 luksuznih „rojal“ soba. Zatim, tu je i salon za ljubitelje cigara, dok je za poslovne direktore obezbeđen salon sa terasom na devetom spratu. Sadržaj hotela čini i šest konferencijskih sala površine 700 kvadratnih metara, luksuzna sala za venčanje površine 300 i podzemna garaža sa 54 mesta za automobile. U hotelu će biti i „Siti spa centar“ sa teretanom. Noćenje u novom hotelu koštaće 130 evra po osobi bez doručka, a cena dvokrevetne sobe, uključujući i doručak, biće 190 evra. Osim hotela, u okviru kompleksa na Novom Beogradu, nalaziće se i kula sa dvanaest spratova, u kojoj će biti kancelarijski i poslovni prostor. Na taj način je omogućeno da poslovni ljudi, koji dolaze u Beograd, uživaju u luksuzu, a da istovremeno imaju sve potrebne uslove za obavljanje poslova.     

„METROPOL“ U NOVOM „ODELU“

(06.11.2012.)Hotel „Metropol“ zdanje u Bulevaru kralja Aleksandra konačno je obnovljen i ponovo je otvorio vrata za goste - poslovne ljude iz zemlje i sveta, ali i turiste.Novo rukovodstvo hotela, koji je prešao u ruke grčkog vlasnika, uvereno je da će i pred novim „Metropolom“ stajati stotine obžavalaca da bi pozdravili svoje idole, kako su to u prošlosti radili čekajući slavnog Luja Armstronga, Liz Tejlor, Kirka Daglasa i  druga imena slavnih iz sveta šou biznisa. Obnovljeni „Metropol“ treba da bude novo savremeno mesto, koje odiše nasleđem. Koliko je tesna veza između novog zdanja i starog duha „Metropola“ pokazano je na izložbi „Istorija od pet zvezdica“, koja je kroz zbirku fotografija ukazala da tradicija duga pola veka, uprkos radovima i rekonstrukciji, nije prekinuta. Bio je to vremeplov lica, soba, sećanja i smeha odavno isprepletanih u angdote. Pet decenija istorije ispričano je ručkovima, starim menijima, posetama Tita, sećanjima na misteriozni nestanak Romana Polanskog pred publikom „Festa“, pitanjima koja poznata ličnost prolazi tajnim prolazima. Sigurno je da će priča o „Metropolu“nastaviti da živi, oblikuje se i ispisuje nove stranice. Plan je da do kraja 2012. godine sve sobe budu popunjene, a zasad je gostima na raspolaganju polovina kapaiciteta. Tradicija doovđenja poznatih ličnosti biće nastavljena  s obzirom da Beograd ima najbolju poziciju za okupljanje kako poznatih ličnosti iz sveta biznisa, tako i iz kulture i umetnosti. Srbija time vraća značajnu poziciju ne samo u političkom i ekonomskom nego i u turističkom smislu, što potvrđuje konstantan porast gostiju iz inostranstva. Kao objekat pod zaštitom Spomenika za kulturu “Metropolu“ nije suštinski promenjana forma tokom renoviranja, a važni detalji eksterijera i enterijera čuvaju se kroz sve faze postojanja hotela. Najbolji primer očuvanja veze i tradicije s nekadašnjim hotelom je fontana na glavnom ulazu  „Ženski akt“.

HOTEL NA AVALI

Hotel na Avala projektovao je arhitekta Viktor Viktorovič Lukomski. Na toj planini održano je prvo jugoslovensko zvanično ski takmičenje 1929. godine u nordijskom trčanju na 8 kilometara. Avala je bila idealna planina za skijanje, zbog ogoljenosti i strmine kao i danas, ali i hladnije klime tako da se sneg duže zadržavao. U gradnju hotela na Avali, Lukomski se upustio ovenčan slavom dvorskog arhitekte. Bio je u timu koji je projektovao kraljevski dvor na Dedinju, a najviše njegovog autorstva ostalo je u pridvornoj crkvi Svetog Andrije. Ministarstvo šuma i vodoprivrede poverilo je posao izgradnje Lukomskom, koga su zvali i omiljenim arhitektom kralja Aleksandra. U stilu kraljevskog dvora na Dedinju, postavljen je i model stilskog pravca, koji će biti uzor mnogim gradnjama. Godine 1924, kad je projekat nastao, formulisan je drugi talas  srpsko - vizantijskog stila s primesama jugoslovenstva i moderne. Smatralo se da je takav stil idealan odraz nove države, koja je jugoslovenska, ali od srpskih kostiju.

Početkom 1929. godine, Lukomski pravi projekat za hotel na Avali, upravo u duhu u kojem je građen i  kraljevski dvor. Avala je bila idejno neobeležena planina, kad je u  radni obilazak došao Lukomski. Još od rimskog doba, iskrčene su šume za topljenje rude. Po obroncima planine su zjapili otvori rudarskih okana, koje su izdubili rimski inženjeri i kažnjenici. Danas je ostao samo jedan otvor rimskog rudnika na ovom popularnom beogradskom izletištu. Stajale su i visoke gole zidine grada Žrnova podignutog u pomenutom rimskom periodu da bi čuvao rudnike, a kasnije je to bila i utvrda.

Od savremenih građevina, na vrhu Avale bio je podignut planinarski dom, neupadljivo zdanje s kamenom osnovom i drvenom kućom, koje je nedavno izgorelo. Tek 1938. godine biće završen Meštrovićev mauzolej - Spomenik Neznanom junaku, tako da je Lukomski gradio na čistom prostoru. Namera je da hotel bude primer i modernog i nacionalnog, a istovremeno da zadovolji etimologiju imena Avala - havala – vidikovac. Na platou ispod mesta predviđenog za hotel, bilo je polazište žičare za skijaše, u neku ruku mondensko mesto. Danas se tu nalazi veliki parking. Hotel se kaskadno penje širokim terasama baš od tog platoa. Skulpture sfingi koje dočekuju posetioce su dela vajara Vladimira Zagorodnjuka. Kapitele na niskim stubovima radio je takođe Zgorodnjuk. Problem s ovim zdanjem je neusklađena  stilska mešavina. Telo zdanja je modorenističko. Svedena su dva sprata i prizemlje sa ravnim krovom.Vidna je stilska neusaglašenost. Ovaj promašaj nadoknađen je donekle širokim terasama od grubo tesanog kamena.

Hotel na Avali biće stilska vežba Lukomskog za projekat srpske Patrijaršije u ulici Kralja Petra, koji će raditi četiri godine kasnije. Istoričari arhitekture smatraju da i taj projekat pati od sličnih mana, kao i hotel na Avali - kompozicione neusaglašenosti geometrizma i srpsko - vizantijskih elementa. Lukomski je autor i malog hrama Svetog Save na Vračaru, gde je primetna veza s kubičnim stilom hotela na Avali. Radio je i hram Vaznesenja Hristovog u Žarkovu, kuću Karamate u Milovana Glišića 1, zgradu u Siminoj 9 i Kapetan Mišinoj 7, banovinsku palatu u Skoplju i mnoga druga zdanja. Bio je jedan od najplodnijih ruskih arkhitekarta u Beogradu, gde je pod boljševicima izbeglo 70 ruskih arhitekata.

 HOTEL JUGOSLAVIJA SIMBOL JEDNOG VREMENA

Najreprezentativniji ugostiteljsko - smeštajni kapacitet bivše SFRJ bio je hotel „Jugoslavija, čije ime je nosio i propao zajedno s njom. Još pre nego što je Nikola Dobrović, Korbizijeov đak, urbanista Titove prestonice, ucrtao linije novog grada na pesku između ušća Save u Dunav, u vrhu tadašnje države doneta je odluka da se na tom praznom prostoru počne s gradnjom tri kapitalna objekta : Sedište Centralnog komiteta Jugoslavije, Savezne vlade i hotel. Posao je poveren Projektnom zavodu Hrvatske. Samo dve godine od završetka Drugog svetskog rata, urađen je projekat hotela, koji su potpisali trojica renomiranih arhitekata Mladen Kauzlarić, Kazimir Ostrogović i Lavoslav Horvat. Kauzlarićevih deset vila u Zagrebu spadaju u antologiju hrvatske moderne. Slične su onome što su u Beogradu radili „gampovci“. Ostrogović takođe modernista imao je više sreće s novim vlastima. Projektovao je Gradsku većnicu u Zagrebu i vilu Zagorje, rezidenciju Josipa Broza Tita, koja je danas sedište predsednika Hrvatske. Horvat je bio saradnik Ivana Meštrovića i uradio je po vajarevim zamislima Dom umetnosti, nekoliko crkvica i semeništa. U Beogradu je ukrasio Terazije zidom Savezne industrijske komore. Posle hotela Jugoslavija, potpisao je i hotel Belvedere u Medulinu. Zagrebačka trojka podarila je Beogradu modernistički brod na pustoj obali Dunava. Tito je odobrio gradnju. To je bilo ono što se htelo : monumentalno i moderno. Kao i u slučaju Saveznog izvršnog veća, raskid sa Sovjetskim Savezom doveo je do ekonomske krize i gradnja je prekinuta. Skelet hotela je mirovao 12 godina. Spoljašnji radovi se obnavljaju u nperiodu 1961 – 1967. godine po donekle izmenjenom projektu Horvata. Potom je dve godine trajalo uređenje unutrašnjosti. Posao je poveren beogradskom timu Ivan Antić, Mirko Jovanović, Vladeta Maksimović, Milorad Pantović. Rezultat gradnje, koja je trajala duže od 20 godina je hotel s pet zvezdica de luks kategorije s 200 jednokrevetnih soba, 400 dvokrevetnih, 23 apartmana i 800 mesta u restoranima. Dobijen je simbol uspešnog razvoja Jugoslavije. U Muzeju savremene umetnosti, Mladen Bizumić je pripremio rekvijem izložbu hotelu. Izloženi su lusteri od krustakl biljura s 26 sijaličnih grla, stojeće lampe elegantnog rukohvata, okovani ormairić za cipele i torbe. Bizumić je snimio i film o hotelu „ Jugoslavije“, koji je danas prostor melanholije i sumnje. Bombardovan u NATO napadu 1999. godine od tada se nije obnovio. Bio je luksuzan hotel. Prenoćište s doručkom od 45 do 70 dolara, plus 0,60 dolara boravišne takse, odjavljivanje konformo do 14 časova, za rum servis se plaćao uvećan iznos od 20 odsto. Dakle sve ovo su bili elementi zapadnjačkog hotelijerstva u jednopartijskom Beogradu.

ZAVRŠENA REKONSTRUKCIJA HOTELA „METROPOL PALAS“

(12. septembar 2012.) Hotel „Metropol“ u Beogradu izgrađen je pre više od pola veka i tokom dugih godina bio jedan od najprestižnijih mesta u glavnom gradu, kako nekadašnje Jugoslavije, tako i Srbije. U njemu su boravili državnici, političari, svetski poznati muzičari, režiseri i glumci, među kojima su Sofija Loren, Elizabet Tejlor, Rober de Niro, Kirk Daglas, Luj Armstrong. Hotel je 2006. godine prodat grčkoj porodici Daskalantonakis za 27,4 miliona evra, a sadašnji vlasnik je kompanija „Sheraton Sofia Hotel Balkan“ iz Bugarske.  Rekonstrukcija hotela, koji se sada zove „Metropol Palas“ započeta je 2008. godine, a nedavno je završena jedna faza modernizacije hotela i prvi gosti su već prespavali u obnovljenim sobama i popili kafu u čuvenom baru. Beograd je ponovo dobio hotel vrhunske klase u kome mogu da odsednu i najzahtevniji gosti. To će biti najkulsuzniji hotel, a veliko svečano otvaranje najavljeno je za kraj godine kada će ceo objekat biti u funkciji. Za sada je na raspolaganju glavna zgrada sa 130 soba, lobi, bar i banket – sala za oko 800 zvanica, najveća u Beogradu. U aneksu će biti još 109 soba i apartmana, kao i Wellness centar. Ponuda hrane i i pića je raznovrsna, kao i cene. Tako je u ponudi, srpska kafa za 200 dinara, ali i kir rojal za 800 dinara, martel za 1.400 dinara i kurvoazije za 2.400 dinara. Cezar salata košta 1.300 dinara, a tost sa mocarelom od bivoljeg mleka, pršutom i kremom od crnih tartufa 1.900 dinara. Cena noćenja sa doručkom je 245 evra. Hotel je sačuvao spoljašnji izgled, koji predstavlja spoj savremenog arhitektonskog stvaralaštva uz poštovanje tradicionalnih umetničkih vrednosti, što ga čini jedinstvenim. Fontana „Kupačica“, koja se nalazi ispred glavnog ulaza, potpuno je restaurirana, vraćen je i stari vitraž, dok je u lobiju originalna intarzija iz 1956. godine. Planirano je da se u hotelu održi izložba o istoriji tog zdanja i da se pozovu svi, koji su nešto značili u njegovoj prošlosti, poput legendarnog šefa kuhinje Ive Minovića. Očekuje se da ponovnim otvaranjem nekadašnjeg simbola Beograda, u značajnoj meri bude obogaćena turistička ponuda srpske prestonice.

GRADI SE HOTEL U RAJIĆEVOJ ULICI

Godinama odlagana izgradnja poslovno - komercijalnog kompleksa od oko 60 hiljada kvadratnih metara u Rajićevoj ulici u pešakoj zoni Beograda konačno je nastavljena. U dve faze do 2013. godine trebalo bi da bude podignut tržni centar, hotel sa pet zvezdica i podzemne garaže sa 600 parking mesta. Izraelski investitor kompanija ABD.d.o.o. planira da u taj projekat uloži oko 100 miliona evra i uposli na stotine ljudi. Rokovi početka i završetka gradnje na placu veličine oko hektara između ulica Uzun Mirkove, Tadeuša Košćuška i Knez Mihailove odlagani su nekoliko puta od 2003. godine, kad je odatle izmeštena okretnica trolejbusa. Konkurs za arhitektonsko - urabanističko rešenje u Rajićevoj ulici raspisan je pre 12 godina, što je najbolji dokaz koliko se dugo čekalo na početak izgradnje ovog objekta. Nerešeni imovinski odnosi na placu, arheološka istraživanja, problemi oko finansiranja projekta navođeni su kao glavne kočnice. Potvrdu o prijemu dokumentacije za početak radova i izgradnju izdalo je 2009. godine Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja. Taj posao je u njihovoj nadležnosti zato što se lokalitet Rajićeve ulice nalazi u okviru prostorne kulturno - istorijske celine područja Knez Mihailove ulice kulturnog dobra od izuzetnog značaja.

RENOVIRANJE HOTELA U PRESTONICI

( 22.maj 2012.) Beograd će u narednih godinu dana dobiti nekoliko renoviranih hotela i uz nove koji se grade, prestonica će po kvalitetu smeštajnih kapaciteta moći da se meri s ostalim evropskim metropolama. Tokom leta počinje sređivanje hotela „Kontinental“, a radovi u hotelima „Metropol“,“Falkenštajner“ i „Park“ ulaze u završnu fazu. Posle petogodišnjeg renoviranja, grčki vlasnik najavio je otvaranje „Metropola“ u julu. Biće otvorena četiri sprata sa sobama, lobi, recepcija i restoran, a postepeno će se otvarati prodavnice, bazen i spa centar. Hotel će, kad bude završen, imati 246 soba i izuzetno luksuzno opremljene apartmane. Trenutno neće pripadati nijednom svetskom lancu, iako nezvanične procene ukazuju da je „Grekotel“ beogradski kultni hotel koštao 47 miliona evra.

Za kraj leta najavljeno je i otvaranej novog hotela „Falkenštajner“ na Novom Beogradu. Austrijski investitor veruje da će objekat biti završen i pre vremena i da će 180 soba biti spremno već u avgustu da primi prve goste. Za razliku od „Metropola“, koji će nuditi uživanje i zabavu, „Falkenštajner“ je površinu od 6.000 kvadrata iskoristio za poslovni prostor, koji će popuniti austrijske kompanije. Kompletna investicija iznosi 40 miliona evra. Predstoji i renoviranje 126 soba hotela „Park“ na Vračaru, koje će koštati oko 800 hiljada evra i trajaće rekordna četiri meseca. Hotel će i dalje imati tri zvezdice i podzemni parking na dva nivoa. Novo odelo naredne sezone dobiće i hotel „ Kontinental“, koji će zadržati istu spoljašnjost, ali će objekat nositi svetski brend „ Kraun plaza“. U kompletno novi enterijer biće uloženo skoro 30 miliona evra, a imaće 420 soba, luksuzne apartmane, 14 kongresnih sala, dva restorana, veći spa centar. Renoviranje će trajati godinu dana.

Beograd nije imao mnogo sreće s obnovom hotela. Rekonstrukciju „Jugoslavije“ usporavaju razni problemi, zbog kojih ovaj objekat nikako ne može da ponese ime lanca „Kempinski“. Hotel „Splendid“ u samom centru grada takođe je godinama zatvren, iako je vlasnik kvadrat plaćao po 11 hiljada evra. Mali je broj hotela koji su bez ikakve pompe u potpunosti rekonstruisani poput „ Ekscelziora“ i „Moskve“ u kome je samo rasveta u kraljevskom apartmanu koštala 15 hiljada evra. Podugačak je spisak hotela koji su trebalo da budu izgrađeni u srpskoj prestonici, ačija gradnja još nije počela. Uskoro se navršava godišnjica odkad je u Starom mlinu kod Mostarske petlje austrijska kompanija „Soravija“ najavila izgradnju hotela vrednog 55 miliona evra, a objekat je trebalo da nosi brend „Hilton“ ili „Radison“. Beograd, čini se, definitivno nema sreće sa brendom“ Hilton“, jer su menadžeri tog lanca trebalo da upravljaju i hotelom u Rajićevoj ulici, ali i na raskrsnici ulica Kralja Milana i Kralja Milutina. Izjalovio se i plan slovenačkog investitora „Korpo“ da izgradi „ Hilton“ kod stadiona „Marakana“, kao i gradnja objekta u Čika Ljubinoj ulici. Najspektakularnije obećanje vezano je za zgradu nekadašnjeg MUP –a u ulici kneza Miloša. Izraelska kompanija „Plaza centri“ je 2008. godine najavila izgradnju kompleksa od 100 hiljada kvadrata, a kruna bi bio hotel „Šeraton“ ili „Hilton“ sa svetionikm na vrhu zgrade. Sličnu sudbinu imala je i lokacija na uglu Bulevara kralja Aleksandra i takovske, gde je Hipo Alpe Adrija banka dobila dozvolu za gradnju luksuznog hotela, ali je ona preinačena u šoping centar.

KRAUN PLAZA NA MESTU KONTINENTALA

( 24.07.2012.) Beogradski hotel „Kontinental je zatvoren radi temeljnog renoviranja i rekonstrukcije svih kapaciteta, a za nešto više od godinu dana, koliko je planirano da se završe svi radovi, postaćr hotel najviše kategorije. „Kontinental“ će postati „Kraun plaza“ i nakon otvaranja i zvanično postati deo ovog poznatog svetskog lanca. „Kraun plaza“ je jedan od brendova hotela Interkontinental, a kompanija „Delta“ je preuzela hotel 2008. godine s namerom da mu vrati pet zvezdica i licencu koju je izgubio. Kompletna rekonstrukcija hotela podrazumeva obimne i složene radove i na njenoj realizaciji biće angažovani najkompetentniji stručnjaci. Projekat hotela radila je čuvena engleska kuća „Virgile and Stone“, a američki „Turner Construction“ je nadzorna kompanija, koja će pratiti izvođenje radova. Novi hotel će imati 416 različitih vrsta smeštajnih jedinica - od običnih soba do predsedničkog apartmana. Više od 120 soba biće takozvane club sobe, koje će biti veće, luksuznije, a sve će imati velike plazma televizore i drugu opremu, koju poseduju svetski hoteli. Hotel će imati više sala, veliku kongresnu i niz manjih, koje će moći da prime 25, 50, 150 ljudi. Biće izgrađen spa centar i lobi koji će biti polukružan sa jedne i druge strane. Hotel će posedovati dva restorana jedan korporativni, a drugi luksuzni sa dve privatne sobe, gde će gosti moći da dobiju obrok. Vlasnici „Kontinentala“, koji su i vlasnici hotela „Park“ u Beogaradu počeli su sa renoviranjem i ovog drugog objekta krajem maja i završiće ga krajem septembra 2012. godine. Lokacija i zgrada hotela „Park“ su pod zaštitom države tako da će se ovde ići samo na unutrašnje radove. Renoviraju se sve sobe i recepcija, a budući siti hotel imaće 61 jednokrevetnu i 60 dvokrevetnih soba. Iako će imati samo tri zvezdice hotel „Park“ biće iznad te kategorije.

HOTEL STARVUD U BEOGRADU

( 24.07.2012.) Beograd će u narednih godinu dana dobiti nove luksuzne hotele u kojima će moći da ugosti i najprobirljivije goste. Posle renoviranja, koje je u toku, hotel „Kontinentala“, će postati „Kraun plaza“, dok će čuveni „Metropol“ od jeseni biti uvršten u lanac „Starvud“ hotela. „Metropol“ će, čak, biti deo prestižnih „ lakšeri kolekšn“ hotela. To nimalo ne čudi, jer je u taj objekat vlasnik „ Grekotel“ uložio neverovatnih 70 miliona evra. Hotel je kupljen za rekordnih 27,4 miliona evra, a u renoviranje je uloženo još oko 50 miliona. Renoviranje hotela radi londonski „MKB dizajn“, pa će kompletan enterijer biti vrhunski. Apartmani će biti jedinstveni i drugačije uređeni u čast poznatih ličnosti. Takođe, bar restoran na desetom spratu hotela postaće kultno mesto u gradu. Na jesen će poslovnoj klijenteli i ostalim gostima biti na raspolaganju recepcija, lobi, nekoliko spratova soba i restoran. Ostatak će biti otvoren do zime, postupno, zaključno sa spa – centrom, koji će biti najluksuznije mesto za ulepšavanje u prestonici. Hotel će i dalje sačuvati dušu“, zbog čega grčki vlasnici nisu štedeli novac za renoviranje. Tako će na ulazi goste i dalje dočekivati „Devojka koja se kupa“. Skulptura je osvežena, a fontana je izgrađena kompletno nova. Takođe, u lobiju će se ponovo naći mozaik iz 1957. godine, jer njegova rekonstrukcija traje čitavih šest meseci.

BEOGRAD DOBIO NOVI LUKSUZAN HOTEL

U samom srcu Beograda izgrađen je luksuzan hotel sa pet zvezdica „Skver najn“. To je nešto potpuno novo što je dobila srpska prestonica. Naime, vrhunski dizajn, elegancija, luksuz i udobnost, reči su koje najbolje opisuju građevinu, koju je osmislio brazilski arhitekta Isai Vinfinld. Hotel odlikuju skupi materijali od kojih je izgrađen i pažljivo odabrani detalji, koji upotpunjuju savršenu sliku. U gradnji hotela korišćeni su najbolji materijali kao što su ružino, ipe i kumaru drvo, bronza i mramor, a zanimljiv je podatak da je 12 stolara iz Brazila radilo na enterijeru. Hotel ima 45 soba i svaka ima podno grejanje, plazma televizor, aparat za kafu, kašmirski prekrivač za krevet i „hermes“ toaletni pribor. Hotel ima velnes i spa centar, koji se nalaze dva nivoa ispod zemlje, a ipak imaju prirodno osvetljenje. Osim toga, tu je bazen i fitnes sala, soba za masažu i tursko kupatilo. Posebna atrakcija je restoran sa baštom okruženom zelenilom, koja pruža privatnost gostima. Dobar servis je važan za svaki hotel, a ovde je sve podređeno gostima. Obezbeđena je usluga transfera od i do aerodroma, raspakivanja i pakovanja kofera, kao i lični batler. Zaposleni uglavnom imaju međunarodno iskustvo, tako da ne iznenađuje podatak da u baru rade ljudi iz hotela „Kleridžis“ iz Londona.

RENOVIRANJE HOTELA U BEOGRADU

Srpska prestonica je turističku sezonu 2011. godine dočekala sa 49 registrovanih hotela, 54 hostela i 68 privatnih smeštaja. Prosečna iskorišćenost hotelskih kapaciteta je svega 35 odsto, a stručnjaci procenjuju da su Beogradu potrebna bar još dva hotela visoke kategorije. Novi hoteli, najrazličitijih kategorija, poslednjih godina preplavili su centar grad, dok su stari uveliko poboljšali kvalitet. Smeštaj u „krugu dvojke“ nude svi, od luksuznog „Beograd art hotela“ u Knez Mihailovoj, koji je otvoren pre nekoliko meseci, do manjih hotela i privatnih stanova na Dorćolu. Između Doma narodne skupštine i gradske skupštine, u toku su radovi na obnovi fasade jednog od najstarijih beogradskih hotela – „Ekscelziora“. Grčka firma „Lampsa“, koja je vlasnik i prestižnog „Hajata“, odlučila je da osveži spoljašnji izgled tog objekta i privuče klijente. Zgrada je spomenik kulture grada, zbog čega se neće menjati karakteristični klasičan izgled fasade, već će biti samo obnovoljena. Predstoji i rekonstrukcija njegove unutrašnjosti, nakon čega bi hotel trebalo da dobije još jednu zvezdu i postane još popularniji. Posetiocima iz zemlje i inostranstva na raspolaganju je 10 hiljada ležaja. Beograd je jedini glavni grad u Evropi u kome se broj turista ne smanjuje poslednjih godina, već povećava. Istraživanja cena u regionu pokazuju da srpska prestonica ubedljivo vodi po visini cena za hotelski smeštaj, pogotovu kada su u pitanju velike ture. Interesovanje „sedme sile“ za dolazak u Beograd samo po sebi govori o privlačnosti ove destinacije. U glavnom gradu Srbije često borave reproteri iz celog sveta. Najveća satisfakcija je što se oni zadovoljni vraćaju kući i sliku o našem gradu prenose čitaocima. Ti ljudi dolaze bez predrasuda i bez ideje šta ih ovde čeka. Upoznaju grad kroz dnevni i noćni obilazak, posećuju muzeje, hramove, parkove, sreću se sa ljudima. Na kraju boravka rastaju se od srpske prestonice sa žaljenjem što je vreme tako brzo prošlo.

HOTEL "JUGOSLAVIJA" U ČUVENOM LANCU "KEMPINSKI"

Poznati međunarodni hotelski lanac „Kempinski“ saopštio je da će, nekada najbolji hotel u bivšoj SFRJ „Jugoslavija“ u Beogradu, poslovati u njegovoj mreži i da će imati pet zvezdica. Hotel „Jugoslavija“ je trenutno u postupku renoviranja, a vrednost investicije procenjuje se na iznos između 120 i 150 miliona evra. Novi kompleks imaće 1.500 kvadratnih metara i sadržaće konferencijski prostor, velnes spa centar, trgovinske radnje, nekoliko restorana i podzemni parking. Ekskluzivni trgovinski centar i stambena kula od 33 sprata doprineće da čitav klompleks bude po mnogo čemu jedinstven na Balkanu. U sklopu toga predviđeno je da hotel „Jugoslavija“ bude prvoklasno mesto za odmor i sastajalište poslovnog sveta. Inače, čuveni lanac hotela „Kempinski“ jedan je od najpoznatijih brendova u oblasti hotelijerstva. U njegovom sastavu su 62 hotela, koji se nalaze na najekskluzivnijim lokacijama u svetu. Taj hotelski lanac je član najveće asocijacije nezavisnih hotela u svetu Globalne hotelske alijanse (GHA). Inače, „Kempinski“ hoteli postoje od 1897. godine i predstavljaju najstariju grupaciju luksuznih hotela u Evropi.

JOŠ JEDAN HOTEL NA NOVOM BEOGRADU

Izgradnja hotela „Falkenštajner“ na Novom Beogradu biće završena pre vremena, tako da se otvaranje objekta i prijem prvih gostiju može očekivati tokom leta 2012. Hotel će imati 180 soba, a investitori su dosad, uglavnom, ulagali u hotele, koji imaju od 10 do 70 soba. Beogradu nedostaje hotelskog smeštaja, a ovaj hotel je prvi, koji povezuje poslovni i turistički deo. To će biti idealno mesto za kongrese i poslovne sastanke. Ideja je da se predstavništva novih kompanija smeste u tom poslovnom prostoru, i da ga, istovremeno, koriste kao najbliže mesto za smeštaj gostiju, i onih koji dolaze u Beograd na sastanke i kongrese. Hotel se nalazi preko puta Opštine Novi Beograd, a vrednost ove grinfild investicije veća je od 40 miliona evra. U izgradnji je dosad uložena polovina tih sredstava, a veliki izazov bila je gradnja podzemne garaže, zbog nivoa podzemnih voda.

STARI MLIN NOVO GRADILIŠTE

Obnovom glavnog zdanja iz 1902. godine u Bulevaru Vojvode Mišića počela je rekonstrukcija zgrade starog parnog milna. Na kompleksu površine 80 ari nići će 25 hiljada kvadrata hotelskog prostora, poslovna kula i garaže, a prvi gosti očekuju se u 2013. godini. Investitor „Soravija grupa“ sa partnerima „Erste bankom“ i Evropskom bankom za obnovu i razvoj u taj posao uložiće 55 miliona evra. Stari mlin, zaštićen kao spomenik kulture zadržaće autentične delove zgrade, pod čijim krovom će se useliti hotel s četiri zvezdice. Obnova je više puta odlagana zato što je godinama najveći problem atraktivne lokacije bila nerešena imovina. Mlinom je nekad gazdovala Vračarska zadruga u kojoj je vlasnički udeo imala porodica Bogdana Veljkovića. Posle Drugog svetskog rata, nova vlast oduzela je zemljište i 18 objekta porodici Veljković. Nikada nije vraćena starim vlasnicima. Opština Savski venac, na čijoj je teritoriji mlin, daje lokaciju firmi „Koling“, u zamenu za 800 kvadrata stambenog prostora, koja je, u međuvremenu, prodala kompleks „Soravija grupi“. Kao Prvo akcionarsko - lebarsko udruženje za preradu hrane u Kraljevini Srbiji, parni mlin je osnovan 1901. godine. Sagrađen je godinu dana kasnije i bio je prvi mlin – akcionarsko društvo u Srbiji. Osim parnog pogona, imao je i dinamo mašine, a 1912. godine prvi je mlin u Srbiji koji je elektrifikovan. Između dva svetska rata, po obimu proizvodnje postao je jedan od najvećih i najvažnijih u Jugoslaviji.

NOVI SJAJ „STAROG MLINA“

(03.08.2012.) Na lokaciji kod Mostarske petlje poslednjih meseci ponovo se užurbano radi na gradilištu hotela „Soravija“. „Stari mlin“ će u potpunosti biti obnvljne uz renoviranje originalnih delova koji će služiti kao centralni deo nog kompleksa.Cilj investitora je da sačuvaju duh i izgled ove lokacije, jer je istorijski i arhitektonski važna za Srbiju. Austrijska grupa je najavila da će krajem 2013. godine otvoriti objekat koji će pripadati lancu „radison“. Hotel će imati 15 hiljada kvadrata i 237 soba, konferemncijsku salu, spa – cenztar i restoran. Poslovna kula površine 3.900 kvadtara biće izgrađena na susednoj liokaciji. Za nju već postoji veliko intreresovanje zakupaca iz inostrantsva koji tek planiraju doplazak na srpsko tržištre. Ukupna investicija iznosiće 55 miliona evra.

TRŽNI CENTRI NAJPOPULARNIJI ZA TRGOVINU

Na teriotoriji Beograda, hipermarketi niču kao „pečurke posle kiše“, jer kako se jedan zatvori „izrastu“ dva nova. Šoping molovi i hipermarketi u Beogradu zauzimaju prostor od blizu 500 hiljada kvadrata. Srpska prestonica ima 23 hipermarketa, dva šoping centra, više od 100 supermarketa, a skoro 73 odsto ovih velelepnih, modernih objekata nalazi se na drugoj obali Save u najmnogoljudnijoj opštini Novom Beogradu. Beograđani, po ugledu na stanovnike zemalje zapadne Evrope imaju naviku da velike nabavke obavljaju vikendom i da u hipermarketima provode nekoliko sati. Osim velike ponude robe, u tim prodajnim objektima, može da se ruča, kupi garderoba,obave usluge pedikira i frizera, a mališani za to vreme mogu da se igraju u nekoj od mnogobrojnih igraonica. Dva najveća, a istovremeno i najposećenija šoping centra - „Delta siti“ i „Ušće“, zauzimaju blizu polovine ukupnog prodajnog prostora, a nalazi se u Novom Beogradu. Interesantno je da jedna od najvećih gradskih opština Palilula učestvuje u ukupnom poslovnom prostoru sa samo 16,2 odsto, a na njenoj teritoriji hipermarketi zauzimaju 78.500 kvadrata. Opštine sa najmanje velikih trgovinskih centara su Zvezdara i Stari grad. Ipak, veliki broj sugrađana iz svih delova grada vikendom „okupiraju“ Palilulu radi kupovine u „Metrou“ ili „Tempu“. U otvaranje velikih trgovinskih lanaca, najviše kapitala uložili su Slovenci, Grci, Hrvati, Belgijanci i Francuzi, navodi se u podacima Privredne komore Beograda. Slovenački prodajni objekti u prestonici „Merkator“, „Merkur“ i „Roda“ zauzimaju površinu od blizu 120 hiljada kvadrata.

Slovenci su krajem 2011. godine kupili beogradski trgovinaski lanac „Familija“ u robnim kućama „Beograd“, gde je otvoreno pet „Roda“ objekata, ukupne površine oko 5.500 kvadrata. U prestonici, do kraja 2012. godine biće otvorena još dva „Roda“ hipermarketa. Hipermarketi koji rade po principu „keš end keri“ su „Metro“, „Roda“ i „Tempo“, koji ukupno imaju šest objekata u gradu, a poslednji je otvoren „Tempo Ada“. Otvoren je krajem 2011. godine, a u njemu gužva ne jenjava, jer su trgovci ponudili i niske cene. U ovim hipermarketima se može naći sve od „igle do lokomotive“, a sugrađani ih posećuju kako bi napunili ostave namirnicama za duže vreme. Od domaćih marketa, najveći su objekti kompanije „Tempo“ na Paliluli, Novom Beogradu i na Adi, koji zajedno zauzimaju površinu od oko 30 hiljada kvadrata. Sledi i hipermarket „Dis“ površine od 22 hiljad kvadrata. U prestonici takođe radi i 69 „ Maksi“ mini i supermarketa, koji su u vlasništvu belgijske „Deleze grup“ Beograđani mogu da kupuju i u četiri objekta grčkog „Super Vera“, marketima u vlasništvu belgijskih, hrvatskih, francuskih i srpskih kompanija „Uradi sam“, „Ideji“, „Intereksu“, „Univereksportu“ i „Msje Brikolažu“, a radi i 30 tržnih centara. Zbog posledica globalne krize i „tanjih“ novčanika, u okviru beogradskog preduzeća “Jabuka“ otvoreno je 32 „SOS“ marketa za socijalno ugrožene građane u kojima se sada snabdevaju svi Beograđani. Najveći „ SOS“ objekat otvoren je u novembru 2011. godine u zemunskom naselju „Altina“ i ima površinu 800 kvadrata. Takođe i kompanija „Aman d.oo.“ u Beogradu ima ukupno 56 maloprodajnih objekata ukupne površine oko 12 hiljada kvadrata, a radi i osam „Hard“ diskonta na površini oko 4.000 kvadrata. Ovi diskonti imaju posebne popuste i znatno niže cene.

NOVI DELTIN TRŽNI CENTAR U 2013.

(5.07.2012.) Kompanija „Delta holding“ planira da u 2013. godine počne izgradnju tržnog centra na Autokomandi, u koji će biti uloženo 200 miliona evra. Na gradnji objekta površine 200 hiljada kvadratnih metara biće angažovano oko 5.000 radnika. Kako je planirano, tržni centar „Delta planet“ u jesen 2014. godine ponudiće posetiocima 250 lokala različitog sadržaja. Investicija od 200 miliona evra jedna je od najvećih u poslednje vreme i jedna od 20 najvećih u poslednjih deset godina. Novi tržni centar biće tri puta veći od „Delta sitija“ i biće najveći u regionu, a najmanje 50 brendova prvi put će predstaviti ponudu na srpskom tržištu.

Objekat će predstavljati prvi zeleni šoping mol, koji u izgradnji i kasnijoj upotrebi primenjuje najsavremenije ekološke standarde i koristi obnovljive izvore energije, uz visoku energetsku efikasnost i punu kontrolu emisije štetnih gasova. Cela fasada u delu prema autoputu biće prekrivena ekranima ukupne površine od oko 5.000 kvadratnih metara. Prodavnice, uslužne radnje, restorani i kafei prostiraće se na dva nivoa novog tržnog centra, ispod kojih će se nalaziti hipermarket, a iznad bioskop i sportski sadržaji. Glavni ulaz za posetioce predviđen je iz pravca kružnog toka Autokomande, a na ulazu je planirana izgradnja velikog trga i bašta kafića. Ulaganjem u Beograd, „Delta“ pokazuje da i u vreme globalne krize postoje domaći investitori spremni za poslovne poduhvate od značaja za širu društvenu zajednicu, ali i za srpsku ekonomiju.

BEŽANIJA OPSTAJE VEKOVIMA

(21. februar 2013.) Selo Bežanija, koje je danas sastavni deo Novog Beograda, nastalo je daleke 1512. godine i tada je imalo svega 32 kuće. Iako je prošle godine obeležan jubilej pet vekova postojanja, u 2013. godini će ponovo biti razloga za slavlje. Naime, Bežanija je pre 300 godina prvi put zvanično pomenuta u jednom istorijskom izvoru. Reč je o dokumentu Kruševski pomenik, u kome je 1713. godine zapisano da je Bežanija naselje u pograničnom području između Austrije i Turske, u kome žive Srbi prebegli na levu obalu reke Save. Istoriografska potvrda o postojanju tog mesta pojavila se i u jednoj nemačkoj mapi Srema, gde je zabeleženo selo, južno od Zemuna, pod nazivom „Verschania“. Selo Bežanija je optalo tokom više vekova i pored toga što je stanovništvo stradalo usled epidemija, gladi, nemaštine i turskih opsada. To naselje se među prvima našlo na udaru osmanlijskih trupa, u pohodima zapadno od zidina tadašnjeg Beograda. Za istoriju Bežanije, prelomna godina je 1690. kad je počela Velika seoba Srba, koji su teško stradali u Velikom bečkom ratu, zbog saradnje sa vojskom Habzburga. Posle Karlovačkog mira 1699. godine Bežanija je pripala Turskoj, da bi se 1718. godine vratila pod okrilje Austrije. Turska ponovo zauzima Kalemegdansku tvrđavu 1737. godine, što izaziva velike migracije srpskog stanovništva. Doseljavanje pravoslavnog življa traje i u 18. veku, tako da je 1810. godine na Bežaniji bilo 115 srpskih domaćinstava. Tokom 19. veka počinje naseljavanje nemačkih kolonista, što će počekom dvadesetog veka imati za posledicu etničku raznolikost na tom području. Promene u stanovništvu donose Prvi i Drugi svetski ratovi, a posle oslobođenja to naselje postaje deo grada, koji se tek gradi. Danas je Bežanija okružena novobeogradskim soliterima i deo je najveće opštine u Srbiji. Povodom značajnih jubileja Udruženje „Stara Bežanija“ objavilo je monografiju, a kako postoji bogata arhivska građa, u planu je i osnivanje muzeja. U njemu bi bio smešten istorijski materijal, među kojim se nalazi i preko tri hiljade fotografija, od kojih je najstarija nastala daleke 1896. godine.           

ZELENI VENAC NIKAO IZ MOČVARE

(31.07.2012.) Prostor između današnje Brankove, Lomine, Reljine, Prizrenske i Sremske ulice, pre samo vek i po, bila je bara u koju se slivala voda sa Terazija i Varoš kapije. Ondašnja beogradska raja na močvarnom terenu lovila je morke i patke, a putopisci i putnici namernici ovaj deo grada su izbegavali zbog čopora pasa lutalica. U Srbiji Miloša Obrenovića, varoš se širila izvan kalemegdanskih zidina, a viđeniji trgovci, oficiri i činovnici počeli su da krče ovu oblast. Na samom kraju bare, nalazila se mehana „Manojlova bašta“, a pored nje bio je lepo uređen vrt, gde su stajali čamci za vožnju po jezeru. To je bilo prvo izletište za Beograđane u koje su navraćala ondašnja gospoda činovnici na meze i čašu piva. Podrum sa placem kasnije je pripao ostružničkom knezu Maksimu Rankoviću, koji je podigao dvospratnu kuću po turskom kroju. U toj kući, niz godina bio je smešten Sud okruga beogradskog, a podrum je služio kao apsana za osuđenike.

Šireći Beograd sredinom 19. veka, tadašnji upravitelj beogradske varoši došao je na ideju da se čitava ova oblast do savamale isuši, ne bi li se podigao nacionalni teatar. Međutim, zbog podzemnih voda teren je bio jako nestabilan, pa se od temelja na mestu „Manojlove bašte“ nije dalje gradilo. U planu Beograda iz 1878. godine slobodan prostor današnje pijace na Zelenom vencu označen je kao trg, a kasnije je pretvoren u park. Početkom 20. veka prostor su zauzeli trgovci i zanatlije iz unuzašnjosti kneževine. Prva skupština piljara Srbije održana je na Zelenom vencu davne 1918. godine. Dve godine kasnije, na tom mestu izgrađena je, za ondašnje vreme izuzetno moderna tržnica, a narod je od milja prozvao “kraljicom“ pijaca. Pijaca „Zeleni venac“ je zahvatala i područje današnje autobuske stanice, koja vodi u Zemun i Novi Beograd. Priča kaže da su sredinom 19. veka neimari u Brankovoj i Gospodskoj ulici izgradili čitav niz činovničkih kuća, a jedna Nemica iz Saksonije otvorila je kafanu na kojoj je umesto naziva firme, okačila limeni venac zelene boje. Naziv „Kod zelenog venca“ se brzo odomaćio i zadržao do današnjih dana.

Danas je popularni „Zelenjak“ najfrekventnija lokacija u gradu, gde svakodnevno pešice, autobusom ili kolima prođe i po nekoliko stotina hiljada ljudi. Početkom 2007. godine završeni su radovi na rekonstrukciji pijace „Zeleni venac“, pa je sa novim ruhom, ponovo najmodernija zelena tržnica na Balkanu. Zeleni venac je oduvek bio meka za ugostitelje i sigurna kuća za ljubitelje dobre kapljice. Kraj je bio poznat po nizu kafana - „Zeleni venac“, „Žirovni venac“, „Zlatno burence“, „Stari grad“, „ Zlatna moruna“... Upravo je u „Moruni“ bilo zborno mesto pripadnika „Mlade Bosne“, koji su odatle krenuli u Sarajevo, gde su usmrtili Franca Ferdinanda.